Aleksandra Bulatović – Ne, ne treba nam zakon o lustraciji

Autorka: Aleksandra Bulatović,  viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, Izvor: Peščanik

Poslednjih dana se u javnosti sve češće diskutuje o lustraciji. Čast izuzecima, način na koji se o tome raspravlja otkriva potpunu neupućenost u suštinu lustracije i sve više liči na debatovanje o sastavu tima reprezentacije u popularnom ekipnom sportu, a i jednako je korisno, upravo onoliko koliko takve rasprave obično budu.

Lustracija nije osveta niti politički progon. To je preventivni mehanizam usmeren na zaštitu javnog interesa, očuvanje etičkog integriteta javne službe i jačanje demokratije, jer etički odgovorni javni službenici osiguravaju transparentnost, jednak pristup resursima i poverenje građana u institucije, što je suština demokratskog sistema.

Lustracija se ne odnosi na krivična dela jer njih procesuiraju sudovi, već na postupanje koje narušava poverenje u institucije i ugrožava demokratske principe, zato što i formalno legalne radnje mogu ugrožavati demokratsko funkcionisanje javne službe. Favorizovanje bliske osobe prilikom zapošljavanja ili selektivno primenjivanje pravila prilikom dodele subvencija ili sprovođenja inspekcijskog nadzora jasno prepoznajemo kao ponašanje koje narušava prava građana i etički integritet institucija, iako je formalno u okviru propisa.

Posebno je ugrožavajuće kada je reč o institucijama sa represivnim ovlašćenjima, kojima se ljudska prava ograničavaju u cilju bezbednosti i sigurnosti. Ključni zahtev rada ovih institucija je primena ovlašćenja u skladu sa principom srazmernosti. Na primer, policijski službenik može zakonito koristiti fizičku silu ili nadzor, a da pritom prekrši profesionalna pravila etike, koja postavljaju standarde odgovornog i etičkog ponašanja. Nepravilna ili selektivna primena pravila od strane policije, sudova, tužilaštva, carine, poreske uprave direktno ugrožava prava građana i demokratiju.

 

Lustracija je mehanizam odgovornosti

Tranziciona pravda je skup mehanizama kojima društva, nakon perioda represije i sistemske zloupotrebe moći, pokušavaju da se suoče sa prošlošću i uspostave temelje pravednijeg poretka. U tom okviru, lustracija je jedan od najvažnijih instrumenata.

U svojoj suštini, lustracija je proces uspostavljanja odgovornosti. Javni službenici imaju posebnu dužnost prema građanima koja nije samo u tome da poštuju zakon, već i da deluju u skladu sa najvišim etičkim standardima. Sudija koji favorizuje političke interese, funkcioner koji koristi medije za propagandu ili direktor javnog preduzeća koji dodeljuje subvencije „svojima“ možda formalno nije prekršio zakon, ali je izneverio poverenje javnosti. Lustracija popunjava prazninu između pravne i moralne odgovornosti.

U Srbiji, gde tranziciona pravda nikada nije dosledno sprovedena, lustracija je ključna za obračunavanje sa sistemskom korupcijom i obnovu poverenja u institucije. Zakon o lustraciji iz 2003. godine propao je zbog političkih igara i institucionalne slabosti, pa su mnogi funkcioneri iz Miloševićevog režima nesmetano nastavili svoje karijere. Danas, suočeni sa dubokom krizom poverenja u sudstvo i javnu administraciju, rešenje ne treba tražiti u proliferaciji novih propisa, već u doslednoj i rigoroznoj primeni postojećih mehanizama integriteta i etičkih standarda.

 

Postojeći instrumenti i njihova primena

U Srbiji postojeći instrumenti integriteta, poput Zakona o planovima integriteta, formalno omogućavaju nadzor nad javnim službenicima i utvrđivanje njihovih obaveza u oblasti etike i sukoba interesa. Međutim, praksa pokazuje da se sa ovim zakonodavstvom često „igra“ – planovi integriteta se formalno donose da bi se ispunile proceduralne obaveze, dok se stvarna primena minimalizira kroz smanjenje broja obaveza i selektivno praćenje izvršenja. Takva politika oslabljuje preventivnu funkciju zakona, umanjuje kredibilitet mehanizama integriteta i omogućava kompromitovanim službenicima da formalno zadovoljavaju propise, a da u praksi ne budu odgovorni za svoja postupanja.

U praksi, nadležni organi, uključujući tužilaštvo i inspekcijske službe, retko pokreću postupke koji bi zaista proverili poreklo imovine ili sankcionisali sukob interesa. Formalno pravno usklađivanje ne znači stvarnu odgovornost, što dodatno oslabljuje preventivnu funkciju lustracije i poverenje građana u institucije.

 

Temelj lustracije: Etički kodeksi i Konvencija UN protiv korupcije

Nova legislativa za lustraciju nije neophodna jer postojeći instrumenti pružaju sve što je potrebno za zaštitu javnog interesa i očuvanje etičkog integriteta javne službe. Etički kodeksi za javne službenike, sudije i policiju jasno definišu standarde integriteta postupanja, dok Konvencija Ujedinjenih nacija protiv korupcije, koju je Srbija ratifikovala 2005. godine, obavezuje državu da uspostavi stroge standarde integriteta i etike, čak i kada domaći propisi ne pokrivaju sve situacije.

U praksi, primena Konvencije je minimalistička: provera porekla imovine, sankcionisanje sukoba interesa i diskvalifikacija kompromitovanih funkcionera ostaju nedovoljno primenjeni. Osim toga, Konvencija predviđa nadzor nad širim krugom povezanih lica, dok se u Srbiji praktično kontrola odnosi gotovo isključivo na najbliže srodnike.

 

Nezavisna institucija i profesionalna autonomija

Kada možemo da krenemo sa lustracijom? Odgovor je – odmah. Imamo instrumente, međunarodne standarde i etičke kodekse, ali nedostaje politička volja i nezavisna institucija koja bi ih dosledno primenila.

Za efikasan i kredibilan lustracioni postupak, potrebno je uspostaviti nezavisnu i specijalizovanu instituciju koja sama donosi odluke o administrativnim merama, bez zavisnosti od skupštine ili političkih tela. Članovi ove institucije moraju biti izuzetno kompetentni u etici, sa dokazanim ličnim i profesionalnim integritetom, kako bi njihove odluke bile nepristrasne, legitimne i prihvaćene u očima javnosti. Takva autonomija osigurava da lustracija funkcioniše preventivno, transparentno i u skladu sa najvišim standardima odgovornosti.

Kadrovski, institucija treba da okuplja stručnjake za etiku, pravnike, finansijske i IT analitičare, koji mogu sveobuhvatno proveriti imovinu, poreklo sredstava i eventualne sukobe interesa. Važno je naglasiti da lustracija ne podrazumeva automatsko oduzimanje imovine – ukoliko se tokom postupka otkrije imovina čije poreklo nije jasno, to može biti osnova za diskvalifikaciju ili zabranu obavljanja javne funkcije, ali sama imovina ostaje u vlasništvu službenika. Njena ovlašćenja uključuju prijem prijava, sprovođenje istraga, donošenje odluka o diskvalifikaciji kompromitovanih funkcionera, kao i omogućavanje žalbenog postupka, čime se garantuje pravičnost i transparentnost procesa.

Slični modeli primenjeni su u praksi, na primer u Češkoj (Lustracioni ured)¹ i Poljskoj (Institut za nacionalno sećanje)² gde su institucije kombinovale pravne i etičke kriterijume kako bi osigurale kredibilan nadzor nad javnim funkcijama.

 

Moderni ostrakizam i „hardcore“ lustracija

Da bi lustracija bila efektivna, potrebno je uvesti preventivne mere administrativnog karaktera kao privremena ili trajna ograničenja pristupa javnim funkcijama i javnim resursima, zabranu učešća u državnim projektima ili subvencijama, kao i javnu objavu diskvalifikacije kompromitovanih službenika.

„Hardcore“ primena Konvencije UN omogućava lustraciju bez novog zakona, sa obrnutim teretom dokazivanja: javni službenik mora dokazati poreklo imovine i zakonitost odluka; u suprotnom se automatski diskvalifikuje. Preventivne zabrane znače trenutnu diskvalifikaciju iz javne službe i zabranu korišćenja javnih resursa. Ovako definisana „hardcore“ lustracija povezuje pravnu i moralnu odgovornost, prekida cikluse sistemske korupcije i nepotizma, i šalje jasnu poruku: zloupotreba javnih funkcija, čak i kada je formalno legalna, ima trenutne i vidljive posledice.

 

Zaključak i lična refleksija

Lustracija nije osveta, već preventivni mehanizam odgovornosti, koji povezuje pravnu i moralnu dimenziju javne službe. Njena snaga leži u sposobnosti da obezbedi tranzicionu pravdu kroz suočavanje sa prošlim zloupotrebama i izgradnju temelja za pravedniji, transparentniji i etički održiv javni sektor. Istovremeno, lustracija funkcioniše kao instrument instant pravde i kulturne promene, šaljući jasnu poruku građanima i službenicima da neetičko ili koruptivno ponašanje ima neposredne posledice, čime se postepeno menja društvena percepcija odgovornosti i jača demokratija.