Jednoj redarki posvećeno

Nepoznati/a autor/ka 16/03/2025.

 

Ne plači više teško mi je

da te gledam tužnu i paničnu,

Opraću svoje podlaktice,

Da ih ne gledaš, mama.

Samo smo hteli

Da budemo spremni

Da imaju

Broj tvoj i Tatin

I krv koju samo on

može da mi da

Ista smo grupa.

Kada mi je kupio šlem

I štitnike za zglobove i on je plakao

Kao i ti za rukavice

I kremu za žuljeve

Zar niste dosta preplakali?

Bojim se i ja. Plakala sam

Dok je On, taj smeško s’ mašinstva

ispisivao svoje roditelje…

Ali zar da pustim da ne budemo blizu,

Kao onda ispred Tehničkog,

Kada sam osetila kako me greje

Protiv januarskog mraza

Smeje se i greje mi dahom

I rukama uho.

Jedno pa osmeh,

pa drugo, pa osmeh.

Zar da prekršim  nemo obećanje

Onoj baki kraj puta,

Sa jabukama sačuvanim u podrumu

Za unuke, od jeseni još,

A koji neće iz Melburna doći

Ni ovoga leta.

Zato me mama razumi…

I onaj Udar prokletnički

Slabiji je ipak od ljubavi, jer

nas je voljom višom od

Pakosti ljudske

bacio jedno drugom.

On oboren,

glavom na pločniku,

Ja isto, nekako smešno,

Preko njega.

Moje rukavice sad njega dodiruju.

Njegove uši.

Tu je.

Skidam rukavice

Napipavam mu usne i zube

I shvatam da se smeje.

Bunca, gleda u mene

I kaže – raj ipak postoji,

Ovi ovde predivni ljudi- i ti.

*

Ljubimo se

Ošamućeni smo.

Podlaktice sa četiri imena i

Četiri telefonska broja

I dve krvne grupe,

Isprepletane su ;

I ti Ivana, i ćale

I njegovi Bora i Maja

I ti brojevi

I te krvne grupe

Svi zajedno u nekakvoj

Simbiozi, harmoniji i redu

Uklopljeni kao u lanac

Neprobojan i neraskidiv.

Zatim smo sišli niz

Nemanjinu da dođemo do daha

Pa levo Resavskom do Urgentnog

Beograd je bio predivan

Zadivio je i nas i svet.

Okrenuvši se ka Slaviji

nama postade jasno –

Naše dete nikada neće

Imati ovakav broj.

 

Fotogalerija: Veran Matić