Sofija Mandić – Fokus

Autorka: Sofija Mandić, Izvor: Peščanik

Prošao je studentsko-građanski Vidovdan. Za sada deluje da se eho događaja na ovoj našoj strani svodi na pravednu borbu za nasumične žrtve državne represije. Tu je i žustra diskusija o govornicima na protestu – ko je kome bio po volji i još više ko kome nije bio po volji. Na tamnoj strani se, kao i uvek, spinuje. Zato nas to sada i ne zanima.

Kada je reč o represiji, sve liči na 15. mart i sve datume pre i posle kada je režim pokušavao da uguši pobunu hapšenjima i korišćenjem (i dalje) nepoznatog zvučnog oružja. Ta taktika se pokazala krajnje neuspešnom, te nije poznato zašto se i dalje koristi. Ljudi se više ne boje hapšenja, spremni su i na takvu žrtvu. Na slobodi je uostalom sve manje moguće živeti slobodno. Znaju građani da će, ukoliko postanu slučajno izabrane mete nepravednog hapšenja, biti dovoljno saboraca da stanu iza njih i traže njihovo puštanje. Izgleda da se protestanti ne boje ni podmuklih nedozvoljenih skalamerija koje glavnokomandujući skrivaju po državnim magacinima. Jer da se boje, ne bi ponovo u desetinama hiljada izašli na ulice glavnog grada, ne bi bili u istim onim ulicama i na istim onim ćoškovima na koje je režim sonično pucao pre tri meseca (a zbog čega se sada Srbijom intenzivno bavi i Evropski sud za ljudska prava).

Dakle, prva vidovdanska poruka je – ne bojimo se, uprkos svemu. Možda i najvažnija.

Kada je reč o izboru govornika, neka mi ne zameri čitalac koji je u prethodna dva dana zauzeo levo, desno ili bilo koje drugo čvrsto stanovište o neprihvatljivosti ovog ili onog govora ili govornika. Pošteno rečeno, već mesecima, a naročito od pada nadstrešnice u Novom Sadu, ljudi ne dolaze na proteste da slušaju govore. Svi znaju zašto su tu – da režimu saopšte da mu je odzvonilo; da pobuna raste i da ne jenjava na način na koji je to Aleksandar Vučić predvideo, a zapravo priželjkivao.

Od prvog dana protesti su usmereni protiv režima, a studenti se polako ali sigurno približavaju tom građanskom sentimentu. Tako je pređen put od „nas ne zanima politika“ i „nije važno ko će nam ispuniti zahteve“ do „ovaj režim nikada neće ispuniti zahteve“ i „hoćemo izbore“.

Uz poštovanje govornicima koje masa često i ne može da čuje (izuzev u televizijskoj reprizi), fokus pobunjenih građana treba da ostane na porukama koje značajno utiču i ključno dalje usmeravaju pobunu i protest(e).

Osim implicitnog ne bojimo se, u subotu smo čuli i eksplicitno – ovaj režim smatramo nelegitimnim. To je druga važna vidovdanska poruka. Ona pravi razliku u odnosu na prethodne proteste koji su (sada) nelegitimnom režimu ispostavljali zahteve i time priznavali njegovu, makar delimičnu, legitimnost.

Čuli smo od govornika niz razloga zbog kojih je režim proglašen nelegitimnim, odnosno skupinom ljudi koja je faktički i bespravno okupirala državu. Ključni razlog je taj što još od decembra 2023. godine ne mogu da dobiju izbore bez krađe, što su poslednju izbornu krađu prezentovali pre manje od mesec dana u Zaječaru i Kosjeriću, što je samo dokaz da na svim nivoima predstavničke i izvršne vlasti (što se bez problema može staviti pod navodnike) nalaze ljudi koji tu nisu dospeli voljom građana, već golom silom i krađom.

Čuli smo da je za izbore za koje se zalažu studenti potrebna revizija biračkog spiska i sprečavanje izborne krađe svim mogućim sredstvima. Koja su to sredstva i kako ćemo do toga doći, ostaje veliki zajednički zadatak, o čemu je ovde već bilo reči.

Dakle treća vidovdanska poruka je – ne bilo kakvi izbori, već elementarno demokratski izbori.

Ne bojimo se, vlast je nelegitimna, interesuju nas izborni uslovi. To je ono što će ostati ili što bi makar moralo da ostane iza subotnjeg protesta. Ako se ne izgubi u kakofoniji analiza koje malo čemu doprinose.

Jer – ne treba to zaboraviti – u subotu se nije birao ni predsednički kandidat, ni dominantna politička struja neke nove Srbije. Taj horizont je i dalje daleko. Možda je na neki neobičan način dobro što ljudi razmišljaju o tome ko će doći posle. To je pokazatelj da vidimo izlaz i da su (normalna) ideološka i politička previranja ono što nas jednog dana očekuje.

Ali taj dan još uvek nije došao jer Srbija nema režim koji je spreman da napusti vlast onda kada izgubi podršku građana. Stoga, iako razumem zabrinutost za moguće sveopšte skretanje udesno, biram drugačiju perspektivu. Na binama širom Srbije protiv Vučićevog režima govore i levi i desni. Međutim, nisu levi ti koji su Vučića doveli na vlast; to je učinila Srbija sa desnog ideološkog spektra. Onog trenutka kada se ta Srbija odrekne Vučića, a deluje da se to dešava ili se sasvim desilo – tek to će biti njegov stvarni kraj.

Zato je važno zadržati fokus na centralnoj temi, a ona glasi: svi smo saglasni da ovaj režim mora da ide. Ali baš svi, nezavisno od toga koliko se slažemo o drugim temama. Ko će doći posle, biće nešto o čemu će se tek razgovarati, ali tek nakon odlaska ovog režima i održavanja prvih fer i poštenih izbora.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.