Svetlana Slapšak – A evo i staljinizma!
Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik
Nekako sam znala da će se pojaviti – to je ipak najbliže u kolektivnom sećanju, oci su svoje nacionalističke izjave pre četrdesetak godina organizovali kao poetsko preterivanje svoje komunističke mladosti, sa malom promenom u temama i likovima. A zreli jugoslovenski staljinizam dugovao je onoliko nadrealizmu… ukratko, materijal za tzv. priredbe. Jugoslovenski staljinizam bio je fantom, koji se stalno ponovo rađao, premda su sa njim zvanično raskrstili 1948, kada mi se desilo da se rodim. Sa imenom Staljinove kćerke, bila sam u modi nekih šest meseci. Jugoslavija nije imala zakon o cenzuri, već je radnička klasa reagovala kad bi intelektualci postali nepošteni, i javljala je to putem telegrama nadležnom komitetu, koji je onda preuzimao posao. Drugim rečima, bio je to izazov za pamet i zamka za glupe, načelno, a bilo je i izuzetaka. Kobni član 133 Krivičnog zakonika upotrebljavao se za ovakve slučajeve.
Staljinizam smo videli u kultu ličnosti, u drvenim formulama, u lažima i papagajskom ponavljanju: samo te tri osobine dovoljne su da danas opravdaju termin staljinizam, uokvirene progonima, zabranama, nasiljem uniformisanih i posebno neuniformisanih a prepoznatljivih. Današnji staljinisti na vlasti naročito su obeleženi kultom ličnosti. Želeo bi (ON) da cenzura bude zakonski definisana, da ozbiljno plaši ljude, pa pošto ne može da reguliše društvene mreže i nešto javnih medija, on se stuštio na javnu televiziju, koja je više nego zaslužila sve što joj se desilo ili moglo desiti. Pa kako je jako daleko od većih autoriteta u totalitarizmu, zaleteo se u emisiju za decu, u istorijski najbolji deo jugoslovenskih televizija, posebno beogradske i sarajevske. Dostojan kraj, reklo bi se, i dobra prilika da se pogleda izbliza. Jer pametna dečija glavica je otkrila da je car go i neopisivo smešan… a nemilosrdna istorija zabeležiće ovaj najluđi kiks navodnog predsednika.
Vanja Rupnik i Budimir Nešić obavili su istraživanje sa decom postavljajući pitanja o značenju reči, i sklopili knjigu Olovka piše srcem koju smo skoro znali napamet, negde 1969. Miroslav Antić napisao je zbirku Olovka ne piše srcem 1973. Obe knjige doživele su mnoga izdanja, bilo je muzike za pesme, predstava – poslednja koju znam u Slovenskem mladinskem gledališču u Ljubljani, 1999. Ukratko, pop-kulturni fenomen prve vrste. Reč je o posebnom žanru, maloj formi, što bi rekao Joles, o „dečijim ustima“, koja ponekad izgovore upečatljive istine i paradokse dostojne velikih filozofa. Žanr smo nalazili u časopisima namenjenim zabavi, na radiju, i u emisijama za decu na televiziji. I radnička klasa na to nije nijedanput reagovala telegramima. Vicevi sa junakom nazvanim „mali Đokica“ u istome žanru bili su politički i ponekad opsceni, i pripadaju supkulturi toga doba.
RTS se služila staljinističkom retorikom u prošlosti i u sadašnjosti, unutarnjom cenzurom i kadrovskim manipulacijama svih vrsta. Logičan završetak uistinu je da pred zgradu dođu konačno i honorarci „normalnog života“ i izraze svoje nezadovoljstvo: prošlost se sveti sa humorom! Jer umesto da RTS odgovori vlastodršcu drsko i veselo, njeno rukovodstvo denuncira, vrluda i prebacuje izmišljenu krivicu na druge. Jednostavna izjava da ne cenzurišu decu bila bi dovoljna, ali za nju je potrebno nekoliko tona hrabrosti.
A šta je zapravo iskorišćavanje dece u politici i manipulisanje njima? To je kad dečica recituju i pevaju navodnom predsedniku, a on ih miluje po glavi, kao raspituje se oko učenja i sporta i daje tupave pohvale; to je kad lik Brnabić izvede sina na javni politički događaj; to je kad navodni predsednik krene da razglaba o svojoj deci; i to je, najodvratnije od svega, kad politički vrh države nije u stanju da se jednom rečenicom osvrne na genocid u Gazi i na pomor palestinske dece.
Na kraju, kako prepoznati staljinizam? Koliko stomaka i nerava imate, pogledajte vučimedije: zaboravite kostimografiju, slušajte formule koje se ponavljaju, kult ličnosti i drveni jezik, obaška pljuvanje neprijatelja, to su u doba pravog staljinizma radili upravo mediji: prvo sramoćenje, onda pogubljenje. Između, ne nužno, i suđenje. Uostalom, čitajte Grobnicu za Borisa Davidoviča Danila Kiša.
Tekst prenet sa portala Peščanik.
