KADA PRESS POSTANE META: Svedočanstva o policijskim napadima i zastrašivanju mladih novinara

Autorka: Teodora Šulj, Izvor: Zoomer.rs

„Preko 70 slučajeva napada ili odsustva da se reaguje dolazi od strane policije“, rekao je za ZOOMER Rade Đurić pravnik Novinarskog udruženja novinara Srbije na skupu podrške TV ekipi N1 koja je pre nekoliko dana napadnuta u blizini Narodne skupštine. „Na žalost, najveći broj tih događaja uopšte nije procesuiran, a da ne kažemo da nije rešen“ dodaje Đurić.

Mladi novinari, omladinske i studentske redakcije i same su neretko bile žrtve odmazde policije. Mnogi od njih su sa malo, ili nikakvog pređašnjeg iskustva izašli na ulice od početka studentskih protesta i počeli da izveštavaju u ovim vanrednim okolnostima.

Marina Nenadović, studentkinja i novinarka portala ZOOMER kaže da joj je kada izađe na teren istovremeno važno da bude bezbedna, ali i da radi svoj posao, što je kako navodi „često skoro nemoguće”. 

„Najviše obraćam pažnju na „raspoloženje“ žandarmerije/policije jer od toga kako oni odluče da postupaju zavisi i koliko opasnosti postoji za novinarke i novinare” objašnjava Marina.

Sa njom se slaže i Božidar Milovac, student i novinar Bete i Radia 021: „Zvuči sumanuto ali tu je najčešća pretnja te se shodno tome treba i prilagoditi”.  

Bez novinarske legitimacije, PRESS prsluka, kacige, maske, fiziološkog rastvora i eksterne baterije Marina, Božidar i njihove kolege novinari više ne izlaze na teren.

PRESS prsluk, i legitimacija posebno su tu da zaštite i obeleže novinare koji rade na terenu. Ipak, u gotovo svim slučajevima o kojima ćemo u nastavku teksta govoriti, oznaka da je neko novinar nije ih zaštitila od policijskih službenika.

„NE SMEŠ DA SNIMAŠ“

Zadatak novinara na terenu je da snimi, svedoči i dokumentuje dešavanja oko njega. Veran Matić predsednik UO Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) za ZOOMER ocenjuje da su novinari i novinarke svojim radom na terenu i prenosima uživo, spasili učesnike protesta od veće represije.

„To je problem nasilnim jedinicama koje su dobile zadatak da upotrebi silu, da napadne demonstrante i ako nema razloga, zbog zastrašivanja i odvraćanja od novog okupljanja“, ističe Matić. 

Upravo zbog snimanja i dokumentovanja, mnogi od naših sagovornika bili su meta policijskih službenika.

Božidaru Milovcu je prvog septembra u Novom Sadu komandir voda oteo telefon iz ruke: „Ja sam u tom trenutku snimao veliku grupu policajaca u punoj opremi koji su ulazili u kombi, i nakon desetak sekundi snimanja, on kao poslednji u tom nizu mi je prišao i oteo telefon“. 

„On je, pretpostavljam, želeo da taj snimak obriše, ali to mu nije išlo sa onim ogromnim rukavicama“ navodi Božidar. Kada se ponudio da on obriše snimak, policajac je rekao da mu to nije namera i vratio mu je telefon.

„Ni tada, ni danas, nisam razumeo zašto mu je taj snimak smetao, jer mislim da je od mnogih te večeri bio najmanje značajan“ rekao je Božidar za ZOOMER.

Te večeri desili su se incidenti i nasilna intervencija policije ispred novosadskog DIF-a, nakon čega su studenti pozvali na protest u Novom Sadu 5. septembra.

Deo interakcije između Božidara i policajca, snimila je novinarka portala ZOOMER Marina Nenadović, nakon čega je njoj i Božidaru prišao drugi policajac rekavši im da pored prsluka moraju da nose i legitimacije.

Marina je nekoliko nedelja ranije, doživela sličnu situaciju. Kada se sa jednog od protesta u avgustu vraćala kući, žandarmerija je već ranije potisnula demonstrante iz Bulevara Oslobođenja, nakon čega više gotovo nije bilo ljudi na ulicama.

„U jednom trenutku sam zapazila kako se nekoliko muškaraca glasno smeje na ivičnjaku i videla da zapravo privode jednog momka koji je sedeo na podu sa lisicama dok su ga oni ismevali“ objašnjava Marina.

Ona je snimila tu situaciju. Jedan od inspektora je video da snima, zgrabio je za ruku i rekao drugom kolegi da je legitimiše.

Čim ju je policajac uhvatio, rekla mu je da je novinarka, ali je on nije pustio dok njemu i njegovom kolegi nije pokazala legitimaciju. „Nakon toga me je pustio i rekao mi da ne smem da snimam službeno lice dok obavlja svoju dužnost. Što naravno niti je tačno niti je bilo koji od njih izgledao kao službeno lice“ navodi Marina.

Veran Matić za ZOOMER objašnjava da svako ima pravo da snima intervenciju policije, a posebno novinari. „On nema pravo ni da vam oduzme telefon, da zahteva da se izbriše snimak ili fotografije. Odbijte da mu predate ako to traži i prijavite ga prvom starešini“ podvlači Matić.

„NAPRAVIO SI NAM OGROMAN PROBLEM SA TIM SNIMKOM“

Aleksa Stanković student istorije i fotoreporter koji od upada u rektorat 29. novembra prošle godine dokumentuje studentske proteste, prema njegovom svedočenju, doživeo je da ga policija kako pretpostavlja, zbog snimaka koje je nepuna dva dana ranije načinio, ubaci u kombi, preti, šamara i udara glavom u staklo kombija.

Tog drugog jula, dobio je poziv od kolega koji su mu rekli da policija tuče građane i studente kod Elektrotehničkog fakulteta. „Brzo sam pokupio svoje stvari i otrčao do raskrsnice Ruzveltove i kraljice Marije i video sam da je policijska brigada već razbila demonstrante“ navodi Aleksa za ZOOMER.

U tom trenutku na sebi je nosio četiri PRESS obeležja.

Aleksa je stajao na trotoaru, odmah kod restorana brze hrane „Pončo“. Jedan policajac krenuo je da mu se približava i on se pomerio kako se ne bi sudarili.

Policajac ga je zgazio na nogu i pitao ga za ime i prezime. „Aleksa Stanković, mediji“ rekao je Aleksa, nakon čega ga je drugi policajac uhvatio za ruku i rekao „Mediji? Dođi vamo“.

Aleksu su tri policajca odvela do policijskog vozila i tražila mu da isključi kameru kojom je i snimio celu interakciju sa njima. On je to i uradio. Nakon toga, Aleksu ubacuju u „Maricu“.

Video:  Aleksa Stanković

Policajac u punoj opremi, sa maskom, prema Aleksinim navodima, ušao je sa Aleksom u vozilo i rekao da im je „napravio ogroman problem sa video zapisom koji je snimio“. Reč je o snimku na kojem se čuje da policajci neprimereno dobacuju devojkama u Ruzveltovoj dva dana ranije.

„Tražio mi je da izbrišem Instagram i taj snimak“, što je Aleksa odbio da uradi. „Prvo me je udario pesnicom da me zastraši“ nakon čega se policajac dva puta po Aleksinom svedočenju uhvatio za pendrek, ali ga nije izvadio.

„Ja sam znao da on ne sme da me udari pendrekom, nije pametno ni za njega ni za ceo MUP, jer su to vidljivi tragovi, a to je jedna vrsta dokaza“ objašnjava Aleksa.

Drugi policajac, koji nije nosio masku tražio je da Aleksa izvadi karticu iz aparata. Aleksa je prvo odbio, pa su onda usledili šamari oba policajca koja su se u tom trenutku nalazila u vozilu. „Udarili su me i kačketom na kome piše PRESS u glavu“, ispričao je Aleksa.

Kada je shvatio da nema prostora za razgovor, Aleksa je dao karticu iz fotoaparata, nakon čega ju je jedan od policajaca polomio.

Prema Aleksinom svedočenju, jedan od policajaca je nekoliko puta njegovom glavom udario o staklo vozila: „Jedan pripadnik, koji se nalazio napolju, je otvarao i zatvarao vrata da vidi šta se dešava unutra, pošto kako me udari u prozor tako se pomeri vozilo“. Aleksa je pokušao da priča sa njim, ali ovaj je samo zatvorio vrata.

Posle nekog vremena, policajac koji se nalazio napolju opet je otvorio vrata i rekao da treba da krenu. Tražio je Aleksinu ličnu kartu, ali ga na kraju nije legitimisao.

Veran Matić smatra da je Aleksa, zbog snimka gde policajci neprikladno komentarišu devojke, ali i zbog snimka iz marta kada je jedan policajac drugog udario u glavu, a za to su pokušani da budu optuženi studenti, zapravo doživeo ovu torturu. „To je direktna osveta za raskrinkavanja ne samo nedoličnog već i nezakonitog ponašanja pripadnika MUP-a“ ističe Matić.

Aleksa je o ovom slučaju svedočio u Tužilaštvu i kaže da je sada sve na njima.

„NEKO ĆE POMISLITI DA NEŠTO KRIJEŠ“

Kao i Aleksa, Darko Gligorijević, student i novinar portala ZOOMER imao je posledice zbog toga što se našao na pravom mestu u pravo vreme i bio u posedu retkih snimaka, samo ovog puta nisu bili u pitanju inkriminišući snimci policije.

Darko je naime, snimio Miloša Pavlovića „Studenta koji želi da uči“ kada se nalazio u Studentskom gradu. Sledećeg dana „na vrata naše redakcije došla su četiri pripadnika Uprave kriminalističke policije (UKP), sa zahtevom da pođem sa njima na informativni razgovor“.

„Moj status nije bio jasan još od samog početka. Jer policija u tom trenutku, pravno gledano, nije znala da li sam ja svedok u postupku, ili optuženi u postupku“ navodi Darko. Inspektori su ga tokom razgovora isprva pitali zbog čega je napadao Pavlovića i rekli da se sve vidi na snimcima.

Međutim, Darko navodi da je problem taj što on ne nalazi na tim snimcima, jer ih je on snimao.

Kaže da su policajci dosta promenili ton kada su shvatili da je Darko novinar. „Pošto je mojoj pravnoj zastupnici trebalo prilično vremena da dođe do PS Novi Beograd jer živi na drugom kraju grada, inspektori su mi rekli da možda čak nije pametno da ja nju uopšte i čekam, jer će neko tamo pomisliti da ja možda nešto krijem“. Ipak, kada im je Darko pokazao NUNS-ovu legitimaciju, čekanje pravne zastupnice više nije bio problem.

Prvenstveno je u prisustvu svoje pravne zastupnice dao izjavu u svojstvu građanina. Deset minuta nakon što je pušten, policija je pozvala njegovu zastupnicu da Darko dođe da dopuni izjavu.

„Umesto dopunjene izjave, dobio sam da potpišem rešenje o policijskom zadržavanju do 24h zbog navodnog kršenja Člana 7. Zakona o javnom redu i miru“, naveo je Darko.

Proveo je manje od 24h u ćeliji na Voždovcu, nakon čega je prebačen u PS 29. novembar, gde je trebalo da da izjavu pred prekršajnim sudijom. Kako svedoči, do toga nije došlo: „sutkinja je samo izašla iz sudnice i vratila nam naše lične karte uz rečenicu „slobodni ste, idete u redovan postupak“.

„POLAKO, TEK SI STIGAO“

Darkov slučaj nije jedni slučaj hapšenja osoba sa novinarskim akreditacijama. Luka Pešić, student Mašinskog fakulteta koji od početka studentskih protesta dokumentuje situaciju na terenu za studentske profile na mrežama, priveden je nakon protesta kod RTS-a 28. septembra.

„Sve je krenulo tako što su u civilu išli za nama“, rekao je Luka za ZOOMER i dodao da se u tom trenutku nalazio sa još troje kolega. Krenuli su da trče ka njima i kako Luka navodi, dok su trčali nisu se predstavili kao policijski službenici.

On i njegove kolege su se uspaničili i krenuli da beže.

„Mene sapliće jedan policajac, ja padam, pravim kolut i dižem se, nastavljam da trčim, ali su me tu uhvatila njih šestorica i bacila na zemlju“, Luka svedoči i da su legli na njega i pokušali da mu uzmu telefon. Međutim, on je već telefon bacio svojim kolegama.

Luki su na ruke stavljene lisice, sa grudi mu je skinuta kamerica, nakon čega je odvežen u stanicu.

Kada je stigao u stanicu, njegovu kamericu su stavili na sto ispred njega. On je nekoliko puta tražio pravo na poziv, kako bi pozvao advokata, na šta je dobio odgovor: „Polako, tek si stigao“.

Kada je posle nekog vremena ponovo zatražio isto, policajci su mu rekli da četiri sata nema pravo na poziv.

U nekom trenutku, kamericu sa stola su izneli iz prostorije, za šta im je Luka rekao da nemaju nalog.

„Nekoliko minuta nakon što sam ja konstantno tražio poziv oni su rekli, evo iznećemo kamericu“ rekao je Luka i zatražio od policajaca da je otvore kako bi mogao da proveri da li je kartica još uvek unutra – i jeste bila.

Luka svedoči i da su, dok je čekao u stanici, nekoliko puta pokušali da nađu tužioca koji bi izdao nalog za njegovo zadržavanje, kada nisu to uspeli da urade u zakonski dozvoljenom okviru, Luka je pušten.

Kada je došao kući, njegove sumnje da su nešto uradili sa karticom su bile potvrđene. Viideo je da nema snimka njegovog bežanja od policije koje je snimio. „Ja sam taj snimak naknadno uspeo naravno da povratim zato što eto možda ne znaju i nisu formatirali karticu, samo su obrisali sa kamere i to je to“ navodi Luka.

Navodi da je upravo ovo što se desilo sa kamerom razlog zbog čega je kada su ga privodili, bacio telefon svojim kolegama.

„NE MOŽETE DA NE SHVATITE DA SMO PRESS“

Petog septembra u Novom Sadu, dana kada je došlo do više ozbiljnih napada na novinare od strane policije, jedna ekipa Blokade Info, studentskog medija, izveštavala je sa krova zgrade Rektorata.

Iva Galicki, studentkinja i novinarka Blokade Info bila je jedna od novinarki koja je izveštavala sa krova. „U mojoj glavi je to izgledalo kao da smo mi izveštavale dva sata odatle, moguće da je bilo malo manje“ priseća se Iva.

„U jednom momentu se samo sve stišalo, ljudi su svi izgurani sa kampusa. Mi smo razmišljali da li i dalje da snimamo lajv ili da idemo“, cela ekipa je bila umorna, a oči su ih užasno pekle zbog suzavca.

Krenuli su da pakuju opremu, ali su ubrzo videli da je zgrada Rektorata opkoljena: „Čuli smo kako je neko od njih dole viknuo nemojte da ste dozvolili da neko izađe sa rektorata.“

Ekipa Blokade Info se spustila na treći sprat i čuli su da policija pokušava da uđe na taj sprat koji je bio blokiran. Iva navodi da su mogli da čuju bušenje i vikanje pripadnika policije, nakon čega su odlučili da se ipak spuste na sprat ispod liftom.

Na drugom spratu kad su izašli iz lifta su ih sačekali pripadnici različitih službi. „Kada smo izašli napolje odmah su krenuli da da urlaju na nas, da viču na nas. Ko ste vi? Šta ste vi? Mi smo naravno ćutali“ svedoči Iva.

U tom trenutku njihova ekipa je bila jasno obeležena kao novinarska: „imamo akreditacije, imamo opremu, svi imamo PRESS prsluke. Mi smo kao novinarke, čak i šlemove imale zakačene. Ne možete da ne shvatite da smo PRESS“. 

„Jednog našeg kolegu su dosta nasilno uhvatili za majicu i bukvalno ga bacili u lift i rekli sad ćeš da se popneš gore i da nam pokažeš ko je sve još gore“, taj Ivin kolega je kasnije i priveden zajedno sa još dvojicom članova Blokade Info.

Ona i njene kolege su nekoliko puta te večeri pretresani. Troje njenih kolega je odvedeno, a ona i još jedna koleginica odvedene su u amfiteatar gde se u tom trenutku nalazili studenti, profesori i građani koji su tokom protesta pobegli da se sakriju u Rektorat.

Oprema koja se nalazila sa njima, kamere i stativi, policija je odnela kada su odveli i njene kolege. Ona je i vraćena kada su kolege puštene iz stanice. Koliko znaju, protiv njih se ne vodi ni jedan postupak.

Međutim, pored opreme koja se nalazila sa njima, policija je zaplenila i opremu koja se nalazila u redakciji Blokade Info, koja se nalazila na Rektoratu dok je on bio blokiran.

Prema njihovoj evidenciji, do trenutka pisanja ovog teksta policija još uvek nije vratila opremu u vrednosti od preko 2000 evra.

„UGLAVNOM NISMO PRVI NA METI”

Pored svih navedenih slučajeva, većina naših sagovornika smatra da ih PRESS prsluci štite, barem kada je u pitanju kontakt sa policijom. Darko Gligorijević kaže da se u žutom PRESS prsluku oseća zaštićeno od strane policije „ne u smislu da će me zaštiti, već da me neće napasti jer vide da sam novinar”.

Marina Nenadović kaže da nošenje prsluka utiče na to da kada policija krene da primenjuje silu nad demonstrantima zaobiđe novinare „što doprinosi minimalnom osećaju sigurnosti, ali svakako je ne garantuje”. 

„Uvek se setim jednog čoveka na protestu koji mi je rekao da se udaljim jer nije bezbedno, na šta sam mu ja odgovorila da sam novinarka, a on je onda rekao: „Lutko, boli njih uvo šta si ti“, i deset minuta nakon toga me je žandarm gurnuo iako sam nosila prsluk”, priseća se Marina.

„Nemaran odnos policije prema novinarima, iako nije povoljan, uglavnom znači da im nismo prvi na meti” zaključuje Božidar Milovac i dodaje da su novinarske legitimacije i prsluci paradoksalno „jedine stvari koje sprečavaju da i novinari sa protesta ne dolaze izranjavani i okrvavljeni, kao što je to slučaj sa brojnim drugim prisutnima na tim protestima”.

Ipak, da li je dovoljno da se novinari zadovoljavaju time da sa ulice ne odlaze krvavi? Da li je dovoljno to što nisu „prvi na meti”?

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji ZOOMER realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.

Tekst je prenet sa portala Zoomer.rs.