One su osvojile večnost

Autor: Nenad Kovačević, Izvor: Novi magazin

Iako žene značajno doprinose razvoju nauke i umetnosti Srbije njihova postignuća, za razliku od njihovih muških kolega, nisu u dovoljnoj meri valorizovana. Primera radi, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, broj žena je i dalje, bez obzira na poslednji izborni ciklus, nesrazmeran njihovom stvaralaštvu. 

„Treba pošteno priznati da broj žena nije bio dovoljan u SANU, zbog čega je ona trpela kritiku društva, ali poslednjim izborima situacija se malo popravila i nadam se da će biti sve bolja u budućnosti“, ocenjuje za Novi magazin akademik Dušan Teodorović. 

Pre tri godine, tokom redovnih izbora, u SANU primljeno je 12 redovnih i 13 dopisnih članova, ali nijedna od 12 predloženih žena. O tome je u javnosti govorio akademik Vladimir Kostić, koji je u to vreme bio predsednik SANU. Primetio je da je u godini u kojoj je SANU štampala prvi od četiri planirana toma edicije „Život i stvaralaštvo žena članova Srpskog učenog društva, Srpske kraljevske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti“ „s namerom da slavimo njihove doprinose uprkos anahronoj društvenoj svesti i tada i sada, članovi SANU, na tajnom glasanju, nisu izabrali nijednu novu članicu“.

„Moj privatni stav je da je ovakva odluka neodbranjiva. Mogu da pokušam da se dovijam i da u spletu okolnosti izmišljam opravdanje, ali ću i sam, a i oni koji me slušaju, znati da je to jadan i uzaludan pokušaj. Opravdanje da nije bilo kvalitetnih predloga je jednostavno neistina, jer ih je bilo više nego dovoljno“, kazao je tada za Politiku tadašnji predsednik SANU Vladimir Kostić. 

Inače, u knjizi „Život i stvaralaštvo žena članova Srpskog učenog društva, Srpske kraljevske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti“, navedeno je da je od 1.481 člana koji su postali akademici, za 180 godina od osnivanja SANU, bilo 47 žena. 

REAKCIJA U februaru 2022. godine, reagovala je poverenik za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković pisanim Preporukama mera SANU. U pismu se navodi da su izbori za članove Srpske akademije nauka i umetnosti 2021. godine izazvali veliku pažnju javnosti, zbog značaja koji ova institucija ima u našem društvu, ali su istovremeno bili osnov za brojne kritike, usled činjenice da u članstvo nije primljena ni jedna jedina žena. Tim povodom, Povereniku za zaštitu ravnopravnosti obratila se i jedna kandidatkinja, izražavajući nezadovoljstvo ovakvim ishodom.

„Poverenik je izvršio uvid u dostupnu statistiku na zvaničnom sajtu SANU, na osnovu koje se može zaključiti da veliku većinu članova SANU čine muškarci. Prema tim podacima, redovnih članova ima 100, a među njima je devet žena. Dopisnih članova je 19, od kojih su četiri žene. Slaba zastupljenost žena je očigledna i u organima upravljanja SANU. Prema dostupnim podacima, u Predsedništvu, koje trenutno broji 13 članova, samo je jedna žena, dok petočlani Izvršni odbor u ovom trenutku čine isključivo muškarci – navedeno je u dopisu. 

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazala je na to da „dostignuća žena u naučnom i umetničkom stvaralaštvu treba da se reflektuju i na njihovo članstvo u najvišoj naučnoj i umetničkoj ustanovi u Srbiji“, uz podsećanje da je članom 15. Ustava Srbije propisano da država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti.

U dopisu SANU navedeno je da, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, žene čine više od polovine stanovništva Srbije, više upisuju i završavaju visoke škole i fakultete i više ih je nego muškaraca završilo doktorske studije, a da pre tri godine od ukupno 119 članova (100 redovnih i 19 dopisnih) žene čine samo 10,9 odsto, odnosno devet redovnih članica i četiri dopisne članice, što predstavlja znatnu rodnu neravnotežu.

Moguće su da su takve i slične zamerke poverenice, ali i naučne zajednice i nevladinog sektora, urodile plodom jer su, nakon izbora održanih 7. novembra ove godine, od 13 kandidatkinja, njih 12 postale članice SANU. Nakon izbora u novembru ove godine SANU broji 138 članova, od kojih su 24 žene. 

Među novim akademicima-akademkinjama je i dvanaest žena koje su postale dopisne članice: Magdalena Đorđević, Mirjana Ivanović, Vesna Mišković Stanković, Gordana Kocić, Milena Marković, Marta Bjeletić, Gorana Raičević, Mirjana Rašević, Snežana Smederevac, Vesna Bikić, Aleksandra Vrebalov i Vida Ognjenović. 

PRVE ČLANICE Slikarka Katarina Ivanović bila je prva članica Srpskog učenog društva, preteče Srpske kraljevske akademije i današnje SANU, koja je to postala 1876. godine. Slikala je portrete, mrtvu prirodu i istorijske kompozicije.

Rođena je 1811. gdine u mađarskom gradu Vespremu, u srpskoj porodici koja je kod nje razvijala želju za obrazovanjem. Detinjstvo i mladost je provela u obližnjem i većem gradu Stonom Beogradu, u koji se porodica preselila. Njena želja da postane slikarka kosila se sa tadašnjom sredinom i očekivanjima njenih roditelja. Slikarsku veštinu je sticala kod Jozefa Peškija u Pešti do 1835. godine, zahvaljujući finansijskoj podršci bogatog trgovca Georgija Stankovića, nakon čega su joj njeni roditelji pomogli u daljem usavršavanju. 

Nakon što su joj roditelji preminuli, prijatelji u Pešti joj pomažu da prebrodi krizu i nastavi da razvija talenat. Upisuje se na novootvoreni odsek za žene na Umetničkoj akademiji u Beču. Upoznaje se sa ljudima iz intelektualnih krugova Srbije i Austrougarske, a usledila je podrška Vuka Karadžića i pesnika Sime Milutinović Sarajlije. 

U Beču je, prihvativši ideje nacionalnog preporoda, počela da slika motive iz srpske nacionalne prošlosti i nastaju slike „Srpski Omir“ i „Slepi srpski guslar“, ali uspeh je postigla sa „Autoportretom“, koji je postao je njen zaštitni znak. U Beču je živela do 1842. godine, a potom je boravila u Minhenu, Parizu, Amsterdamu, Firenci, Beogradu i Zagrebu. 

U Minhenu je 1843. godine upisala akademiju, koju je studirala naredne dve godine. Tri godine kasnije, došla je u Beograd i bila gošća Sime Milutinovića. Iako su u Beogradu nastala neka od njenih najznačajnijih dela, zbog dvorskih i političkih intriga, nakon godinu dana seli se u Zagreb, a potom se, 1848. godine, vraća u Stoni Beograd, u kome je živela do smrti 1882. godine. Njeni posmrtni ostaci i nadgrobni spomenik su, na inicijativu Društva prijatelja Narodnog muzeja, preneti 1967. godine u Beograd na Novo groblje. Katarina Ivanović je prva slikarka sa naših prostora, čije stvaralaštvo je za njenog života adekvatno vrednovano. Narodnom muzeju u Beogradu poklonila je 23 svoje slike. 

Jedna od najobrazovanijih žena svog vremena Isidora Sekulić, književnica, esejistkinja, prevoditeljka i književna kritičarka, bila je prva žena dopisna članica Srpske kraljevske akademije nauka. I pored negodovanja tadašnjih akademika, primljena je u tu instituciju 1939. godine. Nakon toga, u pismu Vasi Stajiću, filozofu i piscu, napisala je: „Ja sam skromna, siva figura, nisam bolja od drugih. Ne volim značke i povorku koja ide napred. Meni je, dakle, Akademija priredila zbunjenost veliku“. Prva žena redovna članica SANU postaje 1950. godine. 

Bila je počasna predsednica srpskog PEN-a, predsednica Udruženja književnika Srbije i potpredsednica Udruženja književnika Jugoslavije. Njena najvažnija dela su Saputnici, Pisma iz Norveške, Iz prošlosti, Đakon Bogorodičine crkve, Kronika palanačkog groblja, Zapisi, Analitički trenuci i teme, Zapisi o mome narodu, Njegošu knjiga duboke odanosti, Govor i jezik, Kulturna smotra naroda i druga.

Rođena je 1877. godine u Mošorinu, kod Titela. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Kako je rano ostala bez majke, o njoj i dvojici braće brinuo se otac Danilo. Višu devojačku školu je pohađala u Novom Sadu, a obrazovala se i u Somboru. Svedočila je o tome da je bila izložena podsmehu vršnjaka koju su za nju govorili da „zabija nos u knjige i da se pravi važna“, te da se zbog toga povlačila u sebe. 

Matematiku i prirodne nauke diplomirala je 1892. godine na Pedagoškoj školi u Budimpešti. Bila je učiteljica i nastavnica matematike u Pančevu, Šapcu, Skoplju, Beogradu. Bila je svetska putnica i posetila je Norvešku, Švedsku, Nemačku, Veliku Britaniju, Francusku, Italiju. Udala se za lekara poljskog porekla Emila Stremnickog koji je ubrzo umro, 1914. godine. Nakon njegove smrti nije se udavala. Nije imala dece. Govorila je nemački, engleski, francuski, ruski, norveški i švedski jezik. Doktorirala je u Nemačkoj. Bila je članica raznih ženskih organizacija i njihova predstavnica na mnogim skupovima. Umrla je u Beogradu 1958. godine i sahranjena na groblju u Topčideru. 

Brankica Janković: Velikanke, osporavane a nikad osporene

U Domu Jevrema Grujića u Beogradu, 14. novembra otvorena je izložba „Velikanke srpske kulture“, kojom Dom Jevrema Grujića, Kancelarija za kulturnu diplomatiju i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, nastavljaju drugi ciklus posvećen otkrivanju i predstavljanju znamenitih žena iz srpske istorije i kulture. Izložbu su otvorili NJ.E. Edvard Ferguson, ambasador Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske u Srbiji i poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković.

Prenosimo govor poverenice za zaštitu ravnopravnosti, Brankica Janković:

„Žene – Velikanke srpske kulture i nauke“ kojima je posvećena izložba koju danas otvaramo mnogi su osporavali, stajali na putu i svojski se trudili da ih obeshrabre, marginalizuju i gurnu u stranu – tamo gde je ženi po njihovom uverenju mesto. Ništa nije bilo na njihovoj strani – ni zakoni ni društveni i kulturni obrasci ni običaji i ondašnje vaspitanje. Ipak – danas se mnogih tih ondašnjih „čuvara morala i tradicije“ niko ne seća ili ih pamtimo kao ljude koji su sprečavali napredak. A mi danas slavimo i sa ponosom predstavljamo životne priče, dela, misli i dostignuća Velikanki koje su upravo to Velikanke jer nisu pristajale da ostanu na mestu koje im je dodeljeno, već su uprkos svim preprekama i osujećenjima menjale i sebe i društvo. One su se trajno upisale u našu istoriju, a vreme je da postanu deo kolektivnog sećanja i da o njima tek istražujemo i govorimo…. Zbog pretnje da ovo što sam navela ponovo postane dominantna društvena paradigma, uprkos evidentnom napretku zahvaljujući zakonima, obrazovanju, kulturi, pa i vaspitanju, moramo biti svesni da ljudi u biti ne čitaju zakone u svakodnevnom životu, pa se društvo i vrednosti ne formiraju pod prisilom zakona, već kroz interakcije sa drugima i kroz prihvatanje kulturnog modela koji se nudi kao poželjan. Zbog toga smo, naravno pored mnogih drugih aktivnosti koje svakodnevno realizujemo, odlučili da priredimo ovu izložbu. VELIKANKE – sam naziv mnogo govori i ova reč nije bila često upotrebljavana, osim u muškom rodu i jednine i množine, sve do naše prve izložbe pre tri godine. Smatram da kao institucija za zaštitu osnovnog ljudskog prava na ravnopravnost imamo obavezu da ne podležemo logici tržišta i promovišemo ono što se traži i nameće, već moramo da pokrećemo – što smo i do sada radili, suštinska pitanja o rodnim ulogama i položaju žene, rasvetljavanjem istorije nejednakosti i načina za njeno otklanjanje i ispravljanje nepravdi.

Izložbom ne želimo samo da podsetimo na ove izuzetne žene, već da mlade kroz vođenje izložbe i prateće radionice i diskusije, u mesecima koji slede, motivišemo na kritičko promišljanje, sticanje novih znanja, kreiranje antidiskriminatornog i antimizoginog modela ponašanja. Želimo da stvorimo takav društveni i kulturni milje koji svim dečacima i devojčicama omogućava da dostignu svoje ciljeve i ostvare snove bez obzira na pol, boju kože, veru, nacionalnu pripadnost, jezik, invaliditet. Našu istoriju stvarali su i obeležili brojni muškarci i žene različitih vera i narodnosti. 

Verujem da će sve, a posebno učenike i studente, životi naših izabranih, ali i drugih velikanki inspirisati i da će se među njima naći neke nove slikarke kao što su Zora i Milena, naučnice kao što je Jelka Bojkić Makavejev, rediteljke i glumice kakve su bile Mira Trailović i Žanka Stokić. Sigurna sam da će među mladim ljudima sa kojima ćemo se družiti tokom ovog našeg putovanja biti svetionika nekog novog i boljeg vremena.“

Među ženama predstavljenim u novom ciklusu projekta „Velikanke srpske kulture“ su: progresivne slikarke – nadrealistkinja Milena Pavlović Barili i Zora Petrović, glumica – Žanka Stokić, prva dama srpskog teatra – Mira Trailović, prva doktorka pravnih nauka – Anka Gođevac Subotić, humanitarke, dobrotvorke – Delfa Ivanić, Ljubica Luković, Mirka i Mejbl Grujić i Marija Trandafil, prva školovana kostimografkinja – Milica Babić Jovanović, prva lekarka – Draga Ljočić, najškolovanija Srpkinja i prva doktorka nauka – Ksenija Atanasijević, naučnica – Jelka Bojkić Makavejev, profesorka – Ileana Čura, svetska putnica – Jelena Dimitrijević, prva feministkinja – Draga Dejanović, ali i novovekovne kraljice Natalija Obrenović, Draga Obrenović i Marija Karađorđević, koje su nas zadužile svojim kulturnim radom i iznad svega – dobročinstvom.

U društvu znamenitih Srpkinja su i „srpske Engleskinje“ Ledi Pedžet i Flora Sands.

Saradnici na izložbi su: Matica Srpska, Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), Galerija Milene Pavlović Barili, Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ Beograd, Muzej grada Beograda, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Muzej rudničko-takovskog kraja, Kolo srpskih sestara, „Kakva ženska“, Istorijski muzej Srbije, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Narodna biblioteka Srbije, Centar za kulturu Šamac, Narodna biblioteka Vuk Karadžić Kragujevac, Muzej narodnog pozorišta u Beogradu, Udruženje „Adligat“ i Institut Torlak.

Izložba će biti otvorena od 14. novembra do 8. marta 2025. godine. Radno vreme Doma Jevrema Grujića je četvrtkom i petkom od 15.00 do 20.00 časova i subotom od 11.00 do 16.00 časova.

NEBRIGA U prvom tomu edicije „Život i stvaralaštvo žena članova Srpskog učenog društva, Srpske kraljevske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti“, autorka i članica SANU Nada Milošević Đorđević (Beograd, 1934 — Beograd, 2021) navodi: „Od 1959. do 1979. gdine u Akademiju je primljeno deset žena, od 1979. do 2000. osam, a od 2000. godine njih dvadeset i pet, što jeste značajno povećanje, ali je u odnosu na ukupan broj akademika od nastanka Društva srpske slovesnosti do danas – neznatno“. 

Na pitanje zašto je tako malo žena u SANU, Vida Ognjenović, naša poznata rediteljka, književnica, prevoditeljka i univerzitetska profesorka koja je nedavno postala dopisna članica SANU, kaže za Novi magazin da je to „očigledno nečija nebriga“. O tome se, dodaje, nije dovoljno vodilo računa, nije se dovoljno žena kandidovalo, a potom ističe da je bilo mnogo žena koje nikada nisu bile predložene za članice SANU. 

„Mislim da su se naše društvo, kulturna sredina i SANU ogrešili o veliku naučnicu, književnicu, prevoditeljku i profesorku Univerziteta u Beogradu dr Anicu Savić Rebac (Novi Sad, 1892 – Beograd, 1953). Ona nije bila članica SANU, a jedva je došla na Filozofski fakultet u Beogradu, „obarajući ruku“, najpre sa administracijom, a onda i sa kolegama koje joj nisu bile naklonjene. Mislim da su se njene kolege uplašile njene učenosti i njenih kvalifikacija“, ocenjuje naša sagovornica. 

Sa sličnim problemima suočila se, dodaje, dr Ksenija Atanasijević, (Beograd, 1894 – Beograd 1981), prva žena filozof, prevoditeljka i profesorka na Beogradskom univerzitetu. Bila je prva žena doktor nauka u našoj zemlji i objavila je mnoštvo naučnih studija, ali njen je rad sve vreme osporavan. 

„Čudi me da u SANU danas nisu dr Irina Subotić, istoričarka umetnosti, profesorka i autorka mnogih knjiga iz umetnosti, dr Radmila Marinković Nedučin koja se dokazala u oblasti fizičko-hemijskih nauka i bila rektorka Univerziteta u Novom Sadu, kao i Radmila Gikić Petrović, književnica i književna istoričarka koja je napisala značajne knjige o ženama 19. veka, koje su prava naučna dela“, ocenjuje Vida Ognjenović. 

S druge strane, ističe, „svetli primeri vrednovanja doprinosa žena srpskoj kulturi i umetnosti su Isidora Sekulić, Svetlana Velmar Janković, slikarka Ljubica Cuca Sokić, istoričarka književnosti i profesorka Zlata Bojović i druge sjajne žene koje su bile ili su još uvek u SANU“. 

Ipak, dodaje, nesrazmeran broja žena u odnosu na broj muškaraca u SANU govori o našoj tradicionalnoj navici da se žene po izuzetku, a ne po pravilu, predlažu za članstvo u Akademiji. 

„Ubeđena sam u to da bi u Akademiji trebalo da bude više žena, nego što ih ima sada, jer njihov broj nije srazmeran njihovom doprinosu nauci i kulturi Srbije“, navodi Ognjenović i dodaje bi prilikom izbora za članstvo u SANU kriterijumi trebao da budu naučna i umetnička postignuća, a ne rod, politički stavovi i druge odrednice kandidata. 

NEPRAVDA I akademik Dušan Teodorović kaže za Novi magazin da žene, po svom doprinosu nauci i umetnosti, nisu dovoljno zastupljene u SANU. Za statistiku po kojoj je za 180 godina, od 1.481 člana Akademije donedavno bilo svega 47 žena, kaže da je to posledica različitih faktora. U 19. veku, žene u Srbiji su, navodi, uglavnom, bile vezane za kuću, nisu bile u mogućnosti da se obrazuju, niti su imale pravo glasa, a posledica toga je da u Akademiji nije bilo žena. 

„To nije period od pet, nego od 180 godina. Broj o kome govorite sigurno je koncentrisan u skoriju prošlost, ali nadam se da ćemo u Akademiji imati sve više i više žena. Sa njihovom emancipacijom, poslednjih decenija, povećavaće se i njihov broj“. 

Za razliku od izbornog ciklusa pre tri godine kada nije primljena nijedna žena, ocenjuje da je napravljen korak napred nakon izbora ove godine kada je nekoliko žena izabrano u članstvo SANU. 

„Pojedini ljudi u Akademiji su otvoreno govorili o tome da mora da se poveća broj žena u Akademiji. O tome se diskutovalo i na njenim Odeljenjima. Prvi put je izabrana žena u Odeljenju tehničkih nauka i to je veoma pozitivno. Postojala je disproporcija između broja muškaraca i žena članova Akademije i nadam se da će biti sve manja“. 

I on smatra da sadašnji broj žena u Akademiji nije realna slika njihovog doprinosa srpskoj nauci i kulturi. Kao primer navodi Odeljenje medicinskih nauka koje ima 21 redovnog, dva dopisna i tri člana van radnog sastava, od kojih su samo četiri žene. 

„Ali, kada odete na pregled u neku zdravstvenu ustanovu, utisak je da je svaki drugi lekar – žena. Imam neku vrstu razumevanja za sastav Odeljenja tehničkih nauka, čiji sam član, jer je u inženjerstvu mnogo više muškaraca, nego žena. U oblasti umetnosti trebalo bi da bude mnogo više žena, nego sada. Slažem se sa ocenom da postoji nesrazmera u odnosu na doprinos koje su žene u Srbiji dale nauci i kulturi i o tome mora da se vodi računa u budućnosti“. 

Na pitanje zašto je tako malo žena u SANU, kaže da je odgovor veoma složen i podseća da je glasanje tajno. „Možemo da utvrdimo principe o tome da moramo da podmladimo sastav Akademije i da u njoj bude više žena. Međutim, moguće je da neko, posle toga, glasa protiv žena i mlađih kandidata. Ne mogu da ulazim u neurone i sinapse pojedinca, niti da preispitujem nečiju moralnost, ali nadam se da će se sve to popraviti u budućnosti. Lično, podržavao sam najviše što sam mogao izbor koleginica koje to zaslužuju“.

Kaže da „nije dobro da se broj žena u Akademiji administrativno određuje, već bi trebalo da se biraju oni koji ispune jedan od osnovnih uslova a to je njihova međunarodna prepoznatljivost“. U medicinskim naukama, inženjerstvu, hemiji, fizici, matematici, ističe, to se utvrđuje brojem publikacija u svetskim časopisima, citiranošću autora u svetskoj literaturi. U književnosti to se može vrednovati brojem prevoda na strane jezike, u dramskoj umetnosti izvođenjem komada na svetskim scenama i tako dalje za druge oblasti. 

„Sve žene koje to zaslužuju morale bi da budu u Akademiji. Međutim, to nije problem samo žena. Izuzetni pojedinci nisu postali članovi Akademije – od Miloša Crnjanskog do genetičara prof. dr Miodraga Stojkovića, a ima još mnogo takvih primera. Ako postoji nepravda, ona nije samo prema ženama, nego i prema muškarcima, vrsnim istraživačima. Pomenuo bih i reditelja Gorana Markovića koji nije imao podršku na prošlim izborima, bez obzira na njegove velike uspehe i nagrade na međunarodnim festivalima“, poručuje akademik Dušan Teodorović. 

NEZABORAVNE

Katarina Ivanović, prva žena u SANU

Isidora Sekulić, prva žena redovna članica SANU

Isidora Žebeljan, članica SANU od 2006, a za Svetske akademije umetnosti i nauka 2012. godine.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.