Jana Baćević – O biciklima i ljudima
Autorka: Jana Baćević, autorka je društvena teoretičarka i vanredna profesorka na Univerzitetu u Daramu (Durham) u Velikoj Britaniji, šetačica, blokaderka, a kad prilike dopuštaju i biciklistkinja. Izvor: Peščanik
Studentski pokret je kao bicikl. Možete na njemu stići daleko (čak… do Strazbura?), ali o pravcu, brzini i cilju moraćete da razmišljate sami. Samim time, očekivati od studentskog pokreta usmerenje jednako je kao ljutiti se na bicikl što vam nije rekao gde ćete. Ovakva vrsta slobode dijametralno je suprotna onoj koju imaju tzv. autonomna vozila. Autonomna vozila su tehnofašistički san zasnovan na uverenju da je ljudski faktor najbolje eliminisati, što će dovesti do efikasnijeg i racionalnijeg upravljanja (zaboravljajući činjenicu da u krajnjoj instanci upravljanja stoje ljudi). Autonomija koju vam daje bicikl, s druge strane, zasniva se na ljudskom faktoru. Zahteva da održavate ravnotežu i da okrećete pedale, da ne kažem da… pumpate.
Može se, naravno, i biciklom i automobilom negde. Automobil je brži, ali zagađuje, stvara gužvu, i čini vas sporima, tromima i zavisnima od fosilnih goriva, koja vas opet čine zavisnima od njihovih izvora. Bicikl vas podseća na suštinsku ranjivost, da smo svi ljudska bića izložena vetru, suncu, i zavisna od vazduha. Vožnja biciklom u saobraćaju je opasna kada ste sami među vozačima na autoputu, ali što nas je više, to je bezbednije.
Analogija je važna zato što se ono što se dešava u Srbiji u proteklih osam meseci može opisati i kao masovni prelazak sa automobila na bicikle. Kao u REM-ovom spotu Everybody Hurts, gde vozači i putnici sede izolovani u svojim vozilima, misleći da je njihova patnja jedina, dok – prvo pojedinci i pojedinke, a zatim masovno – ne počnu da izlaze iz automobila i dalje se zapućuju peške. Ova metafora trebalo bi da da je prijemčiva svakom ko je bio zaglavljen u saobraćajnoj gužvi u Beogradu ili bilo kom drugom većem gradu, ili u koloni dok se gradi deonica jednog od nebezbednih autoputeva. Da bismo sišli sa unapred zacrtanog puta, moramo prvo da stanemo. Nije ni čudo što pojedini vozači mrze bicikliste gotovo jednako kao blokadere: i jedni i drugi skreću pažnju da uvreženi putevi neodrživi. Stanite, izađite, protegnite noge, ostavite volan. Povucite ručnu. Ne može više ovako. Blokade, zato, nisu usmerene na sprečavanje vozila hitne pomoći ili baš vas koji vozite negde baš jako važno, već na skretanje.
Ovo skreće pažnju na važnost pokreta u pokretu. Studentski pokret tu je da ponudi sredstvo, nauči vas metod, ili da priliku da vežbate tehniku, ali na ulice morate sami, i to stalno. Isto tako, bicikala ima puno: od jednobrzinskih do sportskih (mountain), drumskih, hibridnih do električnih. Jedino što imaju zajedničko jeste što nisu automobil. Zato je neodgovorno očekivati od studentskog pokreta da prevlada, a nekmoli izbriše razlike. Društveni pokreti (kada su stvarno društveni, a ne elitni ili „obojeni“ kao što im se učitava) ne mogu da ne odražavaju stanje u društvu. To znači da nam pod lupu stavljaju i ono što imamo zajedničko – otpornost, kreativnost, i hrabrost – ali i ono što ne delimo: odnos prema nasleđu komunizma, podelu između ruralnog i urbanog, nasleđenog ili stečenog. Već je ogroman uspeh studentskog pokreta što je različite struje uspeo da privoli na makar privremeno deljenje platforme, za razliku od prethodnih opozicionih koji su birali ili da se obraćaju samo jednom delu populacije (recimo, urbanoj srednjoj-višoj klasi ili poluurbanoj radničkoj) ili da platformu grade na njihovim različitostima (na primer, ksenofobija vs. anti-nacionalizam). Jedino je tako i moguće parirati Vučićevoj platformi koja je, zaista, uspela da pomiri sve: i Kosovo, i Evropu, i Rusiju, i Kinu, i beton, i litijum, i benzin, i bensedin. Ideološka prilagodljivost Vučićevog projekta, naravno, proizilazi iz toga što govori univerzalni jezik – jezik kapitala – i, poput dobrog lokalnog „fiksera“, omogućava pristup svakom ko ponudi više novca. S druge strane, studentska platforma nema pristup ovom univerzalnom jeziku, te u njegovom odsustvu mora pribegavati elementarnim simbolima demokratije u nadi da se oni mogu odvojiti ili spasiti od kapitalističkog nasleđa: vladavini prava, ljudskim pravima, i – najhrabrije, najrizičnije, i najvažnije – veri u ljude.
Samim time, nije ni čudo da se građanski pokret, koji je u poređenju sa studentskim još u pretpubertetu, povremeno zaprepašćuje sopstvenom snagom. Oni koji je se plaše maltene mole da im se autonomija oduzme, pa da im studenti kažu gde će, šta hoće, i kako da tamo stignu. Istovremeno, ohrabruje što sve više građana, naročito u mestima kao što su Užice i Čačak, shvata da je suština autonomije da sami odlučujete gde ćete, uključujući i na magistralu. Dalje se može u različitim smerovima: na sever-severozapad (prema „Evropi“), na istok (prema Kini i Rusiji), pa čak i na jug. Mala je verovatnoća da ćemo svi otići u istom smeru. Međutim, mnogo je važnije što smo konačno prestali da puzimo.
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
