Efekat domina
Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik
Vlada je pala, srpska i novosadska. Botovi na internetu su poludeli. CNN novinarka najavila je vesti iz Sibira, ali se odmah popravila: iz Srbije. Predsednik nije obnovio svoj repertoar monodrame, još uvek igra već viđeno, njegov život i život njegove porodice već petnaest godina vise na niti. Školarci svih uzrasta izveli su najjednostavniji i naprosto genijalni preokret kojeg se opozicija nikad nije dohvatila, jer joj cilj nije bio promena vlasti, već ulazak u nju. Školarci i njihovi, kao nužna građanska kontrola reda, zaustavili su na ulici vlast i od nje zatražili dokumente. Dokumenti se ne mogu predati, jer su samo birokratska brljotina, koja međutim pokazuje kako vlast radi: sve je u njima, stvarno i metaforički. Zato, tako predsednik, u odbranu vlasti mora da nastupi većinska Srbija, koja je bešnja nego ikad, i domine moraju da se sruše u građanski rat, ili bar u pogrom nad omladinom. Postoji istorijski primer Sirimavo Bandaranaike, koja je na nekadašnjem Cejlonu stvari uređivala i tako da su svi stari oko osamnaest godina bili sumnjivi: posledično, mnogi nisu preživeli državno određenje granice starosti.
Jednostavnost je najveći kvalitet objašnjenja da predsednik i vlast uopšte nisu važni niti su predmet otpora, važan je odnos građana i institucija, reč je o zahtevu za ispravnošću i proveri upravnog, svakodnevnog postupka da bi se utvrdile greške i prestupi. Opštinski normativni nivo, ništa više. Ali to je ona lako kvrcnuta domina koja na kraju ruši sistem. Uopšte nije reč o tome da se toga niko nije setio, reč je o tome da niko nije hteo da pokrene mehanizam zbog svojih interesa. To su mogli samo oni koji još nemaju interesa.
Domine se ruše na ravnom: predsednik je sa svojom politikom kapilarizacije, omrežavanja korupcijom, strahom i ucenjivanjem omogućio, ili je bar mislio da je ostvario ravnicu sa nekoliko barica, u kojima se batrgala tzv. opozicija. Potpuno je ispustio nevidljive, znanjem obeležene – možda samo simbolički – mehuriće: školski sistem i subkulturu, najšire shvaćenu. Tu su brojevi koji se ne boje većinske Srbije, jer je ona trošna i labava.
Efekat domina, koji se upotrebljava kako u naučnom tako i u svakodnevnom diskursu, bio je upotrebljen i u retorici hladnog rata: kao, komunizam se širi kao što domine padaju. I, da li je ovaj lokalni istovremeno i revolucionaran? Čini se da uopšte nije. Jednostavni zahtev ne podrazumeva nikakve promene, naročito ne radikalne. Zahteva se samo funkcionisanje postojećeg sistema, poddržavnog, podparlamentarnog, onoga što ljudi često nazivaju normalnost, bez posebnih detalja. Time se važnost i samo značenje parlamentarne demokratije opustošene u samo nekoliko zadnjih godina konačno gube i na drugoj, mnogo nižoj ravni preispituje se učešće građana u vlasti. Oni hoće potpune i poštene profesionalce na nižoj ravni vlasti: sudije, policajce, službenike, šaltersku etiku. Hoće heroje birokratije. Na zasada najvišem nivou vlasti treba da budu potpuni, ali pošteni amateri, sposobni za prenos ideja od dole nagore, za logiku, otvoreni za stalno komuniciranje sa najnižima kao i za proveravanje sopstvenog rada, provereni prijatelji dece, staraca, žena, radnika, nepotpunih, drugih/drugačijih, životinja, biljaka, reka i zemlje (Zemlje). U takvom sistemu mehurići postaju poželjni i negovani, a istovremeno je pristup do njih lakši. Posle sterilnog izraza participatorno, društvo bi postepeno postalo više socijalističko, ili u prevodu osnovne latinske reči, prijateljsko. Vremenom bi se smisao reči demokratija, posle mnogo debatovanja, izučavanja i podsmevanja, mogao ponovo upotrebljavati.
Neki elementi verovatno najvažnije društvene revolucije dvadesetog veka, ’68, mogu se prepoznati u ovom minimalističkom programu. Pametna vlast morala bi omogućiti, podupreti i pustiti da se misao na miru krčka… ali nijedna na svetu dosad nije.
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
