U Ćacilendu
Izvor: CNS
Autor: Stefan Marković
Uređivala: Dina Đorđević
Muzika: Rade Sklopić
Ilustracija: Zoran Miodrag
Produkcija: CINS
TRANSKRIPT
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Beograd. Početak novembra 2025.
Prekoputa Skupštine, na ulici i u parku su šatori. Oko njih betonske barikade, metalne ograde premazane mašinskom mašću, ljudi sa kačketima, kapuljačama i policija.
Ovo je zatvorena zona.
Ne možeš da dođeš ako nisi deo njih.
Pa osim, ako nisi… jedan misteriozni čovek iz Beograda.
RANKO GOLUB: Ostaćemo na tome da sam da sam Ranko Golub. Anonimni letač. Ne i preletač ali letač po javnim skupovima. Hajde da tako kažem.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Čovek se naravno ne zove Ranko Golub, ali je veliku pažnju digao na društvenoj mreži X, upravo pod tim imenom. Jer on je neko ko ulazi u ovo zabranjeno mesto, svedoči o onome što se dešava i sve to beleži telefonom.
I nakon svake akcije… pa… odleti… bez traga.
RANKO GOLUB: Shvatio sam da postoji način da se tu uđe, odnosno da bi mogao da postoji način da se tu uđe i čisto radoznalosti radi sam hteo da vidim gde će taj put da me odvede.
STEFAN MARKOVIĆ: Gde te… gde te je odveo?
RANKO GOLUB: Za moje čudo… me je odveo pravo kod njih.
Uvodna špica
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Moje ime je Stefan Marković, a ti slušaš CINS-ov podkast Glasna žica.
U ovoj epizodi govorim o čoveku koji odlazi u zatvoreno šatorsko naselje ispred Skupštine i sve to beleži kamerom.
Šta je tamo video. Šta ga motiviše da to radi.
Ali i generalno šta predstavlja Ćacilend i do kada bi on mogao da postoji.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Dobro došli u Ćacilend!
Šatorsko naselje, koje se iz meseca u mesec, iz dana u dan, menja i širi. Od studenata koji žele da uče, pa preko ograda, traktora, pljeskavica, plastičnih toaleta, muzike, lasera, baklji, pa do navodog terorističkog napada i policijskih kordona.
A šta je to mesto?
ALEKSANDAR VUČIĆ: Najslobodnije mesto u srcu Evrope. Mesto u kojem ne možete da potkupite, podmtite, mesto…
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A da li je baš tako?
Ovde je sloboda selektivna.
Kroz Pionirski park mesecima ne može da se prođe, a od aprila ove godine nije moglo ni kolima bulevarom ispred Skupštine.
Moglo je jedino peške. Pa sve do 2. novembra, kada se tamo pojavila Dijana Hrka, majka jedne od žrtava pada nadstrešnice.
Ona je baš tu htela da započne štrajk glađu, ali je policija nije pustila da prođe. Bio je to trenutak kada su podignute barijere i za pešake.
Trenutak kada su se građani okupili u znak podrške Dijani Hrki. Među njima je bio i neko ko će postati poznat kao Ranko Golub.
RANKO GOLUB: Zapravo ideja je bila da da odem samo na skup podrške. I kada sam otišao tamo, ok, bilo je dosta ljudi i sa jedne i sa druge strane i zaista jedna bizarna atmosfera u kojoj eto i jedna strana nešto viče, druga isto nešto dobacuje. Izmeđuje je muzika.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ranko Golub je želeo da ode sa druge strane ograde. Hteo je da vidi kako stvari funkcionišu u toj, da kažem, zabranjenoj zoni.
I tako je pronašao način, kako da uđe tamo.
RANKO GOLUB: Ja sam samo prošetao da vidim ove delove koje sa druge strane ne možemo da vidimo.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I tako je Ranko pronašao put do Ćacilenda. Otkrio mi je kako se do tamo dolazi, ali razumeš, ostaće tajna baš kao i njegov identitet.
STEFAN MARKOVIĆ: Išao si sam?
RANKO GOLUB: Išao sam sam. Da. Što sam kasnije shvatio da možda i nije bila dobra ideja za taj prvi put, ali nema veze. Ušao sam tad je bilo dosta policije i žandarmerije. Tako da koliko god da cela atmosfera jeste tenzična i neprijatna i da možda i postoji neki strah. Jesam se osećao malo sigurnije jer su zvanični organi tu.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A šta je tamo video?
RANKO GOLUB: U tom trenutku je već bilo nekih 9:30 uveče. Nije bilo hladno kao ovih narednih dana ovaj ali jeste bila veća gužva u šatorima nego nego spolja.
STEFAN MARKOVIĆ: Šta se nalazi u šatorima?
RANKO GOLUB: U šatorima, koliko sam uspeo da vidim uh dakle postoje dva glavna šatora, dva velika koji su neka vrsta dnevnog boravka rekao bih.
STEFAN MARKOVIĆ: Zapravo ima ih i tri čini mi se. Da. Ima i treći. Da.
RANKO GOLUB: Da. U tom prvom kome je ulaz sa zadnje strane da kažemo od raskrsnice. Znači u koji se ulazi tako da ne možemo to da vidimo. To bih rekao da je neki glavni šator možda i najveći, u kome postoji projektor. Na kome se tada kada sam bio prvi put, ako se dobro sećam gledala utakmica. I tu postoje plastični stolovi i stolice deluje sve vrlo kao neki vašar.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pored plastičnih stolica, u šatoru je video i ležaljke.
RANKO GOLUB: A to su ležaljke na kojima bi moglo i da se sedi i da se leži.
STEFAN MARKOVIĆ: Kao za plažu?
RANKO GOLUB: Kao one za plažu. Da. I na to nisam obratio pažnju prvi put kada sam išao ali deluje mi da tu ljudi spavaju na tim ležaljkama.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A onda je krenuo dalje obilazak.
RANKO GOLUB: Onda sam otišao do drugog šatora u kome je slična postavka. Dakle isto postoje ležaljke, isto postoje stolovi i stolice. Samo se na projektoru projektuje Informer.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Tada je bio postavljen još jedan šator, ali Golub kaže da je bio bez projektora.
Kada je drugi put krenuo ka Ćacilendu, kasnio je na projekciju u šatorima koja je bila malo drugačija.
RANKO GOLUB: Žao mi je što nisam došao desetak minuta ranije jer je taj drugi dan Vučić bio u Ćirilici i to se gledalo u oba šatora. To sam video sa… iza ograde. I onda dok sam došao to je već bilo to je to je ovaj da završilo se. Tako da su prebacili na
utakmicu i na Informer.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Dakle, u jednom šatoru sport, u drugom prorežimska televizija.
A da li se tamo ljudi druže?
RANKO GOLUB: To poprilično distopijski izgleda unutra. Jer u ovom šatoru u kome se gleda Informer tu ljudi zapravo gledaju televiziju. Tu ima manje razgovora nego nego u ovom velikom. U ovom velikom je onako da kažem jedna atmosfera nekog paba, kafića, a u ovom drugom nekako je posvećenije, tiše je. I zaista ljudi gledaju. Ljudi unutra su uglavnom na za telefonima i u jednom i u drugom šatoru. I tu onako u neki su pokriveni ćebićima neki su neki uđu samo da se malo ugreju sedeći pored tih gasnih lampi. Poprilično onako prazan sadržaj. Dakle, deluje kao da ljudi tu ubijaju vreme.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pored tih većih šatora, postoji i nekoliko manjih.
RANKO GOLUB: I svaki od njih je obeležen imenom jedne beogradske opštine. To sam video spolja dok je još moglo da se prođe. Mislim da su… u pitanju Rakovica, Palilula i još jedna opština… ne znam. I rekao bih da se unutra samo spava.
STEFAN MARKOVIĆ: Tu nisi uspeo da uđeš?
RANKO GOLUB: Tu nisam uspeo. Ma nisam ni hteo da ulazim.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A šta je sa onima koji su laserima provocirali one sa druge strane barikade?
RANKO GOLUB: To su grupe od po recimo četvoro petoro ljudi, uglavnom muškaraca koji imaju kapuljačke kapuljače, kačkete, maske. I oni su, rekao bih zaduženi za provokacije. Trude se da budu diskretni, ali nisu baš.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ranko Golub kaže da se ne oseća nebezbedno. Pretnji je bilo, ali samo na društvenim mrežama.
U Ćacilendu i pored svega, kaže da nije bilo tenzično.
Ali jednom je prisustvovao…pa… neobičnoj sceni.
RANKO GOLUB: Isto sam naravno snimao i onda u jednom trenutku sam video da jedan tip sa kačketom i sa maskom na licu stajo pored šatora pored nekakvih kutija neobeleženih i meni je to bilo jako interesantno i mislio sam da je sad će nešto da se desi. Da li su to vatrometi unutra? Da li su mislim svašta smo imali prilike da vidimo do sada i bilo mi je zanimljivo da stojim tu i da čekam. I u roku od pet minuta jedna od prvih kutija, ovaj je jedna kutija je otvorena i taj čovek sa maskom je počeo da deli sendviče što je meni bilo urnebesno.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Golub je uzeo sendvič i odneo ga u svoj stan. Čak je napravio i recenziju.
RANKO GOLUB (RECENZIJA): Boga mi, ovako na prvi utisak, moram da kažem da nije loše.
Reklama
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ranko Golub je rešio da sve što vidi snimi. Prolazio je među okupljene ljude.
A razgovori među njima su bili uobičajeni.
RANKO GOLUB: Ono što sam uspeo da čujem kada sam krenuo da obraćam pažnju je bilo to da se jedna žena starija žalila na to što nemaju svetla.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Jedina osoba sa kojom je tamo razmenio koju reč, bio je neki starac.
RANKO GOLUB: Prvi dan sednem ispred skupštine na stolicu i prilazi jedan stariji čovek i pita je l’ slobodno. Ja kažem naravno. Čovek sedne pored mene i kaže sad sedimo mi tu nekih onako minut u tišini i kaže on meni sine je l’ znaš koliko će ovo da traje? I sad ja ne znam tačno na šta misli i ja mu kažem pa ne znam. I on mi kaže ma ja sam samo malo izašao vruće mnogo unutra. Pa da me ne uhvati san. I rekoh dobro i kaže onako sedi opet u tišini. Sad ja sam bio malo pod utiskom svega pa mi nije baš bilo do neke priče. I kaže on ma ovaj sine Bog da plače.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A kakvi ljudi tu dolaze? Ko su oni?
RANKO GOLUB: Tamo ima ljudi svih slojeva, oblika godina i to je isto nešto što možda nismo očekivali sa druge strane. Jako mi je zapravo i i ružno i teško što uopšte smo u situaciji u kojoj treba da se priča o jednoj ili drugoj strani ovaj, al’ prosto postoji fizička sada barijera između jedne i druge strane. Rekao bih da u ovako nekom društvenom pogledu da su i sa jedne i sa druge strane isti ljudi u smislu raznolikosti. Bilo je tu više ili manje određenih grupa, ali generalno kažem bilo je tu i starijih ljudi i mlađih ljudi. Kad kažem mlađih to su… pa rekao bih srednjoškolci. Bilo je ljudi iz srednjih godina i nekako je baš bilo onako da kažem slično skupu koji je sa druge strane ograde. Primetio sam da su ti ljudi uglavnom u grupama, što govori da verovato su dovođeni tu u istim takvim grupama.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Uzeo sam telefon i nazvao profesora socijalne psihologije Zorana Pavlovića.
Hteo sam da vidim šta on misli o ljudima koji dolaze tamo.
ZORAN PAVLOVIĆ: Tu ima ljudi koji su da tako kažem iz najraznovrsnijih motiva i pobuda tu na najčešće i nažalost zapravo iz nekih finansijskih dakle da su plaćeni da da tu budu da dežuraju jedno vreme.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Smatra da tu ima i onih koji su tu iz ubeđenja.
ZORAN PAVLOVIĆ: Dakle prosto sve možemo reći da se radi o sasvim običnim normalnim ljudima koji su kao što ste rekli zapravo dotakli ste se onog bitnog jednostavno na neki način uh uh prihvatili narativ koji im je serviran od strane režimskih režimskih medija. O čemu se tu zapravo zapravo radi. Ako vi svakodnevno slušate da su to teroristi, da su to fašisti, da su to ljudi koji su ne znam kakvi kvarnjaci, vi prosto i ako vas neko pozove i kaže hoće hoćeš li da dođeš u Ćacil da budeš jedno vreme da da svoj doprinos borbi protiv tih ljudi, pa ko zapravo se ne bi borio protiv fašista i protiv terorista, je l’ tako?
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A zašto su pristalice SNS-a zauzele baš ovaj prostor?
ZORAN PAVLOVIĆ: Da ima tu funkciju zaista čak i fizičke brane da se tu dese neke stvari koje bi hipotetički možda mogle da se odnosno režim se plaši da da će se desiti zapravo da će na može ponoviti 5. oktobar naselan upad u skupštinu ili ili tako nešto. To je jedna banalna interpretacija al prilično sam siguran da ima i taj momenat da prosto se fizički da tako kažem brani taj jedan prostor koji ima simbolični značaj.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali zašto nam je uopšte interesantan ovaj fenomen?
ZORAN PAVLOVIĆ: On je neverovatan na ne nekoliko nivoa da tako kažem. Prvi je verovatno taj kako je moguće da se u jednom uređenom društvu ili barem na papiru uređenom društvu desi takva stvar da prosto imate zaista ne znam kako bih to… kao neku vrstu uh jednog dela grada koji ima neku vrstu ekstra teritorijalnog statusa. Dakle tu praktično ne može da uđe ko hoće i da njega verovatno izađe ko zapravo hoće.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pa da li zbog toga što je zabranjen i na neki način mističan taj prostor, budi znatiželju kod ljudi?
Da li su zbog toga i Golubovi snimci popularni?
ZORAN PAVLOVIĆ: Ovo ograđivanje kao neke vrste stvaranja stvarno jednog uh uh ekstra teritorijalne zone ili ne znam kako bi veća koje nisam tako dakle da tako kažem imenova ta jedinstvenost verovatno u svetskim okvirima pretpostavljam da zaista budi neko znati želju kod ljudi eto da jednostavno vide o čemu se tu zapravo radi.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A što Zoran misli, kada bi Ćacilend mogao da se skloni.
ZORAN PAVLOVIĆ: Voleo bih da grešim, ali mislim da to se neće skloniti dok ne prođu izbori.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): E sada, sigurno se pitaš šta je dalje bilo sa Golubom?
Pa on je nastavio da sleće u Ćacilend.
Odlazio je nekoliko puta. Čak i onda kada je SNS upravo tamo organizovao miting. Golub se iznova vraća u Ćacilend. Čak i nakon što smo snimili ovaj intervju je otišao tamo. A ljudi baš vole da prate njegove te reportaže iz zabranjenog naselja.
Međutim, postoji jedan Ćacilenda u koji se ni on ne usuđuje da ode.
A to je Pionirski park.
RANKO GOLUB: Nisam pokušavao da ulazim. To jeste deo cele te priče koji je malo da kažem strašniji. Postoji neki način ulaska u taj park u smislu neke propusnice. Da li je to lozinka ili je ne neki dokument ili nešto to ne znam, ali to sam video. To sam viđao svakog dana.
STEFAN MARKOVIĆ: Šta šta si video?
RANKO GOLUB: Dakle ljudi koji ulaze i izlaze iz parka njih propuštaju redari koji stoje pored policije.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Na kraju dana, zašto Golub radi sve ovo?
RANKO GOLUB: Nisam imao nikakvu sad ambiciju da sad to nešto raskrinkavam tamo ili ne znam budem neki diverzantski element tamo. Ovaj eto to sam radio iz zabave i iz prosto interesovanja ličnog.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Stvari se menjaju iz dana u dana. Sada je kraj novembra i Dijana Hrka je prekinula štrajk glađu.
Do Ćacilenda se i dalje ne može, a čak je postavljen i kontrolni punkt.
A ne može se sada ni do Golubovog profila. On je trenutno nestao sa mreža.
Međutim, šta je rekao da je njegova budućnost?
RANKO GOLUB: Moje je da vidim ako nešto ima zanimljivo, da li novo ili zabavno i da odem i da probam. Ako ne, onda čekamo da se raziđu. Pa idemo dalje.
Odjavna špica
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je bila Glasna žica.
Moje ime je Stefan Marković.
Uređivala Dina Đorđević
Muziku komponovao Rade Sklopić
Producirao Centar za istraživačko novinarstvo Srbije
Hvala na slušanju!
*Korišćen materijal: Televizije N1, Ranko Golub
Tekst je prenet sa portala CINS.
