Svetlana Slapšak – Kokardaši i mantijaši
Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik
Zamerke odnosno odbojnost na navedene fenomene, uz uzdržanost, pa i kritičnost prema nedefinisanim ciljevima velike pobune morali su se pojaviti: spontani gest, savetovati mlađem, neiskusnijem, sa manje znanja. I na jedno i na drugo dobijam instantne telesne reakcije, o verbalnim da i ne govorim. A kutija je otvorena, zloće zuje i kruže, mora se razmisliti. Priznajem da ni po koju cenu ne bih zaustavila zajedničku molitvu u kojoj se jedni krste a drugi klanjaju, previše je dragoceno. I popovi pored puta koji blagosiljaju: koliko ih je koji su užasnuti nad onim što radi Crkva? Kokardaši i veterani: ovi prvi bi opet neki rat, oni drugi nikada više. O tome treba da nam nešto više kažu njihovi suhodači, zastavnici i ikononosci. Izveli su neverovatan podvig svojim radom na terenu, svojim sretanjima sa starim, siromašnim i usamljenim, sa neizmernom tugom seljaštva, u tom pogledu se od njih može očekivati još. Ukratko, pobuni treba još vremena – i uzgred, nastup Kusturice je naprosto nedopustiv. Ima ljudi koji su tridesetak godina nastupali u sopstvenu korist a tuđu masovnu propast, i njima treba začepiti prljava usta zauvek, sem tamo gde pripadaju – pa neka s tim i odu.
Pametno bi bilo sakupiti iskustva hodača, videti kako su uspeli nemoguće – da privuku sve iz svih ćoškova, naučiti se tome. Kada stranke to nauče i počnu da sprovode, politika i oni koji bez nje ne mogu doživeće formalnu sreću, čitaće ciljeve i analizirati ih do mile volje. Ja se radujem i haotičnoj i analitičkoj fazi, ako do ove druge dođe. Roditelji su garancija da onima što hoće rat neće uspeti, studenti su dobrim delom garancija da se neće previše ljubiti krstovi i ikone nego nešto toplo i meko, starci i starice koje je neko konačno zagrlio i obratio im se (možda) više neće glasati za onoga sa televizije – naročito ako ih isti mladi posete još više puta pred izbore. Promenile su se socijalne baze, možda su promene i dublje, u kolektivnom mentalitetu. Više od saveta sada je važno istraživanje šta se i kako promenilo, kojim jezikom govore hodači, šta sanjaju kad se uvuku u ćebad i vreće za spavanje. Slušajmo ih, zapisujmo, intervjuišimo ih dok sve to traje, da bismo to preveli u programe, postupke i budućnost, i istovremeno u istoriju. A koji smo to sad mi? Svi koji hoćemo da širimo blagodet pobune, sa zahvalnošću onima koji su ju započeli. Studenti i njihovi načinili su džinovsku mašinu koja može da samelje protivnika na izborima, pokazali su se kao vrhunski organizatori, menadžeri i piarovci: možda oni sad očekuju da i drugi daju odgovore i predloge? Neka dakle pljušte odgovori, pa i saveti, neka zavre debata, baš kako je i započela: odnosi prema spoljnem svetu uistinu su tema koje se treba latiti.
Kokardaši i mantijaši su tu jer se možda mogu promeniti, oni maskirani su tu jer se ih mnogo nakotilo i naviklo. Odgovornost učestvujućih neizbežna je, a bogme i greške su. I šta ako se po Srbiji valja samo gomila koja se zabavlja? Prvo, nije mogućno, drugo, kada bi bilo, da li bi to bilo najgore? Svuda na potkontinentu su dani ludovanja, karnevali, sve se završava u sredu, čistu sredu ili pepelnicu, kada počinje post. Sada već znamo da se kalendar neće poštovati, što je dobra vest. Imamo dakle svi pravo da ubrzamo misli do usijanja do 15. marta. Ali zašto je propušten 8. mart – ili nije?
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
