David Jovanović – Priča moje porodice

Razgovarala: Marina Lučić, Izvor: Novi magazin

David Jovanović (diplomirao filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu), producent najnagrađivanijeg sprskog filma prošle godine – Ovuda će proći put Nine Ognjanović, 20. novembra predstaviće svetskoj publici svoj rediteljski prvenac – Sunce nikad više, u okviru takmičarskog programa za debitantske filmove Međunarodnog filmskog festivala u Talinu. Srpska premijera zakazana je za 28. novembar, u okviru programa Hrabri Balkan 30. FAF, a svečana bioskopska premijera je 2. decembra u MTS dvorani. Radnja filma prati Vida, oca suočenog sa rudnikom koji preti da mu proguta dom. On pronalazi optimizam u maštovitoj i bajkovitoj perspektivi svog sina, Duleta. Uloge u filmu tumače Dušan Jović, Rastko Racić, Nataša Marković, Radovan Miljanić, Joakim Tasić i Svetozar Cvetković u ulozi Boga. Mladi autor za NM govori o svojim motivima za rad na ovom filmu, koji govori ekološkoj devastaciji, porodičnim odnosima i o dilemi „ostati ili otići“, a dotaknuti su i kreativno finansiranje filma, kao i očekivanje od svetske i lokalne publike.

Vaš film govori o aktuelnoj temi u Srbiji, temi rudnika iz ugla porodice koja treba da donese tešku odluku, „otići ili ostati“?

To je priča moje porodice. Moji baba i deda radili su u inostranstvu i sav novac ulagali u dedino imanje u selu Marićka, u Republici Srpskoj, nadomak rudnika gvožđa. Prvo su renovirali staru kuću, zatim sagradili novu, kupovali okolnu zemlju, podizali voćnjake, napravili bazen i štalu. Imali su sve moguće životinje koje su slobodno pasle na hektarima pašnjaka. Međutim, baba je dobila plućnu fibrozu i astmu, bolest koje se često povezuju sa zagađenjem životne sredine. Deda je preminuo, a baba, zbog svojih slabih pluća, više nije mogla da živi na imanju. Pokušavala je da ga proda i ode, ali rudnik je prosuo jalovinu punu teških metala duž imanja i odlučio da se širi na drugu stranu. Nikad nisu ni ponudili da otkupe imanje, a niko drugi nije želeo da ga kupi zbog blizine rudnika. Baba je imala samo dve opcije, da ostane i umre ili da ode i ostavi sve to da propadne.

Surova realnost eksploatacije i ugrožavanja životne sredine u filmu se sučeljava sa maštom deteta. Kako ste gradili odnos realnosti i imaginacije?

Kao dete, puno vremena provodio sam na tom imanju, a rudnik me je oduvek fascinirao. Njegova veličina, kilometri jalovine, demperi visoki 15 metara koji u rudniku izgledaju kao bubašvabe, konstantni zvuci – sve je to izazivalo uzbuđenje, budilo maštu i ostavljalo snažan utisak. Zbog toga je priča iz perspektive mene kao deteta, jer mi je ta vizura najpoznatija. S druge strane, kroz proces priprema i snimanja filma uvideo sam sve strahote tog surovog života.

Ostvarenje spaja etnografske sa ambijentalnim motivima prirode i rudnika?

To je realnost koju smo zatekli – ona u kojoj je živela moja baba, ali i svi ljudi koje smo upoznali tokom priprema i snimanja. Bez tog spoja ne bi postojala ni filmska realnost. Najlepša stvar koja se desila mom prvencu je upravo lokalna kultura koja je sama našla svoj put u film. Na primer, u scenariju smo imali narikače na sahrani, ali u vlaškoj kulturi starije gospođe pišu pesmu za pokojnika i pevaju, tako je i pesma napisana za lik u filmu i ta izvedba je tako arhetipska, izvorna i divna. Prelepi vlaški jezik koji svi u Krivelju govore je takođe logično ušao u film. Foto tapet smo zatekli u svakoj kući u kojoj smo bili pa smo i mi napravili jedan u našoj filmskoj kući. Sve je to pomoglo uverljivosti.

Fotografija kroz prikaz ambijenta u kojem se zatiču likovi komunicira gotovo podjednako kao i sama radnja filma. Može li se prostor tumačiti kao akter radnje u ovom slučaju?

Apsolutno. Rudnik, iako delimično otelotvoren u liku Rađe, zapravo je glavni antagonista filma. O njemu se priča kao o entitetu koji deluje i misli za sebe. On je svuda – njegove posledice su u vazduhu, u vodi, njegovo prisustvo se oseća u svakom trenutku. Njegovi zvuci neprestano odjekuju, on je sveprisutan, gotovo kao neka neizbežna sila.

Film karakteriše originalna montaža, neretko u vidu kolaža?

Ovaj film spada u one koji su nastali u montaži. Mislim da je do kolaža pre svega došlo zbog obilja snimljenog materijala koji nije bio u scenariju. Svet u koji smo kročili jednostavno je pružao nezamislive situacije i scene. Pre svega, prizore rudnika, ali i likove i priče koje nikad ne bismo mogli da izmislimo. Snimljeno je mnogo toga što u scenariju nije postojalo.

Kako biste finansirali Sunce nikad više, prodavali ste održive ekosisteme u teglama i dizajnirane retro čarape?

Po scenariju to je bio kratki film. Podršku Filmskog centra Srbije dobili smo na konkursu za studentski završni film, što je pokrivalo tek četvrtinu potrebnih sredstava. Kako nismo uspevali da dođemo do velikih sponzora, osmislili smo jednostavnu kampanju pod sloganom – Održi svet – podrži film, gde je svako ko bi podržao film dobijao Pointless baštu. Mnogi su se odazvali, pa smo trećinu budžeta prikupili kroz bašte. Čarape su bile inspirisane našim filmom Buč Kesidi: Euforija uživo, koji je izašao iste godine kada smo snimali i Sunce nikad više. Kroz njih smo finansirali deo postprodukcije. Sada imamo srebrna Sunca, priveske koje je dizajnirala kostimografkinja filma Jana Zaharijević, kao i kolekciju 2nd Hand garderobe, koju smo oslikali u Riljcu. Ova kolekcija je trenutno dostupna u Pinklla Vintage Shopu. Sve ove aktivnosti služe podjednako kao promocija filma i način prikupljanja sredstava.

Uskoro je svetska premijera na festival u Talinu, a nakon toga slede projekcije pred domaćom publikom. Kakve reakcije publike očekujete?

Uvek je zanimljivo prikazati film u drugoj kulturi i videti na šta će reagovati. Neke stvari su univerzalne, ali publika često reaguje na specifičnosti na koje nikad ne bi ste pomislili. Što se domaće publike tiče, čini mi se da je najveća vrednost ovog filma to što približava ovu veliku i važnu temu ljudima koji nemaju neposredno iskustvo surovog života u rudničkim mestima.

Koliko vam je iskustvo sa FDU pomoglo, i koji reditelji i filmski pravci su bili formativni za vaš rad?

Program FDU stavlja praksu iznad svega. Tokom četiri godine studija, snimio sam šest kratkih igranih filmova, dva kratka dokumentarna, nebrojeno TV vežbi i namenskih filmova, i radio na setovima kolega. Producirao sam dugometražni igrani film Ovuda će proći put moje drugarice Nine Ognjanović i režirao svoj prvi dugometražni film. Svi ti projekti su u suštini studentski, a sve što danas znam, naučio sam kroz tu praksu. Većinu svojih prijatelja upoznao sam na fakultetu, a svi kreativni saradnici s kojima danas radim radili su na tim studentskim projektima. Što se tiče reditelja koji su formativni za moj rad, rekao bih da su to svi oni koji koriste film da izraze svoje emocije.

Šta od vas očekujemo u budućnosti?

Više razmišljam o emocijama nego o temama. Trenutno pišem o ljubavi koja preživi sve strahote i razdore, dok istovremeno snimam film kojim pokušavam da otvorim sebi prozor u emotivni život svog oca.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.