Jarani na vlasti
Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik
Ljubljanski gradonačelnik Zoran Janković rešio je da pokvari odnose svojih građana sa pobunjenima u Srbiji, i između Slovenije i Srbije uopšte: poslao je javno pismo Vučiću, u kojem tvrdi da će se Srbi kajati što Vučića nema kad ga ne bude, da je rečeni takoreći preporodio Srbiju i, konačno, ponudio mu svaku pomoć u teškoj situaciji. Šta bi to značilo? Da po Ljubljani krenu da proganjaju, hapse i automobilima gaze srpske studente? Da li je mislio da novčano pomognemo mi, građani Ljubljane, Vučiću da to i dalje izvodi? U Ljubljani je raspoloženje sasvim jasno – za pomoć i solidarnost sa pobunjenima u Srbiji. Šta je uopšte moglo prouzročiti ovako strašan faux-pas ljubljanskog gradonačelnika?
Predsednica republike odmah se distancirala od Jankovićeve podrške, ministarka za spoljne poslove takođe, vlada je objavila da sa tim nema nikakve veze. Klemen Grošelj, nekadašnji evropski poslanik, izvinio se učesnicima srpskog otpora. Pojavilo se juče pismo sa naslovom „Ne u naše ime!“; imala sam čast da se na pismo prva potpišem. U jednom satu ga je potpisalo sto poznatih Ljubljančana, nastavilo se sličnim ritmom.
Janković je izjavio da je pismo podrške i obećanja pomoći njegova lična stvar, jer je prijatelj Aleksandra Vučića. Prijateljstvo i želja da se pomogne mogu se izraziti privatnom porukom, recimo telefonom. Pomoć u tom slučaju može biti novčana: Janković je imućan čovek, može mu se, premda ni to ne bi izgledalo dobro ako se otkrije. Javno pismo, nažalost, znači nešto sasvim drugo, uvaljuje državu i narod, upliće odnose koji su u stvarnosti sasvim drugačiji. U Ljubljani, gde je dve godine bio centar neprekidne pobune sve dok omrznuta vlada nije pala, ovo je naprosto uvredljivo.
Janković je izvesno napravio politički gest koji prevazilazi njegove prerogative. On već dugo (šesti mandat) dobija izbore u prvom krugu, oslanjajući se na grupu onih koji glasaju da ne bi došao neko gori i onih koji padaju na partizanske pesme i njegovo javno odupiranje revizionističkoj politici. Realnost je nešto drugačija: sem kompromisa i tajnih dogovora, koji ponekad nisu loši, Janković je dobar deo glasača već odbio grubim gestovima protiv prirode: agresivna seča drveća na zelenim površinama, lickanje centra i zapostavljanje periferije, neprijateljstvo prema „kašičičarima“ (čitaj: arheolozima). U poslednje vreme, hoće po svaku cenu da instalira ključnu kanalizacionu cev preko rezervoara vode, a u parku Tivoli hteo je da organizuje koncert Manjifika – na sreću su zaštitnici jedne retke bube i javno mnjenje sprečili da preko buba cupka desetak hiljada veseljaka. A Manjifiko je upravo propevao za pobunjenike u Srbiji… Meni lično pukao je film dok sam nekoliko dana slušala helikopter kako nosi iščupano drveće sa padine ispod ljubljanske tvrđave.
Pismo Vučiću nadmašuje sve ostalo. Reč je o ugledu Ljubljane kao grada-heroja, bez šale. Kada se o tome nešto kaže u Ljubljani, uobičajena reakcija je dizanje obrve i značajan pogled – znamo mi šta je tu glavno, lova! Verujem tako čvrstim dokazima, nepogrešivi su.
Nešto sasvim neočekivano izazvala je pobuna u Srbiji: izrazi podrške dolaze iz svih krajeva bivše države, svi su jednako osetljivi na slične probleme, svi odlično razumeju druge. Neka mi bude dozvoljeno da za trenutak odahnem, zatvorim oči i zamišljam…
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
