Aurelija Đan – Suočavanje sa budućnošću

Autorka: Aurelija Đan, psihološkinja i psihoterapeutkinja iz Beograda, Izvor: Peščanik

Tokom blokade RTS-a, voditeljka Dnevnika uporedila je studente sa novinarskom komorom nacističke Nemačke. Naglasila je da oni sada određuju ko može biti novinar, a ko ne, stvarajući atmosferu straha i nepoverenja. Ova paralela predstavlja još jedan dokaz opstanka politike iz 90-ih. Neposredno nakon toga, Goran Samardžić, koji je sa samo 21 godinu postao ratni vojni invalid nakon učešća u ratu u Bosni, stao je ispred RTS-a i javno održao govor. Priznao je da je bio instrumentalizovan, i da je u rat otišao zadojen propagandom i ratnim huškanjem. U zemlji gde su teme tranzicione pravde uglavnom prepuštene organizacijama civilnog društva, ovakvo lično istupanje može imati dubok i širok društveni značaj.

Prvo, njegov govor ispred RTS-a predstavlja važan dokaz da protesti u Srbiji pozivaju na dublju transformaciju društva. Ako je cilj ozdravljenje, onda je ključno prepoznati i integrisati transgeneracijske traume koje su proistekle iz rata. Samardžić to snažno osvetljava kada kaže: „Naša kuhinja za širenje mržnje i laži se nalazi u ovoj zgradi iza nas… Moja generacija se primila na te laži koje je proizvodio RTS. Verovala je da radimo pravu stvar i da smo mi pravi, a oni drugi zli. I oni drugi su to isto mislili za sebe. I onda je krenuo točak zla koji nikako da se zaustavi, i koji kod mnogih traje i dan-danas.“ Njegove reči imaju posebnu težinu jer dolaze od nekoga ko je neposredno učestvovao u ratu i danas javno razotkriva neprijateljski diskurs kojem je i sam bio izložen. Mržnja prema onima druge vere nije samo preživela, već je godinama sistematski podgrevana. Na taj način, bol rata ostaje živ, prenoseći se iz generacije u generaciju.

Drugo, ovaj ratni vojni invalid u svom govoru je poručio roditeljima iz Novog Pazara „da se ne brinu“ i da „nema više naše i vaše dece – sve su to naša deca“. Time se javno zauzeo za kolektivnu promenu konstrukcije stvarnosti kroz proces koji psihijatar Vamik Volkan naziva dekontaminacijom neprijatelja.¹ Za svako društvo, emocionalno oslobađanje od projekcija i predrasuda prema „onim drugima“ ključno je za izgradnju autentičnog mira.

Treće, u jeku protesta protiv režima u Srbiji, studenti Fakulteta dramskih umetnosti preneli su ovaj govor u svom Blokadnom dnevniku, koji je postao izuzetno popularan. To je značajno, jer može označiti nastavak procesa suočavanja sa ratnom prošlošću i kod mlađih generacija. Svaki student ili građanin koji pogleda ovaj snimak može se zapitati: Šta se zapravo dešavalo u Sarajevu 1992? Kako je moguće da je grad bio pod opsadom četiri godine? Mnogi mladi ljudi te činjenice ne znaju. Sada imaju priliku da ih razumeju i shvate da je ono što se dogodilo bilo duboko pogrešno. Kada Samardžić, ratni veteran, izjavi: „Studenti su pravi heroji“, teško je odupreti se utisku da on donosi promenu u narativu o tome ko su istinski heroji. Fokus se pomera sa glorifikacije nasilja i ratnih zločina na vrednosti istine, ljudskih prava i moralne odgovornosti.

Na kraju, ovom čoveku treba odati poštovanje. Javno je priznao da je otišao u rat da se „bori protiv Turaka i balija“. Učestvovao je u opsadi Sarajeva i osudio sopstvene postupke. Takav čin zahteva izuzetan lični kapacitet. Priznanje sopstvenih grešaka ne znači samo suočavanje sa sopstvenom prošlošću, već i sa dubokim psihološkim posledicama rata. To je veoma hrabro jer podrazumeva i suočavanje sa kolektivnim zločinima čiji je bio deo. Volkan ističe da su zajednički rituali, priznanje bola i simbolički akti pojedinaca ključni elementi u procesu pomirenja i transformacije kolektivnog sećanja.² Bez integracije ličnih iskustava u javni govor, društvo ostaje zarobljeno u obrascima poricanja, prebacivanja krivice i polarizacije.

Zato ovaj hrabar i moralan gest čoveka koji je preživeo rat treba da nam svima služi kao primer ljudskosti, lične i političke odgovornosti. Ovaj čin može simbolizovati mogućnost istinske transformacije društva – društva koje greške prošlosti nikada više ne bi smelo da ponovi.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.