Svetlana Slapšak – Kultura drečanja

Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik

Uzorak obraćanja narodu bivšeg predsednika, pri čemu ne računam učestalost, koja je stabilno određena brojem dana u godini, sastoji se iz tri dela: 5-7 min usporenog obraćanja najmudrijeg u državi, 12-15 min obraćanja u drugom licu množine sa nabrajanjem grehova i zločina, isprekidano kratkim „nije ni važno“ formulama, i najzad kraće drečanje, do 15 min. U poslednjih nekoliko dana drečanje je postalo duže. Drečanje, koje prepoznajemo kao preovlađujući stil vučimedija, u potpunosti odgovara onome što entiteti u dotičnim medijima zovu sećanje: kulturu sećanja po njima je isti bivši predsednik uveo u Srbiju. Sintagma kultura drečanja podudara se dakle sa realnim stanjem stvari.

Kultura drečanja ovoga puta odnosi se na Generalštab i žalosnu sudbinu blizanačkih zgrada, poklonjenih budzašto čoveku sa pouzdano najgorim ukusom među svetskim moćnicima. Svako sa jačim stomakom to može da proveri na internetu, od njegove kule u Njujorku, do kazina u Atlantik Sitiju i rezidencije u Floridi. Dodajem da sam uživo videla zdanja u Njujorku i Atlantik Sitiju, i da je to mnogo gore nego na slici.

O Generalštabu, za koji me vežu drage uspomene na moju majku i njenu ljubav prema životinjama, već sam pisala. U poslednje vreme moglo se pročitati mnogo stručnih mišljenja o arhitektonskoj vrednosti, o istorijskom značaju sadašnjeg stanja i o povezanim temama. No istinski značaj Generalštaba za Beograđane ključno se oblikovao tek kada je kompleks fatalno ugrožen – tačnije, kao da je već počeo da nestaje iz vidnog polja: svi vide nakaznu skalameriju koja će stajati naspram glavnih upravnih zgrada države. Time je Generalštab dobio građansko pravo i postao deo kolektivne pobunjene svesti. Prekoputa skupštine klonje za ćacije, prekoputa vlade kazino – kopija Tadž Mahala: visoki strani gosti imaće uistinu šta da vide tokom zvanične posete glavnom gradu.

Kultura drečanja iznela je svoje argumente za uništenje Generalštaba, i zvučali su posebno odvratno kad ih je, kao eho, ponovio naizgled kultivisani glavni gradski urbanista. No najvažniji su oni iz drečanja bivšeg predsednika.

– Najam od 99 godina, svega tri do četiri generacije. Toliko je Jugoslavija imala pravo u solunskoj luci, toliko je trajao Hong Kong pod Englezima. To je ogromno mnogo vremena. Kome će i u kakvoj budućnosti, možda srpskoj a možda i ne, biti potrebne Trampove kičerice? Koliko će vremena uopšte služiti, i čemu? Sa optimističkom vizijom države budućnosti, jedino što se može zamisliti je da kompleks sruše dan posle 99 godina. Ako to doživi, naravno.

– Građani će uživati u luksuzu. Kazino i kladionice već su danas izvor ozbiljnih socijalnih problema u Srbiji. Ako je Beograd na vodi pustoš i mrak, okolina kazina biće leglo kriminala. Posebno je pitanje koji će to građani pohrliti u hotele i ostalo – pustite mašti na volju, pokvarite sebi dan…

– Kakav to muzejski prostor može da opstane u takvom ambijentu?

– Koja to budala može da poveruje finansijskom proračunu bivšeg predsednika? To je uvredljivo i za školsku decu nižeg uzrasta.

– Šta još reći o parlamentu koji navrat-nanos izglasava zakon u korist novčanih malverzacija najužeg vrha vlasti, a nije doneo lex specialis o neuporedivo važnijim stvarima u poslednjih godinu dana? Ništa, jedino zamisliti poslanike/ce vladajuće stranke kako kod onih klonja ispred skupštine čekaju autobuse da ih prebace na prvih 48 sati istražnog zatvora.

Generalštab bi mogao biti kap preko ruba čaše, zato što je afera tako providno koruptivna i tako potpuno besmislena. I još je u samom središtu nikad ozbiljnijih pitanja o značenju i smislu građanske savesti, u trenutku kada se bivši predsednik bez senke sumnje ili dvoumljenja kocka sa životima ljudi. Uostalom, povučena je i crvena linija.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.