Sofija Mandić – I šta ćemo sad?
Autorka: Sofija Mandić, Izvor: Peščanik
Podsetimo se, pre samo nekoliko dana, Ministarstvo pravde Republike Srbije prosledilo je Ministarstvu pravde Sjedinjenih Američkih Država zamolnicu Višeg javnog tužilaštva (VJT) u Beogradu za dostavljanje potrebnih obaveštenja povodom sumnji koje su na račun Agencije SAD-a za međunarodni razvoj (USAID) izneli najviši državni zvaničnici te zemlje. Podsetimo i da je VJT, pre upućivanja ove snishodljive zamolnice, upalo u prostorije pet udruženja građana, suštinski ne znajući šta traži. Pretres i neselektivno oduzimanje dokumentacije su izvršeni na osnovu javnih nastupa američkih zvaničnika (sic!). Realne osnove za postupanje pravosudni organi su zatražili nekoliko dana kasnije.
Nije prošlo mnogo, ministarki pravde i tužiocu Nenadu Stefanoviću Donald Tramp je odgovorio – i to usred Kongresa. Dobro, nije im baš odgovorio na zamolnicu, ali im je odgovorio na pitanje. Tramp je u Kongresu nabrajao projekte u inostranstvu na koje su SAD rasipale novac, pomenuvši i Srbiju.
„Četrnaest miliona dolara za poboljšanje javnih nabavki u Srbiji“, naveo je američki predsednik očigledni primer rasipništva.
Stvari tu postaju krajnje uzbudljive, jer je tužiteljka koja postupa u predmetu protiv pet udruženja građana učestvovala baš u projektu unapređenja javnih nabavki u Srbiji. O tome je izvestio KRIK, a VJT je tu informaciju naknadno potvrdilo.
I šta ćemo sad? Hoće li Više javno tužilaštvo, koje pomno prati nastupe Donalda Trampa, da se izvini domaćim udruženjima i da otvori novu istragu – protiv projekta u kome je samo učestvovalo? Hoće li vratiti neselektivno oduzetu dokumentaciju? Hoće li okončati neosnovano započet predistražni postupak? Da li će branioci tražiti izuzeće tužiteljke Milutinović Ziljkić?
Jer predsednik Tramp je jasan – novac američkih poreskih obveznika je „bačen“ upravo na program u kome je učestvovala postupajuća tužiteljka.
Dokaz o političkom progonu udruženja i besmislu optužbi VJT protiv njih vidi se i u kvalifikaciji koju smo čuli u Kongresu. Novac je navodno rasipan na nepotrebne projekte, pa i na srpski o javnim nabavkama.
Teška srca mogu donekle da se složim sa Trampom – nije posao Amerike da dovede u red domaće javne nabavke. To je posao domaćih vlasti – zakonodavne, izvršne i sudske. Iz perspektive američkih poreskih obveznika, taj novac je možda mogao da bude bolje iskorišćen. Dakle, Tramp je govorio o neracionalnom trošenju novca, a ne o krivičnim delima učinjenim od strane onih koji su novac primili kao donaciju. A to su dve stvari, različite kao nebo i zemlja.
Domaće ministarstvo i tužilaštvo pokušali su pak organizacijama da „prišiju“ pranje novca i nenamensko trošenje sredstava. Ne sluteći da će Tramp već u narednom nastupu prst uperiti upravo u njih.
Nije na meni da branim tužiteljku Milutinović Ziljkić, ali izvesno je da ona nije učinila ništa nezakonito kada je otišla na službeni put u Italiju u okviru odobrenog programa međunarodne pomoći. Nije prala novac, nije učestvovala u nenamenskom trošenju sredstava. Da li je taj novac trebalo da bude doniran Srbiji, isključivo je unutrašnje pitanje američke administracije.
Nasuprot onoga što nije krivo učinila, tužiteljka Milutinović Ziljkić je prihvatila da progoni udruženja koja su bila deo legalne mreže međunarodne pomoći, baš kao što je to bila i ona sama. Zato bi nakon Trampovog nastupa u Kongresu mogla da se udostoji, da se obrati javnosti i izvini svima onima koje je svojim nepromišljenim potezima dovela u solidnu nepriliku – pravosudnu i ličnu. Bilo bi dobro i da znanja stečena u Italiji usmeri na istrage u sistemu javnih nabavki koje su leglo i kičma državne korupcije. Samo tako bi demantovala Trampa i pokazala da novac dat Srbiji ipak nije uludo potrošen.
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
