Deci koja nebeskim gorskim vodama jure

Autorka: Snežana Miletić

Neko se budio u zoru, rano

Sedam sati je otkucavao sat

Jeo je pahuljice s mlekom, čokoladnim

Spremao u ranac knjige, olovke i telefon svoj

Kretao u školu, pospan sav

Koračao brzo, vukao se malo

Po glavi prebirao – jezika srpskog – zvuk

Tout le monde parlait français.

I sve to dok mu je proleće mrsilo misli

A u glavi se čuo – sto cvrčaka – poj.

Svi su im planovi bili pod znakom sunca

Virtuozni prsti po klaviru lete

Dve ruke obrise budućih maturskih haljina sanjaju kroj

Neki se u hip-hop ritmu na vrhovima prstiju i glavi njišu

Drugi, gipkim telima, zahtevne coupe jete i port de bras osvajaju

I perfektan mae geri izvode

I zelene pramenove u kosi izvlače

Olovkom i bojama živopisne crteže izmaštavaju

Na odbojkaškoj lopti snagu uma bruse

Pa čak i snove – da biolozi budu – love.

Svako je plesao o životu onako je voleo i znao.

Jer za njih je život bio igra, festival radosti, osvajanje znanja

Bilo je tu i planova za more i gore, dalekih zemalja sveta huk

Osmesi su zbog toga oblačili njihova lica

Dok su roditeljske ruke zagrljajima pravile put.

Ali onda odjednom, jednoga dana

Budućnost od – jesu, postade – behu

I behu tako

Jedna Mara

Jedna Bojana

Jedna Ana

Jedna Sofija

Jedna Angelina

Jedna Adriana

Jedna Katarina

Jedna Ema

Jedan Andrija

I jedan Dragan

A bejasmo li tada svi mi?

Bejasmo li tada – posle svega – ljudi?

I ko smo danas – dve godine posle – mi?

Jesmo li neko drugi, drugačiji?

Jesmo li od nekoga, nečiji, ili svoji?

Jesmo li nekome – ostali dužni?

Na primer onima kojih nema?

Koji su bili neko – nekome, nečiji rod

Svoji, samosvojni

Ove zemlja kod

Koji danas nebeskim putima jure

I u nebeske gorske vode gnjure.

Dok sviraju gore, crtaju i plešu

Duboko u srcima najrođenijih dišu

I svih nas

Kroz čije misli hode

Jer svaki je čovek nečije rebro

Iz ljubavi nečije nastalo deblo

Koje bi moralo da diše istinom i pravdom

I borbom za nezaborav

Koji mora da traje.