Pet minuta sa Nikolom Ristićem

Izvor: Novi magazin

Hajdemo unazad – stigli ste sinoć iz Sarajeva, jeste li imali problema na granici?

Ne, i najvažnije je da otkad sam u fokusu javnosti, nemam problema. Ranije se događalo, makar i slučajno, nasumično da mi pregledaju auto ili me odvoje na aerodromu – posle prvih „slučajeva“ koje sam objavio nemam takvih problema, pa nisam ih imao ni pri povratku iz Sarajeva.

Kako nemate problema kad vam je pre nekoliko meseci ne samo „snimljena“ avionska karta nego i „umnožena“!

Jeste, ako mislite na objavljivanje moje karte u Informeru, ali ja ni tada nisam imao problema pri prelasku granice. A ko je kartu dao tom tabloidu, ne znam ni danas.

Poučno je ono što govorite, pa neka to bude i pitanje – koliko su javnost i transparentnost u radu važni za samu građansku aktivnost, a posebno za istrajavanje na zahtevima?

Izuzetno su značajni, ne samo da nam omoguće transparentno delovanje već i da opovrgnu nametnuto stanovište da je politika nešto prljavo čime ne bi trebalo da se bavimo, posebno mladi koji sumnjaju u zvanične stavove. Možda je otklon od tog lošeg stanovišta i uputstva – ne bavite se politikom – upravo transparentnost jer ako nemate šta da krijete, onda ni oni koji vas prate nemaju za šta da vas gone i jasno je i njima da je to što radite ispravno.

Zalažući se za transparentnost, vi ste zahvaljujući svojim veštinama, ali i povezanosti sa drugim akterima uspeli da razotkrijete aferu prisluškivanja mobilnih telefona novinara i aktivista ili se varam?

Ne varate se, ali tačno je da sam zahvaljujući svojim veštinama, kako kažete, uspeo da shvatim da posle privođenja imam problema s mobilnim telefonom, ali nisam ih ja razotkrio da se to radi; ja sam samo signalizirao kolegama, pa su Amnesti internešnel i BIRN istražili i objavili. Ali ključno je shvatiti da ovo nije društvo u kojem se garantuju građanske slobode, naprotiv, a to moraju da znaju svi koji se bave aktivizmom, bilo da je u pitanju obližnji parkić, litijum, nadstrešnica, izborna krađa… Mi u organizaciji SviĆe, kao i još neki saborci i saborkinje iz drugih organizacija, znamo s kim i sa čim imamo posla i ne dozvoljavamo sebi da uđemo u zonu za koju nismo spremni. Od prvog „kontakta“ sa BIA mi smo se raspitivali kako i gde da se zaštitimo od njih i uspeli smo da napravimo set preporuka kako se ponašati kad ste aktivista pod udarom.

Uprkos svemu tome, vi ste valjda najčešće privođeni aktivista? Najduže nedavno u Novom Sadu.

Da, to je najduže zadržavanje u samici, ali najopasnije je to što oni nemaju naloge za privođenje i saslušanje, nema pravnog osnova, a i ne beleže da ste privedeni tamo gde su vas priveli, što se dogodilo i meni kad su moji roditelji i saborci podigli uzbunu da sam otet.

Zar niste bili duže privedeni posle blokade Prokopa sa Ivanom Bjelićem?

Jesmo, tri dana, ali to ne računam kao ovo „dnevno“ privođenje, tu se vodi postupak.

Koliko se uopšte postupaka vodi protiv vas?

Nijedan, Prokop je vraćen na prvi stepen i verujem da će na tome ostati, da će odugovlačiti do zastarelosti i tako nas sprečiti da tužimo državu. Sa druge strane, imam više postupaka koje sam pokrenuo protiv medija iz režimskog pula medija za klevetu, iznošenje laži o meni… Postoji i jedna privatna tužba protiv mene, ali sasvim drugim povodom, ali generalno ništa u vezi s protestima i hapšenjima. Vraćam se na transparentnost; probali su da me uhvate i privrednim putem, dva meseca je privredna inspekcija češljala moje mikropreduzeće koje čak nije u sistemu PDV-a i ništa nisu našli. Dobio sam papir na kojem piše da je sve u redu.

Uprkos svemu što kažete, vi ste foto-robot demonstranta koga vole da skiciraju i seciraju predsednik i njegovi epigoni – svuda vas ima, posle izbora i litijuma, sad ste podrška studentima. Šta je nit koja to vezuje? 

Najmanji zajednički sadržalac su korupcija i nepravda. Pokradeni izbori nas vode u institucije koje koruptivnim radnjama žele da od građana otuđe njihova imanja i daju ih stranim partnerima, a posle svega vidimo kako ta korupcija deluje na primeru nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, gde je ubijeno 15 ljudi. To je glavni problem, a zamerke da smo svuda su besmislene – mi smo uvek uz ljude kojima je potrebna podrška. Kad su bili protesti protiv iskopavanja litijuma, odbio sam desetine poziva medija da se oglasim, to je trebalo da rade upućeniji i kompetentniji od mene, ali kao građanin ja imam pravo da se bunim protiv projekta koji stručnjaci smatraju pogubnim. Naša grupa je, sa druge strane, organizovana tako da pruža logističku podršku svim građanima koji se bore protiv nepravde ili kao pomoć za humanitarne akcije.

Znate, ta zamerka je ista kao kada biste rekli ljudima da mogu da se bave samo jednim pitanjem, ostalim ne jer je to kaobajagi politika. Politika su sva sporna pitanja i imamo pravo da se bavimo njima kao građani, ne kao stranački aktivisti.

Vi ste veoma mladi, ali ne kao studenti, pa moram da vas pitam jeste li očekivali ove proteste mladih?

„Jesam, mladi ljudi su već dugo nezadovoljni onim što se dešava na političkom planu, ali i na tom nekom aktivističkom i tražili su svoj način artikulacije, samoorganizovanja bez nekog pravnog ili političkog entiteta. Preponosan sam što se mladost u Srbiji tako dobro organizovala, a pre svega i što im je jasno gde su ključni problem, oni su udarili na uzrok – institucije koje ne rade. Opozicija uporno govori „kad promenimo ove, biće ovo“, a to nije tačno jer naš sistem ne funkcioniše, nije ni 6. oktobra profunkcionisao, neki ljudi su možda dobro radili, ali sistem nije i to je naš ključni problem.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.