Pet minuta sa Aleksandrom Markovim

Autor: J. A. Izvor: Novi magazin

Prethodno je podneo ostavku na mesto predsednika Foruma beogradskih gimnazija nezadovoljan pregovorima koje su reprezentativni sindikati vodili sa Vladom oko povećanja plata. Zato ga na početku razgovora pitamo čime je ostao toliko nezadovoljan i zašto je prihvaćena ruka izvršne vlasti bila tek „nepristojna ponuda“ koja se nije smela prihvatiti? I naravno, šta su bile alternative. 

„Ostavka je moralni čin nakon štrajka koji je trajao od septembra do januara. Ukoliko se nalazite na rukovodećoj poziciji sindikata koji je aktivno učestvovao u štrajku, koji je sve vreme zagovarao štrajk i ako nakon potpisivanja sporazuma sindikalnih lidera sa Vladom Republike Srbije iza vas ostaje veliki broj nezadovoljnih kolega, jedino logično rešenje u takvim okolnostima je ostavka. Rešenjem koje su sindikati prihvatili, sam sindikalizam je u velikoj meri kompromitovan“, kaže Markov za Novi magazin. 

Zašto? Šta je toliko sporno u činjenici da su prihvatili odavno obećano a pre svega pripadajuće povećanje plata? 

U najkraćem, oni koji su pregovarali nemaju podršku nastavnika, pa samim tim nisu imali ni legitimitet da pregovaraju. Druga stvar je što je sve na dugom štapu. Kada se energija ugasi, mala je verovatnoća da bi mogla ponovo biti obnovljena, to poslodavcu uvek daje priliku da izvrda dogovoreno. Kada se sve to uzme u obzir i poveže sa činjenicom da, osim što sam predsednik Foruma beogradskih gimnazija, po funkciji mi pripada i mesto u Predsedništvu Sindikata radnika u prosveti Srbije, kao i mesto člana Republičkog odbora ovog sindikata, bilo je potpuno prirodno da preuzmem svoj deo odgovornosti i na taj način se suočim sa nezadovoljstvom koje postoji kod prosvetnih radnika. Osim toga, moja ostavka je i poziv svim drugim sindikalnim rukovodiocima da se povuku jer svako žmurenje na radničko nezadovoljstvo samo urušava kredibilitet sindikata, a osnovna poruka koju sindikati treba da pošalju je da je kolektivni interes iznad ličnog.

Nije li pozicija prosvetara u ovom trenutku kao u priči o Tamnom vilajetu? Koliko je teško ili lako delovati časno u svojim, ali i u očima kolega, studenata, zajednice? 

Nesporno je da u ovom trenutku ne postoji jednostavno rešenje za društveno-politički kontekst u kojem se nalaze i to ne samo prosvetni radnici, nego društvo uopšte. S jedne strane, osnovni zadatak sindikata je da razgovaraju sa poslodavcima, na to ih obavezuje i zakon o štrajku, kao i zakon o radu. S druge strane, činjenica je da je postojao snažan društveni pritisak da se sa Vladom ne razgovara, da se nikakav sporazum ne prihvata sve dok traju studentski protesti. 

Ipak, lično smatram da je na leđa prosvetnih radnika prebačen veliki teret dok ostali delovi društva uglavnom komentarišu dešavanja iz udobnih fotelja. O nekom opštem otporu nema ni govora, pa čak i univerzitetski profesori, za koje bi najprirodnije bilo da podrže studentske proteste, sam događaj više posmatraju sa strane i komentarišu uz deklarativnu podršku potpisima (ne treba zaboraviti da je veliki broj gimnazijskih i drugih nastavnika imenom i prezimenom potpisao podršku studentima). Kada se to uzme u obzir nefer je očekivati od nastavnika da trpe pretnje, pritiske i rizikuju sopstvenu egzistenciju. 

Šta da su pregovarači imali podršku i da je štrajk obustavljen. Da li bi ceo esnaf tada bio kompromitovan? 

Što se podrške studentima tiče, pripadam grupi koja smatra da eventualni izlazak iz štrajka ne bi oslabio poziciju studenata, odnosno ne bi značilo odustajanje od podrške studentima. Ako se prisetimo metodologije štrajka tokom prvog polugodišta, štrajk je vođen cirkularno, što znači da je recimo Beograd, samo jedne sedmice bio u štrajku, ali nastavnici su i u danima kada se Beograd nije nalazio u štrajku, pružali studentima podršku. U tom smislu, ne vidim kakva bi bila razlika u pogledu podrške da je kojim slučajem od nastavnika prihvaćen sporazum koji su potpisali sindikati. Mislim, da bi čak i u takvoj situaciji gimnazijski nastavnici pružali veću podršku studentima, nego što to u ovom trenutku rade njihovi fakultetski profesori.

U ponedeljak niste otišli na posao ali ste ranije upozoravali da štrajk nije najbolje rešenje situacije u kojoj se nalazi profesija. Možete li nam to pojasniti? 

Od samog starta, mislim da štrajkački zahtevi nisu najbolje postavljeni, čak mi je pomalo i nejasno zašto je Vlada odbila zahteve kada je reč o maloj razlici u novcu između ponuđenog i traženog. Ipak, kolege iz Glavnog odbora Foruma su insistirale da se uđe u štrajk, a epilog vidimo. Kada govorimo o problemima u prosveti, oni se ne mogu svesti samo na materijalni položaj nastavnika, ali on je svakako bitan budući da direktno utiče na egzistenciju nastavnika, ujedno doprinosi i negativnoj selekciji onih koji se zapošljavaju u prosveti i niskoj motivaciji svih koji već rade. Osim materijalnih problema, ključan je i problem bezbednosti u školama, koji se pokušava rešiti nakaradnom izmenom krivičnog zakonika koja uopšte ne uzima u obzir problem vršnjačkog nasilja koje je dominantnije od fizičkih napada na nastavnike. 

U probleme koje sindikati nisu prepoznali kao goruće u štrajkačkim zahtevima spadaju i oni koji se tiču kvaliteta rada u smislu rasterećivanja programa od nepotrebnih sadržaja, problem ocenjivanja, daljeg smanjivanja broja učenika u odeljenju, odnosno svih onih promena koje bi rad u školi učinile produktivnijim, a učenike podstaklo da uče za znanje umesto za ocenu. Iako ove stvari nisu stavljene u fokus sindikata, možda je prava prilika da ih društvo stavi u fokus aktuelnih dešavanja.

Glede svega što ste pomenuli nameće se pitanje da li ova vlast uopšte ima zrelu svest o značaju obrazovanja u državi? 

Nijedna vlast u Srbiji nema osećaja za obrazovanje. Već se kao fraza stalno ponavlja rečenica da umesto na obrazovanje da gleda kao na investiciju, svaka Vlada na obrazovanje gleda kao na trošak. I zapravo, to je tačno. Nastavnici su u poslednje vreme trn u oku vlastima jer su očigledno prepoznali trenutak u kojem mogu insistirati na ostvarenju svojih zahteva, a tom trenutku je sama vlast u velikoj meri kumovala imajući u vidu da je prosvetni sistem prilično zapušten, da kod mladih ne postoji zainteresovanost za rad u prosveti, te da već u ovom trenutku postoji veliki deficit nastavnika, koji ne mogu da reše čak ni privatni fakulteti sa kojih se sve češće zapošljavaju, pre svega nastavnici informatičke grupe predmeta. Upravo u toj činjenici nastavnici vide mogućnost za ispunjenje svojih ciljeva, a nijednoj vlasti ne odgovara nestabilna društvena situacija. S druge strane, kad stanu škole, ceo sistem je doveden u pitanje.

Pa ipak, čini se da postignutim dogovorom prosvetari nisu ućutkani. 

Reakcije kolega na sporazum govore da nisu. Jer, onaj ko se odrekne sopstvene dece nije vredan pamćenja a država koja se odrekne obrazovanja nema izgleda na opstanak i o tome bismo svi morali da vodimo računa.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.