Svetlana Slapšak – Mrzeti sve srpsko: ekspertiza

Autor: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik

Čini mi se da ne preterujem sa pretencioznim naslovom: optužena sam da mrzim sve srpsko već 1991, a pre toga mi je otvoreno rečeno da više ne pripadam srpskoj kulturi (1989). Petnaest godina docnije, 2006, u Sloveniji je rečeno – govorim o javno objavljenim stavovima – da mrzim sve slovenačko: imam, dakle, i komparativnu perspektivu. Naglašavam da to ne navodim da bih stvar negirala ili potvrdila, već pokušavam da ispitam šta to znači u javnom sporazumevanju, kulturi i pre svega u politici. I upravo zato, krenuću od posledica tog proglašavanja, odnosno dobijanja etikete mrziteljke svega nečijega.

Negde u doba zvaničnog proglašenja od strane predsednika i nekolicine članova UKS (Udruženja književnika Srbije), početkom godine 1991, sedela sam u Donjem Kolarcu i čekala američkog prijatelja, kad su mom stolu prišli Tanasije Mladenović i Antonije Isaković (SANU+UKS) i zamolili me da im odgovorim na pitanje, na šta sam jednako ljubazno pristala. Govorio je uglavnom Mladenović. Rekao je da su (Ko? Nisam saznala) već duže vremena ispitivali moje poreklo, jer im se zbog jačine, dužine i dubine zlobe onoga što pišem, učinilo da sam jevrejskog porekla; istraživanje je pokazalo da sam čistog srpskog porekla sa obe roditeljske strane. Očito nisu detektovali mog dedu, bez ikakve sumnje romsko-mađarskog porekla, ali to sam prećutala. Zaključak je zapravo bio ponuda – data mi je poslednja šansa, a na osnovu porekla, da se promenim i pristupim svojima te potvrdim svoje nove stavove, dokazujući to svojim pisanjem. Bila sam iskreno polaskana, jer je moje pisanje očito primećeno, a njegov značaj i uticaj priznati. Odgovorila sam da sam zahvalna za priznanje i to od strane takvih autoriteta, i da ću se potruditi da moje pisanje ubuduće bude još zlobnije od jevrejskog, kako bih dokazala da smo mi Srbi i u tome bolji. To se doduše sukobljava sa mojim teorijskim stavovima da između autora i njegovog dela nema neposredne povezanosti koja bi se mogla odrediti kao sudska odgovornost – time sam, posebno kao predsednica UKS Odbora za slobodu izražavanja 1986-89, branila pisce pred represijom i članom 133 Krivičnog zakona. Uzgred, tako sam, ne samo ja, nego i veliki deo kulturne javnosti, branila pesnika Gojka Đoga, optuženog 1983. da je vređao Tita u svojoj zbirci „Vunena vremena“ – i doživela sam da mi upravo on 1989. kaže kako više ne pripadam srpskoj kulturi. Nisam pomenula taj slučaj najuglednijim srpskim piscima: rastali smo se učtivo. Četiri godine docnije, troje bivših prijatelja i kolega izbacilo me je iz UKS, pozivajući se na moju zlobu i mrziteljstvo svega srpskoga u slučaju moje kritike književnog dela Dobrice Ćosića. Teže mi je palo što me je, opet nekoliko godina docnije, internetska grupa nekadašnjih učenika Klasične gimnazije u Beogradu izbacila zbog mržnje prema svemu srpskom, odnosno mojih reakcija na srpski nacionalizam: nekoliko njih glasno je režalo, ostali su ćutali, premda smo se zajedno učili na Sofoklu i Tacitu. No tek tada sam zapravo shvatila koliko je to bilo značajno i dobro za moje duševno zdravlje, jer su me izbacili zajedno sa dvoje voljenih prijatelja, među najdragocenijim bićima koja sam ikada znala, Darinkom Simić Mitrović i Danilom Udovičkim. Nisam bila sama.

Slovenački slučaj bio je jednostavan: Univerzitet u Novoj Gorici pozvao me je 2006. da napravim program za predmet retorike, napravila sam ga (to bi značilo i zaposlenje), prihvaćen je, ali je na sednici Senata istoričar Stane Granda, poznati desničar nevelikog opusa i pameti, izneo ono nešto o mržnji svega slovenačkog od strane jedne Srpkinje, i uz to pretnju da će uraditi sve da se privatnom univerzitetu ukinu državna sredstva. Senat je povukao predlog. O tome me je obavestio lingvista koga inače nisam poznavala, Slovenac sa nemačkim prezimenom, jedini koji se na sednici Senata javno i odlučno usprotivio Grandi. Sve to me je konačno utvrdilo u mom negativnom stavu – mržnja je preterivanje – prema svakom nacionalizmu.

Kada se, odnedavno, pojavila formula o mržnji prema svemu srpskom u Srbiji, i to za značajan deo građana, načuljila sam uši jer, pojednostavljeno rečeno, to su oni za koje navijam. Kako se desilo da jeftin floskul (pažnja, floskul je muškog roda, floskula je pogrešno!) novih nacionalističkih elita, koje su krunisale svoj put kroz slavsko drčenje, alkoholizam i kukavičluk serijom mizernih književnih i umetničkih dela – postane džingl države? Za slogane, naime, treba imati po kojeg profesionalnog PR. Mržnja prema svemu srpskom sasvim je na nivou Brnabić, bre i likova koji gamižu po Pinku, jer na Informeru još nisu savladali veštinu sklapanja rečenice. Država, očito, ne može ništa više. Floskul ima nekoliko fatalnih okliznuća:

– Crkva je odvojena od države, to je od 19. veka, i nikome se ne može zabraniti da je mrzi do mile volje. Uredno plaćanje poreza, interno proganjanje pedofilije, negovanje siromaštva kao društvene kvalifikacije sveštenstva i nešto diskretnije i elegantnije slizavanje sa tekućom politikom pomoglo bi crkvi da pridobije bolji položaj među građanima, a ne da se skriva iza pendreka. Uspešna crkva neguje simpatije sa ateistima i aktivnu solidarnost sa siromašnima.

– Nacija je ideološko-kulturni konstrukt koji se menja zavisno od društveno-političkih potreba ili otpora odnosno novih potreba; izgradnja nije jednostavna, obazrivost je neophodna da nacionalizam ne bi rasturio osetljive, često polisemične i ambivalentne rezultate. Imaginarna naracija samo dobija ako se oslanja na kritiku, nauku i ironiju.

– Nema nijednog utemeljenog dokaza da se građani Srbije iseljavaju iz države zbog mržnje, što bi bilo logično; iseljavaju se zbog nemaštine, odsustva mogućnosti, beznađa i nepravičnosti, i ne vraćaju se zbog ljubavi.

– Patriotizam nije ni ustavna ni zakonska kategorija i nema mu mesta između ljudskih prava i građanskih sloboda i obaveza. Reč je o psihološkom kompleksu, koji je istorijski determinisan i menja se. Kulturno je zanimljiv, društveno i politički neupotrebljiv zbog visoke manipulativnosti.

Pripisivanje „srpskosti“ kao zamršenog klupčeta nejasnih kvaliteta državnih vernika provereni je recept totalitarnih režima, diktature, kulta ličnosti i ohlokratije kao osnovnog strukturnog sistema današnje Srbije. Samo pogled na likove, slušanje njihovih izjava i prisutnost provalije svakidašnjice pod njima dovoljni su da izazovu opravdanu mržnju građana. Ako su oni Srbija, mržnje je još premalo. A ono što su mi pripisivali kao mržnju prema svemu srpskom svelo se na svoj pravi oblik.

Tekst je prenet sa potala Peščanik.