Smiljana Milinkov: Važno je da se 1. novembra suočimo sa sobom i zapitamo šta smo učinili da promenimo situaciju u kojoj smo se našli

Autor: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

Smiljana Milinkov, novinarka, profesorka i šefica Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, dobila je nedavno pretnje smrću koje su stigle na njen službeni fakultetski imejl. Ova profesorka je od početka dosledno i aktivno podržavala studente u njihovoj borbi za bolje društvo. U svim svojim javnim nastupima demonstrirala je izuzetnu smirenost i kulturu govora, učtivost, dijalog – umesto monologa, stišan ton – čak i u trenucima kada se izgovaraju teške istine. I možda je upravo to njeno – odmereno, racionalno, precizno i jasno definisanje detalja, okvira i dimenzije nepodnošljive stvarnosti koju živimo, dovelo do toga da se nečija bolesna ruka usudi da joj napiše preteće pismo. A i žensko je – a znamo šta to u Srbiji znači.

U razgovoru za Moj Novi Sad, Smiljana Milinkov je govorila o svojim studentima koji su joj, i pre pobune, davali nadu za opstanak, aktuelnoj nastavi – koja se simulira, podršci – koja ne izostaje, iako i dalje nije dovoljno široka, a razgovor je počeo pričom o pretnji koju je dobila.

Posle pretnje koju ste dobili, kakvu vrstu zaštite ste mogli da zatražite i od koga, imajući u vidu kako – i ne samo – u poslednjih deset meseci, prolaze oni koji traže pravdu i zaštitu (setimo se samo “Ribnikara”, Dubone, Malog Orašja…)

– Bila je nedelja, osam minuta nakon 18 sati, kada mi je stigla poruka koja me zaista zgrozila. “Crna ruka te obeležila”, stajalo je u poruci, “Čuvaj se”. To nisam mogla drugačije da iščitam nego kao vrlo jasnu pretnju, pogotovo što je stigla na moj službeni imejl. Kako nisam aktivna na društvenim mrežama, do mene, dakle, nije lako doći u tom smislu, te to samo znači da je neko prvo morao da zna koga traži, a onda i da je pretraživao sajt Filozofskog fakulteta da bi pronašao moju službenu adresu, što me je dodatno uznemirilo. Pokazala sam poruku prijateljima i kolegama, koji su se takođe zgrozili, ali me je tek reakcija moje advokatice osvestila o ozbiljnosti situacije. Kada mi je, po čitanju poruke, rekla da se smesta spremim jer idemo u policiju, bilo mi je jasno da nema oklevanja. Zanimljivo je da me je policajac, koji je vodio službenu belešku, pitao – šta znači “crna ruka”?

Kojih je godina bio?

– Srednjih godina. Pojasnili smo mu i nije više komentarisao. Prijavili smo pretnju, načinjena je službena beleška, fotografisali su telefon, treba da se uradi forenzika i rečeno nam je da će sve proslediti Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal. To se sve desilo pre tačno osam dana (razgovaramo 23. septembra) i za sada nisam dobila nikakav odgovor. Zanimljivo je i to da mi se dva dana kasnije javio kolega s drugog fakulteta, koji je isto kao i ja, bio dosta prisutan u medijima u tom nekom periodu, koji mi je rekao da je i on dobio gotovo identičnu poruku. Dan kasnije od mene, dakle u ponedeljak. On je takođe otišao u policiju, prijavio, skrenuo pažnju da sam pretnju dobila i ja, i da sam je prijavila. To je ono što smo mi mogli da uradimo. U obilju različitih slučajeva, koji se ljudima dešavaju, ovo jeste neka mrva, ali s druge strane, jako je važno da se na sve što nije u redu – reaguje, i da ostane zabeleženo da se desilo.

Kolega s drugog fakulteta dobio je gotovo identičnu poruku…

Da li su vam nudili policijsku, fizičku zaštitu?

– Ne. Pitali su me u toj belešci, da li se plašim za svoju bezbednost ali, iako sam rekla da se plašim, ništa se dalje nije postavljalo kao pitanje. Ono na šta je, povodom te pretnje, važno skrenuti pažnju, na šta mi je advokatica skrenula pažnju, je to što u moru sličnih pretnji, koje dobijaju kolege – pogotovo moj kolega s Odseka Dinko Gruhonjić, koji gotovo svakodnevno dobija pretnje, pa i toga dana kada sam i ja dobila pretnju – to što se meni dogodilo izgleda kao da nije toliko strašno. Mi nekako te nenormalne stvari prihvatamo, navikavamo se na njih, stalno podižemo lestvicu izdržljivosti onoga što nam se dešava. Ali, ne, nije normalno da neko pošalje preteću poruku bilo kome, bilo da se poznaju ili ne poznaju.

“Kontekst normalizacije nenormalnosti mi ne živimo samo u poslednjih deset meseci. To je atmosfera u kojoj živimo prilično dugo, samo što se to sada nekako sve više širi.”

– Ispostavlja se da su ljudi koji su glasni i ne ćute, koji ukazuju na sve ono što jesu problemi u funkcionisanju sistema i institucija, koji ukazuju na korupciju, laži, manipulaciju, vrlo izloženi različitim vidovima pretnji, nasilja ili nekog drugog targetiranja. Nisam jedina, nas nekoliko kolega smo gotovo svake sedmice u emisijama u produkciji Centra za društvenu stabilnost: neko je tu poimence, o nekome bude nešto više materijala, koji predstavlja produkovanje iskrivljene stvarnosti. Radi se o širenju gnusnih laži koje postaju vrlo pogodno tlo za to da neko oseti pravo da uputi poruku pretnje ili da nekako drugačije reši situaciju povodom nas koji smo “neprijatelji”, “strani plaćenici, angažovani od kog zna koga da radimo na štetu ove države”… To su vrlo opasne kvalifikacije. A tek priča o tome da mi profesori stojimo iza studentske pobune samo govori koliko oni nemaju svest o tome da mladi vrlo dobro vide kakva je naša stvarnost i koliko je teška naša društveno politička situacija.

Zato što oni ne žive našu stvarnost i ne dele naše svakodnevne probleme dok hodamo kroz život kojim oni, koji su privilegovani, rukovode…

– Upravo to – ne žive sa ljudima. Oni žive van nečega što jeste svakodnevni život. Mi koji smo sa studentima svakoga dana vrlo dobro znamo zašto su ustali i koliko se to u njima spremalo. Oni su samo delovali da nisu zainteresovani. Pre nego što su počele blokade i pre nego što se dogodila nadstrešnica, često smo kolege i ja govorili da živimo u nekoj vrsti beznađa, da se nikad ništa neće promeniti, što je bio parališući osećaj, to stanje nemoći pojedinca da promeni bilo šta u društvu. Međutim, ono što je nama predstavljalo način da, bukvalno, preživimo svaki dan, je rad sa našim studentima. Tokom nastave i vannastavnih aktivnosti videlo se da su to odgovorni i zreli ljudi, koji sasvim razumeju svet oko njih, šta se dešava na globalnom planu i kod nas, tako da nama nije bilo čudno kada su u široj zajednici pokrenuli nadu da je promena moguća.

Ne prošlost, budućnost je sada

“Mi sada, već gotovo svakodnevno, prolazimo kroz različite vrste represije, ali i dalje postoji svest da to nije ono što preživljavaju građani Turske, Belorusije, Rusije i nekih drugih država. I to je još jedan od motiva za borbu, jer ne želimo da doživimo ono što oni doživljavaju. Mislim da su ovo poslednji momenti kada možemo da se izborimo protiv toga.”

Kroz celu istoriju, posebno kroz njene turbulente periode, žene su uvek dodatno stradale. Nije drugačije ni tokom prethodnih 10 meseci. Pre nego što ste dobili pretnju, žandarm vas je na protestu ispred DIF–a bacio kao vreću, Sanji Eker sa Nove TV takođe je prećeno, i druge novinarke su na terenu doživljavale grozne mizogine reči, psovke, guranje, pljuvanje… Uhapšenu studentkinju su u policiji skinuli golu jer su hteli da je ponize i obeshrabre, drugoj uhapšenoj je u garaži Vlade Srbije silovanjem pretio komandant specijalne jedinice… Kako se može boriti protiv toga, ako vas ne štiti zakon i oni koji bi trebalo da brane istinu i ljudsko dostojanstvo svojih građana, a lov je izgleda otvoren… 

– Podvukla bih najpre to da su žene jako hrabre, odgovorne i empatične, da vrlo dobro razumeju sve ovo što se dešava i da su istrajne u tome da ovako ne može da ostane, a to su sve povodi da se neko oseća pozvanim da ih napadne. Zato su žene često meta, pogotovo zato što je u ovom našem patrijarhalnom ustrojstvu teško dozvoliti nekim tamo ženama da budu glasne, da istrajavaju u tome da se ne odustane. Kome se obratiti? Nažalost, ne mogu da kažem nijednu adresu, gde bi se moglo posavetovati o tome kome se možemo obratiti. Pomenula sam moju advokaticu, koja se bori za ženska prava i vrlo dobro razume sitauciju. Ona je vrlo brižna, kada je čula da smo zarobljeni u Rektoratu, a kako na njenu poruku da li treba da dođe, nisam odgovorila, ona je došla i čekala me. Treba se obratiti ženanama i svima onima koji imaju svest o tome da samo zajedno možemo da istrajemo u svemu ovome ako želimo da dođemo do nekog pomaka u ovom našem društvu. Obraćamo se jedni drugima, ne samo ženama, iako su one u najvećoj meri brižne. Obraćam se i mojim kolegama. Mi u svom okruženju uvek imamo osobe kojima je stalo. I kada nam se čini da je beznadežno, jer institucije ne funkcionišu, onda shvatiš da i u tim institucijama ipak postoje ljudi kojima je stalo, koji će nešto pokušati da reše profesionalno.

Koliko mediji, bar to nešto malo slobodnih, mogu da pomognu, posebno lokalnih, u osvetljavanju situacija u koje dolazimo?

– Mogu mnogo, iako su mediji u vrlo teškim uslovima, i sve im je teže. Ono što mi sad već mesecima gledamo je da su novinari i novinarke non-stop na terenu, i niko ne može da ih plati koliko rade.

Oni to ni ne očekuju, jer rade nešto za budućnost svoje zajednice, svoje dece…

– Tačno. Ne očekuju. Kada neko voli svoj posao, kada oseća važnost onoga što radi, ni to što doživljava napade od strane policije, preteće poruke, uvrede, ne može ga zaustaviti. To su ljudi kojima je stalo, koji su svesni da svojim radom mogu da doprinesu ideji boljitka i, što je takođe jako važno – to su ljudi koji ne odustaju.

Kako su se Filozofskom fakultetu, ali i celoj akademskoj zajednici, desili profesori koji u ovako delikatnoj situaciji, urušavaju autonomiju univerziteta? Neki od njih godinama rade na fakultetima, morali su se pokazati kakvi su, kakav je njihov – ne samo naučni kapacitet, već i ljudski.

– Mi vrlo često ne znamo kakav je karakter nekih ljudi dok ne dođu do pozicija moći. Mislim da nas je do ove situacije dovela atmosfera tišine i ćutanja, koja je jako dugo prisutna – ne samo na Filozofskom fakultetu, i ne samo u novosadskoj akademskoj zajednici, nego i šire. Za sve ove godine, na prste jedne ruke možemo da nabrojimo ljude iz akademske zajednice koji su bili glasni, ljude koje možemo da prepoznamo po njihovom akademskom integritetu i kredibilitetu. Ta tišina i stav “Neću da se mešam jer, ako se mešam, možda ću dovesti u pitanje neke moje privilegije”, ta ušuškanost i način funkcionisanja koji već dugo postoji, pogotovo kada je reč o fakultetu koji je siromašan, poput našeg, gde se ne vrti mnogo para, plus ušuškanost i konformizam tipa “Bolje da ne talasam, nego da ćutim”, sve to nas je dovelo do ovoga sada.

Građani su ta neočekivana sila, koja se pojavljuje i rešava stvar

“Da bismo se pokrenuli svako mora da – ne da žrtvuje, jer je to teška reč, već da uloži nešto što će možda i njega samog malo da dovede u rizičnu situaciju. Vrlo nam je složena društvena situacija, kriza našeg društva je vrlo ozbiljna i ne može se rešiti lagano tako što ćemo se skupiti na protestu. Šta očekujemo? Da nam neko drugi reši ovu situaciju? Neće je rešiti niko drugi do nas.

Šta mislite, koliko se procentualno ljudi u akademskoj zajednici probudilo? Dovoljno da budnost traje?

– Buđenje akademske zajednice u decembru i januaru bilo je prilično ubrzano i vidljivo. Tada bismo čak možda i rekli da je većina članova akademske zajednice uz studente, ali kada smo ostali bez plata, odnosno kada su one drastično smanjene, onda se pokazalo šta su prioriteti, što mi ne možemo nikome da prigovorimo, ali s druge strane svi mi živimo od te plate. Ispravnije je bilo reći: “Ja živim od te plate.”, nego govoriti da je u redu nekakva, bilo kakva nadoknada nastave, da je u redu ovo ili ono… Aminovana je nekakva simulacija nečega što treba da bude redovan rad, zarad toga da bismo Ministarstvu pokazali i poslali izveštaj da mi radimo. To nije kvalitetan rad i ja ne mogu da potpišem da je taj semestar održan onako kako je trebalo da bude.

Kada smo ostali bez plata, odnosno kada su one drastično smanjene, onda se pokazalo šta su prioriteti…

Ko onda sada među profesorima suštinski podržava studente, a ko ih polupodržava? Neki profesori kažu da podržavaju studente, ali da studenti moraju naći druge načine borbe. Kako profesori mogu da pomognu studentima da nastave borbu, da ne izgube godinu i studentski status, ali nadasve u tome da desetomesečna pobuna ne bude uzaludna?

– Suštinski momenti podrške vide se kada su krizni momenti. Dođu vrlo ozbiljni trenuci, poput onog od 5. septembra ili onda kada smo došli u situaciju u kojoj nije bilo moguće uspostaviti dijalog s upravom, kada su studenti poslali neku vrstu ultimatuma, da se do 22 sata policija povuče. Tada mi je ostalo u sećanju da smo bili ispred Fakulteta: studenti, građani i profesori, a studenti koji su prošli pored nas rekli su: “Molimo vas da u 22 sata budete ispred ulaza na Fakultet.” Mi smo znale, nas tri koleginice, šta to znači. Znamo šta ta molba za podršku znači. Dakle, važno je da, kada su ti kritični momenti – a vrlo ih je mnogo, ne oklevate, nego da se dižete i idete, jer znate da taj mladi život, koji se bori za pravednije društvo, ne sme da strada. Tim pre što studenti idu srcem. Oni su jedini deo ovog društva koji ima alternativu, oni mogu da se spakuju i odu, da grade život na drugom, boljem mestu, ali oni su rešili da budu tu, ne žele da dobiju batine, da se nagutaju suzavca, ali ako je i to uslov, oni izdržavaju i to. I da zaokružim: ne mogu da kažem koliko je profesora koji podržavaju studente – nije mali broj, ali s druge strane, nije ni cela akademska zajednica.

Ni cela akademska zajednica, ni celo društvo. Uz profesore, dakle školstvo, ustali su još samo poljoprivrednici, umetnici su na početku digli svoj glas glasno, ali niko drugi suštinski nije ustao i stao uz studente. Da li je ostalima dobro?

– I zdravstveni radnici su minimalno, s vremena na vreme, izlazili. Na ovo pitanje mogu da odgovorim samo tezom da je to neka vrsta ušuškanosti u svoj neki siguran život. Čujemo razne izgovore: radim kod privatnika, radim za stranu firmu… Pa i ja svoj posao dovodim u rizik. U čemu je razlika? Dosta Novosađana je, npr, prisutno na protestima, ali to je nekako kao deo radnog dana: obaviš svoje radne zadatke, budeš na protestu neko vreme, pa odeš i misliš da si uradio dobro i dovoljno. Protesti više nisu dovoljni. Ovo društvo vrlo jasno mora da pokaže da ne pristaje na ovakvo društvo. To pokazujemo tako što vršimo neku vrstu pritiska, a jedan od načina je da obustavimo svoje aktivnosti. Mi na Filozofskom, od 2. decembra do pre neki dan, kada su počeli ispiti, nismo funkcionisali što se tiče nastave.

Protesti više nisu dovoljni., moramo da pokažemo da ne pristajemo na ovakvo društvo…

Tako kako nisu ustali šira akademska zajednica i drugi esnafi, nije ustala ni akademska zajednica Evrope, s kojom i beogradski i novosadski Univerzitet imaju saradnju na raznim projektima. Ako nije ustao politički establišment EU i građani Evrope jer su neinformisani ili ih je baš briga za borbu studentata u Srbiji, kao ni evropski mediji koji kaskaju, zašto nije ustala bar evropska akademska zajednica?

– Nama od samog početka studentskog protesta stižu različite vrste podrške, konkretno našim umreženim profesorima u grupama poput Slobodnog univerziteta ili Pobunjenog univerziteta. Mi smo sada, povodom rušenje autonomije novosadskog Univerziteta sačinili neku vrstu izveštaja, koji šaljemo na potpis kolegama na inostranim univerzitetima. Reagovali smo slično povodom svih drastičnih događaja prethodnih meseci. Ne ćute naše evropske kolege, ali nisu dovoljno glasne i vidljive. Nije dovoljno vidljivo to što rade, jer se ne vrši pritisak na ljude na pozicijama moći na univerzitetima – na dekane i rektore koji bi nešto mogli da pokrenu.

Studentska lista i očekivanja, idealizacija i strpljenje

“Kada razmišljamo o tome šta je ono što nas čeka, mi smo skloni idealizaciji nečega ili nekoga. Sad se već neko vreme idealizuje studentski pokret, a to je grupa pojedinaca s različitim iskustvom, znanjem, nivoom odgovornosti. Studenti marljivo rade na pripremanju studentske liste, daju sve od sebe, ali ne zaboravimo da ti mladi ljudi često nemaju nikakvo političko iskustvo, iskustvo organizovanja izbora. Mi moramo da prestanemo da idealizujemo stvari i da se suočimo s tim da nam je trenutno najvažnije da do promene dođe, te da imamo svest da je ovom društvu potrebno jako mnogo vremene da u njemu zažive suštinske promene. Prvi izbori koji dolaze biće kakvi budu i možda će tek tamo sledeći omogućiti supštinskije promene. Moramo imati strpljenja i svest da su naše društvo i sistem toliko razoreni da su potrebne decenije da se oni iščiste i postave na zdrave noge. Ne smemo biti razočarani ako vidimo da nije sve kako mi zamišljamo, već treba da damo prostora da promene traju neko vreme.

Novi Sad ide u susret godišnjici pada nadstrešnice. Vlast se jamačno boji tog datuma, a treba li da je se boje i građani – ne studenata i komemoracije koju pripremaju, već poteza vlasti povodom obeležavanja godišnjice?

– Svi mi pojedinačno treba da se plašimo kako ćemo sami sa sobom da izađemo načisto s činjenicom da je prošlo godinu dana, a da se suštinski nismo mnogo mrdnuli od situacije koja je bila pre skoro godinu dana. Što se tiče obeležavanja godišnjice, ne treba da postoji strah od studenta i građana koji će učestvovati u organizovanju obeležavanja godišnjice pada nadstešnice. To će biti komemorativni skup. Ni taj skup, kao i svi studentski do sada, neće biti nasilan. Studenti nikada nisu dovodili do nasilnih situacija. Da li će biti pokušaja s druge strane, to zaista ne znam. Ne bi im bio prvi put. Mi smo i 1. septembra, kada je bila komemorativna šetnja u duhu onoga zbog čega je i organizovana, imali apsolutno neprimerenu reakciju policije. Jako je važno da se 1. novembra suočimo sa sobom i zapitamo koliko smo i šta smo učinili da promenimo situaciju u kojoj smo se našli.

Da li, posle 10 meseci, svih pretnji, raznih nasilnih poteza vlasti, verujete da je promena za koju se bore studenti i građani i dalje moguća, ili je ona samo iluzija ranije propuštenih mogućnosti?

– Govorila sam o osećaju beznađa koji smo osećali svih ranijih godina, ali kada su krenule blokade i kada su, što je još važnije, građani krenuli da se bune, iako nisam znala kako će se ovo rešiti, prosto nisam mogla da racionalizujem, pa sam dopustila sebi da idem dan za danom, jer se sada osećam dobro, jer je počelo da se rešava. Taj osećaj imam i dalje. Idemo ka nečemu, floskula je reći – nema nam nazad, ali idemo ka nečemu, ne vidim šta drugo možemo. U svemu ovome sam srcem i stomakom, jer mislim da je ovo jedino ispravno, a to se ne može racionalno objasniti nekome ko je ušuškan u svom životu i gleda na nas kao ljude koji uzaludno gube vreme.

Tekst prenet sa portala nedeljnika Moj Novi Sad.