Silovanje i prijavljivanje

Policajac je zatražio gaćice. Potrebne su kao dokaz. Čula ga je dok se obraćao medicinskoj sestri u hodniku ambulante, iza zida na koji je bila naslonjena. Ostavlja ih u garderobi u kojoj se svlačila za ginekološki pregled. Odneli su ih, zaključila je kada se vratila u garderobu.

„Šta ću bez gaćica?“ pitala je medicinsku sestru dok je pokušavala ponovo da navuče garderobu na sebe.

„Samo navuci pantalone.“

Bio je to još jedan ponižavajući momenat za Sofiju. Takva je izašla na ulicu. Za njom je bio niz od ponižavanja, strahova i maltretiranja.

Taj topli letnji dan za nju je započeo silovanjem, trajalo je satima, a završilo se u grubim rukama sistema. Bolelo je i prebijeno telo, samo što sistem ne ostavlja modrice.

Sofija – nije njeno pravo ime – prošlog leta, u jednoj kući na obodu Beograda silovana je. Bio je to čovek kog je upoznala zbog posla. Obrazovan je, ugledan u društvu, imućan. Povezao ju je, ali umesto da stigne na posao, bio je to početak – kako kaže za BIRN –  najgoreg dana u njenom životu.

Od njega joj je ostao posttraumatski stresni poremećaj. Međutim, leči dve traume.

„Odvojeno na terapiji radim traumu silovanja, odvojeno ono što se desilo tokom prijave“, kaže krhka i sitna mlada žena.

„Ponižavajuće, poražavajuće i kao da sam ja nešto uradila i skrivila“, ovako Sofija opisuje proces prijavljivanja silovanja.

Kako si?

Tukao ju je, pretio da će ubiti i nju i njenu porodicu. Tokom čitavog dana nije se borila samo sa njim, silovateljem, podmukli neprijatelj bilo je i strah koji je osećala. Blokirao ju je. Nikako nije uspevala da mu uzvrati, da ga napadne, da vrišti umesto što jeca, da ga udari kada joj naređuje i preti da se osmehuje.

Trudila se da deluje dovoljno poslušno kako bi otključao vrata i izveo je van. U jednom trenutku, našli su se na ulici. Nije se odvajao od nje. Planirao je da se vrate u onu kuću. Sofija kaže da je po glavi počela da joj se vrzma samo jedna misao – ako se opet vrata zatvore za njom, više se neće zaustaviti na lomljenju njenog tela i psihe, uzeće joj i život.

Kao mnoge pre nje, kao da je celo mučenje pretrpela iz straha da bi preživela, ali je isti taj strah za život naterao i da pobedi šok i u jednom momentu prelomi i pruži otpor.

Trenutak nepažnje, njegove i pustila je korak, glas, videla ljude, vapila „pomoć, pomoć“ i tako se nadala ‘biću sigurna, samo da dođe policija’.

U malu policijsku stanicu ušla je polako, sedativi su već počeli da deluju. Rekli su joj da sedne na klupu ispred kancelarije inspektora. Pokušavala je smirenije da se seti svega, to nije mogla pre nekoliko minuta dok se tresla od plača u lokalnoj ambulanti.

Tamo su joj dali injekciju za smirenje, lekove protiv bolova, na brzinu pregledali. Kaže da je trajalo pet minuta, jer su svi govorili „’Ajde, moramo dalje“.

U policijskoj stanici, lokalni policijski inspektor je na svom radnom mestu i uvode je u kancelariju. On je nestrpljiv i kratko joj se obraća:

„’Ajde, pričaj mi.“

Teško je, ali zna da je važno, zna da je važno da razgovara sa tim muškarcem, policajcem i da mu prepriča sav bol, mučenje i poniženje kroz koje je prošla. Govori i pokušava da se seti svih detalja. Odjednom, njenu ispovest prekida neko ko ulazi u kancelariju i kaže:

„Rekli su da je vodimo u Beograd, policiju 29. novembar.“

Razgovor se prekida. Sofija je opet na klupici u hodniku policijske stanice. Tuda svi prolaze. A prolazi i vreme dok ona sedi i čeka.

Stiže joj porodica, ali ne sme da ih zagrli. Ovi policajci to ne dozvoljavaju  – da ne bi uništili dokaze.

Telo je boli, ali niz stepenice silazi sama držeći se za gelender.

Vožnja do Beograda traje kratko. Vozili su brzo. Toliko je želela celog mučnog dana da se vrati kući, u Beograd. I sada se vraća dok sedi sama na zadnjem sedištu patrolnog auta.

U nekadašnjoj ulici 29. novembra je sedište beogradske policije. Ogromna betonska zgrada. Policajci koji je dovoze nisu odmah mogli da nađu ulaz na kom bi trebalo da uvedu Sofiju.

Opet stepenice. Sada se penje. Odeljenje za uviđajno operativne poslove Uprave kriminalističke policije. Uvode je u kancelariju u kojoj je nekoliko muškaraca i dve žene – inspektori, policajci.

Nisu se predstavili. Niko joj nije rekao šta sad da očekuje. Stalno neko od njih ulazi i izlazi.

Jedna od policajki sedi kraj otvorenog prozora i puši.

Prvo pitanje: „Možeš li da pričaš?“

Sofija je odgovorila: „Mogu“. I pomislila – niko ne pita Kako si?

„Niko ti neće verovati ako odeš u policiju“

Sada je već kasna noć i Sofija, posle mračnog dana, umorna pokušava da ispriča sve.

„Ja sam mislila da moram da kažem što više detalja. To sam pokušavala da zapamtim i dok sam bila tamo.”

Istovremeno je ispituje dvoje inspektora.

„Želim da im sve ispričam, da odgovorim na svako pitanje.“

Inspektorka koja puši kraj prozora je sve vreme prekida. Ubrzava razgovor. Pitanja dolaze u naletima, jedno za drugim:

„Zašto nisi ranije pobegla?”
„Da li si videla oružje kojim ti je pretio?”
„Zašto si išla s njim…”
„Zašto ga ranije nisi…”

Umesto Sofije pobunio se jedan od inspektora, smatrao je da koleginica preteruje, odsečno mu je odgovorila:

„Pa šta, tako će je pitati i u Tužilaštvu.“

Sofija inspektorima kaže da je bila sigurna da će je ubiti.

„Ma odakle ti to, možda bi te prebio“, odgovorila joj je inspektorka.

Sofiju na kratko izvode u hodnik. Stigla joj je porodica. Dozvoljavaju im da se zagrle, pomislila je da eventualni dokazi na garderobi izgleda više nisu važni, kao pre nekoliko sati kada je sama sedela u policijskom hodniku i išla stepeništem, pridržavajući se za gelender, da noge ne popuste.

Opet je u kancelariji. Opet razgovara sa inspektorima i pokušava da se seti svakog detalja. Govori im koliko je bila i žedna i kako joj je tek posle sati i sati mučenja dozvolio da pije vodu.

Policajka sa cigaretom i dalje sedi kraj prozora i nervozno je opet prekida:

„Zašto si pila vodu ako kažeš da ti je ejakulirao u usta?“

Sofija postaje sve konfuznija, nervoznija, sve više želi da ode odatle i bude s porodicom. Inspektorka počinje da viče:

„Šta ti sad tu plačeš, a sa njim si išla za pare…“

Uporno odgovara ‘to nije istina‘. Da li je iko zaista sluša? Oni koji predstavljaju zakon trebalo bi da su tu da pomognu. Zašto se Sofija onda oseća sve gore?

U onoj kući, on je Sofiji govorio ‘Niko ti neće verovati, ako odeš u policiju‘.

Kad je nervozna policajka izašla iz kancelarije, njene kolege su pokušale da uteše Sofiju i rekli joj da njihova koleginica takva zato što samo ‘hoće da ide kući‘.

Pre nego što je potpisala izjavu, Sofiji su tražili da skine brushalter kako bi se uvrstio u dokazni materijal.

Nakon što je bez čitanja potpisala izjavu, ona i jedan policajac krenuli su u Ginekološko-akušersku kliniku da je pregledaju. Pošto ne prestaje da plače, kaže joj:

„Polako, proći će. Moje kolege su malo nervozne. Kada si izdržala sve do sada izdržaćeš i ovo.“

Kantari za bol

Ostavila je svu garderobu za sobom. Na ginekološkom stolu je gola, trebalo bi da se uradi pregled celog tela.

„Ja se penjem na ginekološku stolicu, plačem, ali ne ispuštam zvuk.“

Dvojica lekara i nekoliko medicinskih sestara je tu. Prebrojavaju modrice, kao da pokušavaju da bol pretvore u brojke. Sofija sluša razgovor lekara. Mlađi se obraća starijem i pokazuje mu „Ima i ovde modrica“, stariji mu odgovara „Ma nije to modrica“, ponovo zajedno zagledaju i zaključuju – da, ipak jeste modrica.

Sestre je tokom pregleda grde, grubo pomeraju. Niko ne fotografiše povrede.

Kad završe, sedi na stolici i – ogrnuta samo nečim što su joj dodali – diktira istoriju bolesti.

Po izlasku je čeka policajac koji je dovezao. Prati ga niz hodnike, on kratko razgovara sa nekim telefonom.

„To je to. Možeš da ideš.“

Vratila se do te ordinacije dva, tri dana kasnije. Naišla je na istu medicinsku sestru koja je radila i „one noći“. Tražila joj je izveštaj o pregledu njenog tela. Odgovor je bio grub baš kao i sistem.

„Ne dolazi u obzir, na to samo policija ima pravo.“

Sama je pokušala da prikupi dokaze i da fotografiše svoje povrede. Angažovala je i advokata.

Sedam dana posle silovanja Sofija je, prema savetu advokata, otišla na Institut za sudsku medicinu na pregled. Povrede su i fotografisane. Platila je 10 hiljada dinara. Konstatovali su više od dvadeset povreda u vidu krvnih podliva i oguljotina kože vrata, glave, trupa i udova.

U međuvremenu je bila i na Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici u Beogradu.

Želela je razgovor sa psihijatrom. U popodnevnim satima tražila je razgovor sa dežurnim lekarom. Sestru na prijavnici zanimalo je „šta joj je?“.  Reč „napastvovana“ nije pomogla da bude pregledana, sestra je samo odgovorila:

„Nema. Svi su otišli kući.“

Žrtva u čekaonici sistema

Čekala je da je neko pozove. Čekala je da tužiocima ispriča sve. I baš zbog tog čekanja trudila se da ne zaboravi ono čega joj je najteže da se seća.

Protiv njega podnosi i krivičnu prijavu.

Saslušan je. S njim su razgovarali takođe inspektori Odeljenja za uviđajno operativne poslove.

Nekoliko meseci kasnije, prijava je odbačena na osnovu mišljenja istih onih inspektora koji su sa Sofijom razgovarali u stanici 29. novembar.

Predstavnici sistema osumnjičenog su doživeli kao ‘porodičnog čoveka ‘. To su i naveli u odbačaju prijave. Reč je o istom onom  ‘porodičnom čoveku‘ u čijoj su krvi posle hapšenja pronađeni tragovi psihoaktivnih supstanci.

Sa njom, a ni sa njim, tužilaštvo nije ni razgovaralo.

Sofija nije uspevala da se pomiri sa tim da je sve gotovo. Strahovala je i da nije jedina njegova žrtva. O tome koliko je teško podnela ne samo silovanje, već i prijavljivanje, govorila je i lekarima na Institutu za mentalno zdravlje. Njeni advokati su poslali pismo tužilaštvu u kom su opisali kako je tekao njen razgovor u policiji i da joj je to bio tek nastavak agonije.

Sofija je konačno, posle deset meseci, dobila šansu da u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu ispriča sve. Tužiteljka je ponovo otvorila slučaj.

Uskoro je predmet preuzela druga tužiteljka. Godinu dana kasnije sve još tapka u mestu. Njegov iskaz još nisu uzeli.