Jasminka Petrović: Danas ćutanje nije ni „zlato“ ni mudrost

Razgovarala: Aleksandra Mijalković, Izvor: Novi magazin

Književnica Jasminka Petrović ovogodišnja je dobitnica nagrade Živorad Kovačević koju za izuzetan doprinos dobrosusedskim odnosima i regionalnoj saradnji dodeljuju Evropski pokret u Srbiji, Centar za regionalizam i Panevropska unija Srbije. Njen rad, spisateljski i aktivistički, ostavio je snažan trag u regionu, rečeno je 26. maja u Kući ljudskih prava u Beogradu na svečanom uručenju ovog prestižnog priznanja, koje su pre nje, pored ostalih, poneli istoričarka Dubravka Stojanović, pisac Vladimir Arsenijević, novinari Omer Karabeg i Marina Fratucan…

Autorka više od 30 knjiga za decu i mlade, prevođenih na brojne jezike i adaptiranih za film i pozorište, svojim pisanjem ali i javnim angažmanom oblikovala je generacije mladih u duhu tolerancije, solidarnosti i otvorenosti prema susedima.

Šta vama znači ova nagrada, koja se dodeljuju za društveni uticaj, a ne isključivo za kvalitet pisanja?

Nagrada Živorad Kovačević najpre me je iznenadila, zatim me je obradovala, a onda mi je podigla odgovornost. U našoj kulturnoj javnosti stvaralaštvo za decu uglavnom je nevidljivo, te je velika čast kad se reflektorima obasja književnost za najmlađe. Danas nije lako pisanim rečima držati dečju pažnju, plus razvijati kod njih toleranciju, solidarnost i otvorenost prema susedima. Mnogo je onih kojima želim da se zahvalim, najpre organizacijama koje su mi dodelile ovo priznanje, prepoznavši značaj književnosti za decu i to baš u ovom trenutku kad nam se u zemlji ljuljaju i obrazovanje i kultura. Rad za decu i sa decom zahteva entuzijazam i timski rad. Zato se zahvaljujem i svojim saradnicima, mladim čitaocima, njihovim roditeljima, nastavnicima, bibliotekarima, organizatorima kulturnih manifestacija i obrazovnih programa, književnim kritičarima, stručnoj javnosti, medijima, pratiocima na društvenim mrežama, porodici, rodbini i prijateljima. Bez njih moje knjige bi bile tek obični predmeti koji skupljaju prašinu.

Inicirali ste ili učestvovali u mnogobrojnim programima i projektima koji podstiču decu i mlade na čitanje, kreativnost i kritičko razmišljanje. Kako se dogodilo da od autorke kultnog romana Leto kad sam naučila da letim (Kreativni centar, 2015)postanete i autorka pokliča Pumpaj koji je svojevrsni moto aktuelnih studentskih protesta u Srbiji?

Ubrzo nakon pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, pojavili su se studentski zahtevi koji su pozivali na društveno-političku promenu. Studentski zov prepoznali su mnogi stanovnici širom zemlje. Uprkos strepnjama i strahu i sama sam se priključila blokadama, protestima i šetnjama. Bili su mi značajni susreti sa znanim i neznanim istomišljenicima. Hrabrili smo jedni druge pogledima, zagrljajima, govorima, lajkovima i pozitivnim komentarima. I pored pretnji i pritisaka nije bilo sumnje da smo izabrali pravu stranu na kojoj su mladost, svetlost i budućnost. Poklič Pumpaj spontano sam uzviknula pred studentima i prosvetarima na skupu Držimo vam lekciju. Kamere su zabeležile taj trenutak i ja postadoh autorka tog pokliča, mada se on pojavljivao i ranije na protestima. Izraz Pumpaj simboliše bunt, put do slobode, atmosferu koja je istovremeno i ozbiljna i zabavna.

Nagradu ste posvetili studentima, đacima i njihovim profesorima, kao nosiocima promena i mostovima ka boljoj, otvorenijoj budućnosti regiona. Da li ste očekivali ovakav razvoj događaja, ovakav bunt, posvećenost i istrajnost generacije koja je dotle uglavnom ćutala i napuštala Srbiju? Je li vas iznenadila podrška njihovih vršnjaka iz celog regiona, odnosno iz zemalja bivše Jugoslavije?

Studente sam bliže upoznala kad smo ćerka Ana i ja, krajem januara, krenule sa njima pešice ka Novom Sadu. Redari su vodili računa da kolona bude kompaktna, da nema ni brzanja ni zaostajanja. Od samog početka sam uočila zajedništvo i brigu jednih o drugima, bez obzira na međusobne razlike. Duž puta, a posebno u centru svakog mesta, studentsku kolonu su dočekivali građani. Istovremeno su se i smejali i plakali, nudeći im raznovrsnu hranu. Ljudi su u studentima prepoznavali novu snagu koja je odisala slobodom. U želji da pozdravi studente, jedna žena je usplahireno istrčala iz frizerskog salona sa peškirom na glavi. Upamtila sam i mladu mamu koja nas je dugo pratila sa svoja četiri deteta. Imala je sve vreme sjaj u očima i osmeh na licu. Čim smo prošli Batajnicu studenti su zaključili da su šetnje od mesta do mesta važne jer povezuju ljude i bude nadu.

Naši studenti vrlo brzo su dobili podršku mladih iz regiona. U okolnim zemljama postoje manje-više slični problemi: obrazovanje je u krizi, za kulturu se odvaja sve manje para, uočava se nezaposlenost i siromaštvo (naročito u manjim sredinama), sporo i slabo funkcionisanje pravosuđa, politička podeljenost, nerešena nacionalna pitanja, tenzije zbog istorijskih tema (naročito ratnih), pritisci na medije… A što se tiče korupcije, ona dominira ne samo na Balkanu, već i u celom svetu.

Naravno, nije Srbija jedina post-socijalistička država u kojoj su dovedeni u pitanje sistem vrednosti i važeća moralna načela, samostalnost institucija, gde su obrazovanje i kultura marginalizovani a javni i politički život postali neka vrsta estrade. Mogu li, i kako, pisci, umetnici, nastavnici i profesionalni nezavisni mediji da umanje ili ponište takve trendove? Hoće li se to dogoditi u Srbiji na talasu promena koje su pokrenuli studenti?

Verujem da mladi donose promene, ne samo kod nas, već u celom svetu. Oni odrastaju uz nova saznanja, iskustva i tehnološka otkrića. Njihove ideje nisu opterećene navikama iz prošlosti. Mladi gledaju napred, postavljaju pitanja, povezuju se s vršnjacima širom planete, koriste digitalne uređaje i različite aplikacije. Brzo uočavaju nepravdu i odlučno govore: „Ovo nije u redu, moramo drugačije“. Današnje mlade generacije prihvataju različitosti, brinu o svojim i tuđim osećanjima, istrajavaju u svojim idejama. Hrabro izgovaraju stavove i snove. Pokreću ekološke akcije, bave se naučnim radom i stvaraju umetnička dela koja menjaju svet. Zadatak nas odraslih jeste da im verujemo i da im dajemo podršku. Novo doba je već došlo, oni koji to još nisu shvatili pokušavaju da zaustave kazaljke na satu ili još gore, da ih vrate unazad. Svi znamo da je to nemoguće.

Uspeh knjige i po njoj snimljenog filma Leto kad sam naučila da letim svedoči o spremnosti novih naraštaja, rođenih na tlu zemlje koje više nema, da na potpuno drugačiji način sagledaju nasleđe nekadašnje Jugoslavije. Šta je najviše doprinelo takvoj promeni, jačanju dobrosusedstva, prihvatanju drugog i drugačijeg?

Odrasli u regionu se još uvek sapliću oko pojedinih reči – npr. kafa, kava ili kahva. Sa velikim žarom se zalažu ili za ćirilicu ili za latinicu. Prigovaraju, optužuju i ne praštaju onom drugom i drugačijem. Deca i mladi su otvoreni, radoznali i spontani. Ako neku reč ne znaju ili ne razumeju, pitaće šta znači i mirno će nastaviti razgovor. Uz pomoć interneta oni uče i kinesko pismo i arapsko i ćirilično i latinično i egipatske hijeroglife. Ako ih zanimaju pećinski crteži ili savremeni piktogrami i to će savladati. Njima je važno biti čovek, a ne biti moćan. Ne pitaju koga voliš, već kako voliš. Ne broje razlike, oni traže zajedničko. Njihov jezik je poštovanje. U ovom duhu sam gradila književne likove: Sofiju, Luku, Anu, Svena i ostalu decu u romanu Leto kada sam naučila da letim. U pisanju su me vodile dve stvari: ljubav ne zna za granice i oproštaj je snaga, a ne slabost. Mislim da mladi čitaoci to prepoznaju i odobravaju. Reditelj Raša Andrić i njegova ekipa preneli su na filmsko platno ideju i atmosferu knjige i nadogradili je.

Od početka studentskog ustanka jedna od najvažnijih odlika široke podrške koju dobija od građana jeste to što nije vezan ni za jednu stranku, politički program ni ideologiju. Mnogi pisci, profesori i drugi javni radnici često su svoje držanje po strani od (dnevne) politike pravdali željom da ostanu nepristrasni. Da li je taj argument sad istrošen?

Između ostalog, studentski protesti nas uče demokratiji. Pisci, profesori, novinari i drugi javni radnici ne moraju biti članovi partije, ali moraju biti građani. Naša je građanska obaveza reagovati na manipulaciju, nasilje, korupciju. Danas ćutanje nije ni zlato ni mudrost. Dok društvo gori da li imamo luksuz da budemo nepristrasni? Ostati neutralan nije znak nezavisnosti, već neodgovornosti. Ako je studentski pokret vanstranački, to ne znači da je apolitičan. Biti protiv nepravde jeste politički čin, ali nije partijski. To je ljudski čin.

Dok su trajale blokade po osnovnim i srednjim školama, razmišljala sam o prosvetarima koji nisu podržali svoje đake i njihove roditelje. Pitala sam se šta ih je navelo da donesu takvu odluku. Da li ih je mučila savest, bar ponekad? Koliko poznaju svoje učenike? Da li vole svoj poziv? Kako izgledaju njihovi redovni časovi? Ima li humora dok predaju novu lekciju? Ako shvate da su doneli pogrešnu odluku, da li će priznati? Bar sebi.

Imate sina i kćerku koje ste, pretpostavljam, prilikom pisanja često pitali šta misle o nekom liku njihovih godina, uverljivosti njegovog karaktera… Da li ih, sad kad su odrasli, pitate za savet kako da postupite kad su u pitanju neki stvarni likovi i aktuelna dešavanja u društvu? Da li osećate da ste na istoj strani sa porodicom, kolegama, prijateljima, ljudima s kojima ste godinama sarađivali na određenim projektima?

Svakodnevno smo zatrpani brojnim informacija, neke su pozitivne, neke toksične, a ima i lažnih. Čovek ne sme da se predozira vestima, opet ne može ni sasvim da se isključi. Od jutra do večeri smenjuju nam se različita stanja i osećanja – tuga, strepnja, strah, nada, zadovoljstvo, nervoza, stres, zahvalnost, sreća… i tako mesecima. Zato je važno biti okružen ljudima sa kojima delimo iste životne i društvene vrednosti. Što se tiče studentskih protesta, stojim na istoj strani s rodbinom, prijateljima i saradnicima. Delimo slične principe. Jedni druge podržavamo i hrabrimo. To zajedništvo nam uliva snagu i motivaciju da mladima damo glas i šansu za bolje sutra. Solidarnost, međusobna podrška i razumevanje ključni su za ostvarenje društvenih promena.

Generacija kojoj pripadate imala je privilegiju da živi u zemlji koja je baštinila raznovrsnost kultura, jezika, tradicija i prirodnih lepota, svuda ste se osećali kod kuće… Kao da se, nestankom širine tog svog krajolika, izgubila i širina pogleda na svet, pa su naredne generacije bile pritisnute i fizičkom i misaonom teskobom. Kako da se današnja omladina s tim izbori, kako da bude na svome gde god da se nađe na prostorima Balkana (i šire)?

Živorad Kovačević bio gradonačelnik Beograda u dva mandata, od 1974. do 1982. Upravo tih godina išla sam u gimnaziju i na studije. U tadašnjoj državi Jugoslaviji, u tom periodu, i obrazovanje i kultura bili su na zavidnom nivou. Negovala se raznolikost. Ne samo geografska, već i jezička, kulturna, misaona. Ta atmosfera je svakako uticala na formiranje mojih ličnih stavova ali i književnog ukusa. Onda su došle mračne 1990-te. Sa nestankom zemlje, nestala je i širina i slobodna misao. Tadašnje generacije odrastale su sa osećajem da ne pripadaju nigde. Ginuli su i deca i odrasli i vojnici i civili. Pucale su porodične i prijateljske veze (o čemu govori i Leto kada sam naučila da letim). A onda su počele da se rađaju Sofije, Luke i Ane – današnji studenti i studentkinje. Oni su geografsku, misaonu i duhovnu širinu pronašli u sebi. Njima je jasno da se sloboda ne dobija nasledstvom. Za nju se mora ustati i boriti. Naučili su da lete i svetle. Samouki su i hrabri. Oni se ne boje da traže bolje.

Nakon svega u poslednjih sedam meseci da li ćete nešto od toga pretočiti u priče, romane ili emisije za neku novu decu (i odrasle)?

Divno je biti pisac za decu i mlade. Svojim čitaocima mogu slati poruke o ljubavi i sreći na razne načine. Svi putevi su mi otvoreni. Treba samo odlučiti da li će kroz priču skakutati zec, devojčica, krofna ili student. Javljam, čim donesem odluku!

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.