Sergej Trifunović vređa, a javnost u Srbiji „gromoglasno“ ćuti (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić

Gospodine Trifunoviću,

Postoji bol koji se ne dodiruje. Postoje Majke koje se ne vređaju. Postoje imena koja se izgovaraju tiho, ili nikako.

Vi ste sve to pogazili onog trenutka kada ste uvredili Majke mladih iz Dubone i Malog Orašja, kao da govorite o nekoj dalekoj temi, kao da glumite neki beznačajan komad, a ne o tragediji koja je raznela ovu zemlju.

Da li znate u čije ste rane dirnuli?

Niste uvredili „neke žene sa sela“. Niste uvredili „neke roditelje“.

Vi ste uvredili Majke dece koja su ubijena, i to na način koji se ne može pravdati ni humorom, ni afektom, ni karakterom, koji godinama negujete kao opravdanje za svaku svoju vulgarnost.

Ovoga puta, prešli ste liniju preko koje se ne prelazi.

Čak ni Vi.

Jer da ste samo na tren zastali, pa se setili koga pominjete, možda biste progutali tu reč pre nego što ste je izgovorili.

Da li znate koga ste uvredili?

Najlakše je reći:

„Žrtve masakra iz okoline Mladenovca.“

A oni nisu nikakva „okolina“.

Oni su Dubona i Malo Orašje, dva sela na šezdesetak kilometara od Beograda, u kojima je 4. maja 2023. godine svirepo ubijeno devetoro dece i mladih ljudi, nestvarno dobrih, vrednih, čistih — kao izvučenih iz nekih starih, boljih i srećnijih vremena.

Pa, ko su oni onda?

Ko su Kristina i Milan?

Ko su Nikola, Aleksandar, Marko, Petar, Lazar, Nemanja i Dalibor?

Fotogalerija: Privatna arhiva

Niko i ništa? Žrtve „drugog reda“?

Tako ispada, ako pitate zakon.

Tako ispada, ako pitate pojedine javne ličnosti koje se razmeću „duhovitošću“ na račun mrtvih i na račun majki koje su ih sahranile.

Jer za ubistvo devetoro njih, za ranjavanje dvanaestoro, za unakažene živote i prekinute porodice — monstrum je dobio dvadeset godina zatvora.

Dvadeset godina za njih devet.

Dvadeset godina za dvanaest povređenih.

Dvadeset godina za dva sela u crnini.

I to je, kažu, maksimum. Jer je „mlađi punoletnik“.

I kome da pišemo o ovoj divnoj deci?

Kome da dokazujemo da su oni bili sve na svetu svojim porodicama, ponos dva sela i ogledalo kako se vaspitava pošteno dete u poštenoj kući?

I onda se, posle takve tragedije, javno oglasi čovek koji bi trebalo da bude umetnik, aktivista, poznata ličnost u krugovima „urbane Srbije“.

I najstrašnije uvredi Majke.

Majke koje su izgubile svoju decu.

Majke koje su ostale bez oslonca, bez smisla, bez svetla.

Majke koje danas žive na groblju, jer su tamo ostala njihova deca.

Kristina Panić – devojka koja je već sutradan sve razumela

 

Dan posle jezivog masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar“, maturanti gimnazije u Mladenovcu dobili su pismeni zadatak:

„U kakvom društvu živimo?“

Većina se u tom haosu jedva sabrala.

Ali Kristina jeste.

Ona je tog 4. maja, svega nekoliko sati pre nego što će biti ubijena, napisala tekst koji bi trebalo da se čita u svakoj školi u Srbiji.

Tekst osamnaestogodišnje maturantkinje koja je razumela ono što mnogi odrasli ne žele ili ne mogu da razumeju.

Tekst devojke iz Dubone, koja je imala više mudrosti, čestitosti i jasne misli nego pola javne scene zajedno.

Da li ga je pročitao Sergej Trifunović?

Nije.

Jer da jeste — možda bi se postideo. Možda.

Kristina i Milan nisu bili „nečija deca iz vesti i crnih hronika.”

Bili su duša jedne potpune, čestite, srećne porodice.

Njihova majka Zorica priča da su se čuli više puta dnevno, da su bili veoma bliski i međusobno i sa roditeljima. Da je ona pratila sport, muziku i interesovanja svoje dece da bi bila deo njihovog sveta. Da su bili odlični đaci, vukovci, vredni, nežni, beskrajno dobri i časni. Da su uz poljoprivredu naučili rad, poštenje, brigu za druge. Da su imali planove, snove i put pred sobom.

Kristina je želela da postane učiteljica. Milan je bio tatin „mezimac“, ali jednako nežan, miran, dobar, pravičan. Nikada problematičan, nikada u tuči, nikada u sukobu.

Kristinin diplomski rad stoji napisan u njenom laptopu.

Nije stigla da ga preda.

Nije stigla da podigne vozačku dozvolu i sama provoza svoja kola.

Nije stigla da kupi matursku haljinu.

Nije dočekala svoju maturu.

Jer desio se taj prokleti 4. maj 2023. i uklesao se u sudbinu ova dva pitoma voćarska sela.

Njihov poslednji zajednički izlazak bio je u sobi.

Igrali su igrice sa majkom i smejali se kao nikada pre.

Pobedili su je.

Niko nije mogao da nasluti da je to bilo poslednji put.

Ja mislim da je Zorica Panić bila izuzetno posvećena i divna Majka.

Sergej Trifunović kaže da je — neuka!?

Ako kojim slučajem pročita ovaj tekst, možda će shvatiti veličinu te „neukosti“.

Možda.

Spomenik u obliku srca

Na blagoj uzbrdici u Duboni stoji spomenik koji se ne može mimoići.

Srce od mermera.

Levo Kristina, lepota koja ostavlja bez daha.

Desno Milan, blag, nežan, pitom pogled, prelep mladić savršene građe.

Njihovi roditelji dolaze svaki dan.

Donose cveće, sede na klupicama, pričaju sa svojom decom.

Oni su svoje živote preselili na groblje i tamo tuguju.

Kao i svi drugi roditelji iz Dubone i Malog Orašja.

Eto, tu su ti „neuki“ roditelji i majke, kada već pitate, gospodine Trifunoviću.

Oni svoju decu žale onako kako najbolje znaju i umeju.

I na to imaju apsolutno pravo koje im niko ne može osporiti.

Na mermernoj ploči nalaze se njihove diplome, medalje, anđeli, vozić, lutkice, Milanov policijski autić, policijska značka…

Sve ono što je činilo njihove živote.

Sve ono što monstrum nije imao pravo da prekine.

Zastaneš.

Pogledaš.

Udahneš.

I pitaš se:

Kako će Zorica i Saša dalje?

A Vi, gospodine Trifunoviću?

Vi, koji ste uvredili majke iz Dubone i Malog Orašja?

Da li znate da su to Majke nikad prežaljenih:

Nikole, Aleksandra, Marka i Petra, Lazara i Nemanje iz Malog Orašja.

FOTOGALERIJA: Privatna arhiva

To su gospođe: Dragana, Bojana, Olivera, Ivana, Mirjana i Biljana.

To je gospođa Danijela, Daliborova Majka iz Dubone.

I naravno, gospođa Zorica Panić, ponosna i tragična Majka Kristine i Milana.

Da li znate da su njihova deca simbol onoga što bi Srbija želela da bude, a nikada više neće biti?

A ko sam ja da Vam ovo pišem?

Nisam njihova rođaka. Nisam deo politike. Nisam ničiji glasnogovornik.

Ja sam neko ko više od dve godine piše o ovoj deci.
O svima zajedno i svakom pojedinačno.

Neko ko sva njihova imena zna napamet, ko zna njihove priče i snove iz usta njihovih roditelja, sestara, braće, drugova.

Neko ko se od početka trudi da se ta divna, tragično nastradala omladina nikada ne zaboravi — da ne ostanu samo inicijali, da nikako ne budu „žrtve drugog reda“.

Imam pravo da Vam se obratim zato što sam svedok — u meri u kojoj neko ko piše može biti svedok tuđe tragedije.

Zato imam pravo da Vas pitam:

Sa kojim pravom Vi, čovek iz privilegovane pozicije javnosti, nazivate te majke „neukim“?

Sa kojim pravom ismevate njihovu tugu, njihovu reakciju, njihovu nemoć?

Da li ste bar jednom kročili u Dubonu?

Da li znate kako izgleda put do kuće u kojoj su živela dva anđela koja više nisu tu?

Vi ne morate da delite njihova politička uverenja.

Ne morate da razumete njihove izbore.

Ali morate da poštujete njihove grobove.

A Vi? Šta Vi imate?

Uvrede koje tako lako izbacujete u javnost bez ikakve odgovornosti.

Reči koje povređuju majke koje su najstrašnije ranjene gubitkom svoje dece.

Ne znam da li ih više boli ono što ste rekli Vi, ili glasno ćutanje javnosti na Vaše vulgarnosti i prostakluke.

Kakvo smo to društvo postali kad se na izbacivanje Vašeg otrova niko nije osvrnuo?

Umesto da izazovu skandal i osudu, Vaše reči ostale su zarobljene u tišini.

Pitam se da li bi javnost ćutala da tako govorite o nekim drugim žrtvama?

Zato Vam kažem otvoreno:

Izvinite se. Priznajte grešku.

Ove ponosne i velike Majke neće prihvatiti Vaše izvinjenje, znam.

Ali se ipak izvinite. Ljudski je.

To nije političko, nije dnevno, nije „aktivistički“.

To je minimalna mera ljudskosti.

Jer, gospodine Trifunoviću — o mrtvoj deci se ne govori Vašim tonom i Vašim jezikom.

O mrtvoj deci i njihovim Majkama govori se tiho, sa poštovanjem.

Ili se ne govori uopšte.