Pet minuta sa Aleksandrom Lukačem

Izvor: Novi magazin

Aleksandar Saša Lukač diplomirao je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a njegov rediteljski rukopis se prepoznaje kao aktivističko i političko pozorište. Uspešno je sarađivao sa Ateljeom 212, Jugoslovenskim dramskim pozorištem, NP Beograd, kao i teatrima u Užicu, Šapcu, Kragujevcu, Lazarevcu, Kraljevu. Duže od tri decenije živi i radi u Kanadi i predaje pozorišne nauke na Univerzitetu Jork u Torontu, gde je ostvario niz uspešnih pozorišnih projekata. 

Povremeno dolazi u Srbiju i nedavno je u NP Užicu premijerno izveden njegov komad „Doviđenja u sledećem raju“ koji je napisao inspirisan romanom Bore Ćosića „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“. To gorkom komedijom, kroz priču o egzistencijalnoj borbi srpske porodice tokom i posle Drugog svetskog rata, Lukač otvara dileme o sukobu u ljudima između realnih mogućnosti i nerealne ambicije u teškim istorijskim vremenima koje menjaju njihove živote. 

 

Otkud motiv da napišete i režirate komad „Doviđenja u sledećem raju“ koji nas, od priče o jednoj porodici tokom i posle Drugog svetskog rata, dovodi i do našeg teškog vremena?

Mudra izreka kaže „Narod koji zaboravlja svoju istoriju, osuđen je da mu se ona ponavlja“, a to se sada dešava u svetu i, nažalost, kod nas. Bio sam inspirisan romanom Bore Ćosića, ali i delom Emira Kusturice i Dušana Kovačevića sa kojima se, naravno, ne poredim kao pisac. Pokušao sam da razumem sopstvena viđenja i stavove o Drugom svetskom ratu i Narodnooslobodilačkoj borbi i istraživao temu o ljudima koji imaju veoma malo mogućnosti, a ogromne ambicije, što je i danas aktuelno. Dilema je da, ako nemamo mogućnosti za uspeh, da li smo dovoljno mudri da pustimo nekog drugog da nas povede nekim boljim putem. To je istorijska lekcija koju živimo i u ovom vremenu. 

 

Kao da tim komadom nešto slutite?

Ja slutim samo to da ne znamo ništa još dva meseca, što je rečenica iz završnice komada. Kada bih znao šta je rešenje za sadašnju situaciju u Srbiji, bio bih mnogo mudriji čovek, nego što jesam. U svemu što nam se dešava fascinira me dobrota i čistota mladih ljudi koji protestuju i traže uređeno društvo. To je jedinstveno u svetu. Bio sam na protestima u Kanadi i drugde, ali studenti u Srbiji su jedinstveni i njihova vera u to da naše društvo može da bude bolje nego sada, inspiracija je za sve nas. Dragoceno je i to što sam od njih, u ovim godinama, naučio mnogo toga.

 

Može li se ostvariti želja o uređenom društvu u Srbiji?

Ne verujem da se može nazad. To je veliki pokret. Kako sve to vratiti nazad? To ne može dogovorom, niti izborima pod sadašnjim uslovima. Nakupila se tolika količina energije koja ne može da se vrati, kao onaj duh iz boce. Duh ne može više nazad u bocu. Mnogo toga zavisi koliko su desperatni ovi koji pokušavaju da vrate stanje pre studentskih protesta. Otišao sam odavde 1992. godine, kada su tenkovi bili na ulicama i užasava me to što smo, posle trideset i kusur godina, ponovo u sličnoj situaciji. Je li nam to jedina opcija? Ako jeste – to je užas. Mislio sam da smo za to vreme bar nešto naučili. Ne znam šta će se desiti, ali želim da pobedi ljubav i energija studenata koji su me, u ovim godinama, naučili nečemu što nisam ni očekivao, ni znao da je to moguće.

 

Zašto stalno ponavljano greške iz prošlosti? 

Zato što ne znamo sopstvenu istoriju. Ovaj komad je moj pokušaj da kroz istoriju dokučimo mudrost i kažemo – naučili smo nešto i, konačno, podvukli smo crtu i idemo dalje. Veoma je potresno bilo kada su studenti maratonci, trčeći do Brisela, trčali kroz Hrvatsku kad im je jedan od gradonačelnika rekao – ljudi, hajdemo konačno da podvučemo tu crtu, dosta je više vraćanja u prošlost. Trebalo bi da idemo dalje, da ne vraćamo stalno mlade ljude u prošlost i opterećujemo ih tegovima i grehovima tog doba. Velikom pozitivnom energijom, koju su pokrenuli studenti, stvari bi mogle da se promene, a ne da ih stalno „zaustavljamo“ i nazivamo izdajicama, koje su u službi ovoga ili onoga. 

 

Podseća li vas sve to na godine i događaje zbog kojih ste otišli iz zemlje?

Itekako. Predstava završava rečenicom „odlazim 1992. i nisam se vratio 1999. godine“. To je rečenica koja, bukvalno, burno oslikava moj period života i moje sadašnje frustracije slušajući i gledajući zapadnjačke medije koji sada brane one koji istrebljuju Palestince iz Pojasa Gaze. U Kanadi sam bio na protestima protiv toga, a onda sam učestovao u protestnim skupovima ispred našeg konzulata i kanadske televizije, zbog svega što se mesecima dešava u Srbiji. Ali, to nikoga ne interesuje. Niko nije izašao iz zgrade televizije u Torontu da izvesti o tome, da se pita zbog čega se nas oko hiljadu i po okupilo na temperaturi od minus deset. 

 

Čime to objašnjavate?

Mi i dalje mislimo da smo ona nekadašnja zemlja koja je balansirala između Zapada i Istoka. Nažalost, mi to više nismo. Tokom nedavnog intervjua sa novinarom iz Turske pričao sam mu o Kosovskom boju, ali on mi je rekao – druže moj, to u Turskoj niko ne pominje, to je bila neka bitkica, jedna od milion na prostorima tadašnje turske imperije, a vi tome dajete veliki istorijski značaj. 

Nažalost, mi smo trenutno beznačajni na svetskoj pozornici i jedino možemo da se okrenemo sebi i stvorimo sopstvenu značajnost. Nikoga ne interesujemo. Previše je na svetu kriza, razaranja, smrti i gladi kao u Gazi, Siriji, Sudanu, Kongu… 

 

Poslednjih nekoliko godina dolazite u Srbiju. Je li to nostalgija ili nešto drugo? 

Jednom godišnje dolazim u poslednje četiri godine. U Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu režirao sam „Uspomene na Crvenu zastavu“, koja mi je lično veoma značajna predstava, jer je moja porodica radila u kragujevačkoj „Zastavi“, što jeste izraz nostalgije. Prošle godine, u koprodukciji tog teatra i Kraljevačkog pozorišta režira sam „Na tragu“, a ove godine ponovo sam sarađivao sa užičkim pozorištem. Imam veliku želju da radim i pored svog tog užasa u svetu. Umetnost je utočište u svim krizama u svetu. 

 

Šta vidite kad dođete u Srbiju? 

Vidim neke pozitivne stvari, da odmah ne kritikujem. Ljudi koji rade u radnjama i restoranima su ljubazniji, nego ranije, a možda grešim. Ono što je čudno, dok sam bio u Beogradu, a bio sam na protestu ispred RTS-a, prošao sam pored one nakaze od „Ćacilenda“, a na Tašmajdanu pozorište i igraju se deca. Na društvenim mrežama se prikazuje samo jedna stvarnost, a dešava se mnogo toga. 

 

Kao u vašim predstavama, zar ne?

Upravo tako – cirkus. Ja sam samo pozorišnim jezikom „preslikao“ ono što sam video, taj naš životni cirkus.

 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.