Ivan Vejvoda – Ako ne bude Unija, ovde će biti Rusija
Razgovarao: Mijat Lakićevi, Izvor: Novi magazin
Ivan Vejvoda spada u sagovornike za koje se kaže da ih ne treba posebno predstavljati. Kao vrstan poznavalac međunarodnih odnosa bio je savetnik za spoljne poslove i evropske integracije premijera Zorana Đinđića; danas radi u Institutu društvenih nauka u Beču.
Da počnemo od nedavnih izbora u Sjedinjenim Državama. Zašto je pobedio Donald Tramp? Ko je glasao za njega?
Donald Tramp je pobedio osvojivši 2,6 miliona glasova više. Dobio je 50,1odsto glasova biračkog tela, odnosno 312 elektorskih glasova, a Kamala Haris 48,3 odsto, odnosno 226 elektorskih glasova. Izlaznost je bila 66 odsto. Republikanska stranka je osvojila većinu u oba doma Kongresa, Senatu i Predstavničkom domu. Republikanci imaju većinu i u Vrhovnom sudu.
Razlozi kojima se najčešće objašnjava Trampova pobeda su skupoća u svakodnevnom životu – mada su ekonomski pokazatelji bili povoljni: smanjena inflacija, porast plata, niska stopa nezaposlenosti itd. – kao i strah od velike migracije. Najjednostavnije rečeno, Tramp je pobedio među radničkom I srednjom klasom, među onima koji u proseku manje zarađuju.
Veći broj Amerikanaca bele rase glasao je za Trampa. Takođe i znatan broj Amerikanaca latinoameričkog porekla, čak 46 odsto, kao i više Afroamerikanaca – oko 20 odsto više nego ikada ranije. Više muškaraca nego žena. Demokrate će morati da se ozbiljno posvete razumevanju razloga zašto su poraženi.
Takođe se kao razlog navodi kasno povlačenje Bajdena i malo vremena koje je ostalo Kamali Haris za kampanju. Neki smatraju da polovina Amerike još nije spremna za ženu predsednicu.
Predizborne ankete su govorile da su kandidati izjednačeni. Zašto su istraživači javnog mnjenja tako mnogo pogrešili?
Renomirani stručnjaci, poput Pitera Kelnera, osnivača agencije YouGov, tvrde da i nisu toliko pogrešili, jer su sve procene bile, najjednostavnije rečeno, unutar statističke greške. Svi istraživači su tvrdili da su razlike toliko male da je teško predvideti ko će pobediti, mada je izgledalo da tas na vagi minimalno preteže na stranu Kamale Haris. Kažu da su birači koji su glasali za Trampa 2020. u vise od 90 odsto slučajeva ostali uz njega, isto važi i za birače demokratskog kandidata. Bilo je, međutim, teško predvideti kako će glasati oni koji su tvrdili da će se opredeliti u poslednjih nedelju do dve dana pre izbora, a tu su prevagnuli glasovi za ć Trampa.
Šta će Trampova pobeda doneti na američkoj unutrašnjoj sceni?
Ivan Krastev, poznati politički teoretičar, napisao je još aprila ove godine u Fajnenšel tajmsu članak pod naslovom: „Osveta će biti gorivo druge Trampove administracije“. Obistinjuje se ovo njegovo predviđanje. Tramp već godinama koristi borbeni poklič: „isušimo močvaru“, odnosno iskorenjivanje uticaja birokrata, lobista, posebnih interesa – radikalno smanjenje savezne administracije. Tramp je bio iznenađen i nepripremljen prilikom prve pobede novembra 2016. godine. Ovog puta se temeljno pripremio i svedoci smo imenovanja mahom vrlo lojalnih trampista, spremnih da sprovode njegove zamisli.
Ilon Mask mnogi tvrde de fakto postaje nezvanični potpredsednik i njegovo imenovanje za čelnu funkciju novog ministarstva, Državnog sekretarijata za efikasnost vlade – DOGE, uz 39-godišnjeg Viveka Ramasvamija, nagoveštava veliku „čistku“ u saveznoj administraciji i postavljanje što više Trampu lojalnih činovnika.
U privredi, ključno obeležje biće protekcionizam. Tramp obećava znatno smanjenje poreskih stopa za velike korporacije i dalju deregulaciju tržišta što je harvardski ekonomista Ričard Parker okarakterisao kao „veću regulaciju u prilog bogatih“. Kako će sve to pomoći boljitku radničke i srednje klase ostaje da se vidi.
Neka imenovanja su dočekana bez većih iznenađenja, kao Marka Rubija za spoljne poslove, dok su imenovanja za ministarstvo odbrane Pita Hegseta, Meta Gejca za ministra pravosuđa i Talsi Gabard za direktorku Nacionalne bezbednosne službe, u čijoj nadležnosti je koordinacija svih bezbednosnih agencija – dočekane sa velikom zabrinutošću. Moguće je da neki od njih ne prođu senatsku proceduru ozvaničenja imenovanja zbog čega se očekuje da će Tramp nastojati da zaobiđe tu proceduru.
Najzad, ali ne najmanje vazno, videćemo kako će Tramp realizovati obećano proterivanje na desetine hiljade nelegalnih imigranata sa teritorije SAD.
Ivan Krastev je još aprila ove godine u Fajnenšel tajmsu napisao članak pod naslovom: „Osveta će biti gorivo druge Trampove administracije“. Obistinjuje se ovo njegovo predviđanje
Kako će Trampovo predsednikovanje uticati na američku politiku prema Srbiji, odnosno srpsko-kosovskom čvoru?
Spoljno politički prioriteti SAD, pa i ove druge Trampove administracije su: Kina, Rusija/Ukrajina, Bliski Istok, tj. Iran. Naš region, Zapadni Balkan je u svakom pogledu sekundaran. Kada je reč o Srbiji nije beznačajno što je predsednik Vučić imao telefonski razgovor sa Trampom. Sigurno je, takođe, da postoji određen nivo uspostavljenih odnosa sa nekim ljudima u Trampovom okruženju – bivšim izaslanikom za Balkan i bivšim ambasadorom SAD u Nemačkoj, Ričardom Grenelom, koji do sada nije dobio nikakvu funkciju, i pored određenih očekivanja, ali još ima vremena. Grenel je viđen na sastanku koji je Tramp imao nedavno sa Ukrajinskim predsednikom Zelenskim. Tu je, takođe, Trampov zet, Džared Kušner koji je potpisao ugovor o izgradnji hotelskog kompleksa na mestu Generalštaba u centru Beograda.
Ne treba očekivati nikakvo „otpriznavanje“ kosovske nezavisnosti – to je stajna tačka američke politike. Ostalo su trenutno zaista samo nagađanja: moguće je na privrednom planu očekivati povećanje američkih ulaganja; možda će doći do većeg pritiska na Prištinu oko stvaranja Zajednice srpskih opština; neki čak spominju moguće vraćanje pitanja statusa severa Kosova. Dok Trampova administracija ne preuzme svoje nadležnosti teško je sa izvesnošću bilo šta reći osim da ne treba očekivati veće promene u odnosu na region. Dosta zavisi od toga da li će između SAD i EU postojati tesna saradnja oko Zapadnog Balkana, pa dakle i Srbije ,kako je to bilo tokom američkih administracija pod vlašću demokrata, pa tako i ove Bajdenove.
Ne treba očekivati nikakvo „otpriznavanje“ kosovske nezavisnosti – to je stajna tačka američke politike. Ostalo su trenutno zaista samo nagađanja: možda će doći do većeg pritiska na Prištinu oko stvaranja Zajednice srpskih opština
Najveći deo Evrope nije bio sklon Trampu. Šta ona sad može da očekuje?
To je jedno od najvećih pitanja. Ako je suditi po prethodnom Trampovom mandatu, odnosi neće biti ni malo jednostavni. Rekao sam da je Tramp sada pripremljeniji, ali je ovog puta i Evropa, odnosno Evropska unija pripremljenija. Tramp je smatrao, i smatra, da svi, pa dakle i Evropa iskorišćavaju SAD. Tu nadasve misli na dve stvari. Prvo na američki bezbednosni „kišobran“ nad Evropom za koji SAD izdvajaju neproporcionalno veća sredstva nego evropske zemlje koje su u NATO savezu. Tramp nije prvi američki predsednik koji je to pitanje pokrenuo, on je samo nastavio gde su drugi stali. Poslednjih godina mnoge evropske članice NATO su dostigle preporučenih, odnosno zahtevanih dva odsto budžeta za odbranu. Evropa će verovatno najmanje još 10-15 godina biti zavisna od američke vojne zaštite. Pitanje je da li će Tramp ovog puta povući američku vojsku iz Nemačke i Evrope – iz svih NATO baza – što je bio najavio za Nemačku ali nije ostvario. Evropske zemlje su povećale vojne izdatke, proizvodnju naoružanja i planove saradnje u izgradnji novih borbenih sredstava.
Takođe je, zbog mogućnosti Trampovog smanjenje doprinosa i čak možda povlačenja iz NATO-a, Evropska unija počela tešnju saradnju sa NATO-om oko moguće budućnosti bez SAD.
Da li Tramp može da donese prekid rusko-ukrajinskog rata, da li će on dozvoliti Putinu da bude pobednik?
Tramp je obećao, u svom tipičnom bombastičnom maniru, da će rešiti rusko-ukrajinski rat za 24 sata. Pre neki dan je izjavio da je već imao razgovor sa Putinom i da ga je rekao da ne pojačava napade. Moskva je, međutim, demantovala da je bilo razgovora.
A pre neki dan (u nedelju 17. novembra – prim. NM) Moskva je izvela jedan od najžešćih raketnih i napada dronovima na ukrajinsku energetsku infrastrukturu – za koju se tvrdi da je velikim delom već onesposobljena, a zima je stigla – kao i na gradove, Kijev i Odesu pre svega. Takođe, Rusija je „unajmila“, govori se, oko 12.000 severno-korejskih vojnika od kojih 3.000 izgleda već učestvuje u borbama kod Kurska.
SAD su, takođe, upravo zbog ove ruske eskalacije, najavile da su konačno, nakon mnogih molbi Ukrajine, odobrile napade dalekometnim raketama po dubini ruske teritorije na vojna postrojenja. Da li će Tramp uskratiti vojnu i finansijsku pomoć Ukrajini – teško je prognozirati. Predsednik Zelenski je već duže vreme u kontaktu sa Trampom u nastojanju da osujeti neke njegove dramatične jednostrane odluke.
Dakle, američko-ruski odnosi će uveliko zavisiti od načina na koji će, bar privremeno, biti okončana ruska invazija na Ukrajinu. Na osnovu svega onoga što znamo o Trampu i njegovom načinu postupanja, ne verujem da može, sebi pre svega, da dozvoli da Putin izađe kao pobednik, ma šta to konkretno značilo.
Na osnovu svega onoga što znamo o Trampu i njegovom načinu postupanja, ne verujem da može, sebi pre svega, da dozvoli da Putin izađe kao pobednik, ma šta to konkretno značilo
Kada je reč o ratnim žarištima, još je po svetski mir možda opasnije ono na Bliskom istoku. Kakav će biti odnos Trampove administracije prema tom problemu?
Tramp je, to je već dugo poznato, veoma blizak sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom. Novi američki predsednik će dati punu podršku Izraelu, nastojeći pri tom da smiri sukob i dovede do primirja, ukoliko to u sledeća dva meseca na postigne Bajden.
Bez Amerike, Izrael ne bi mogao da vodi ovaj rat u Gazi i Libanu. Amerika je najveći i najznačajniji snabdevač Izraela oružjem, i to će verovatno i ostati.
Tu je i Iran koji podržava Hamas u Gazi, Hezbolah u Libanu i Hute u Jemenu. Tramp je veliki protivnik Irana, istupio je 2018. iz Zajedničkog obuhvatnog akcionog plana (JCPOA) potpisanog 2015. kako bi se Iran saglasio sa prestankom procesa dolaženja do nuklearne bombe. Tramp je bio pobornik oštrih sankcija prema Iranu.
Tramp je, za vreme prethodnog mandata dosta zaoštrio odnose sa Kinom, kakvu njegovu politiku sada očekujete?
Predsednik Bajden je nastavio u određenoj meri Trampovu carinsku politiku prema Kini, ali je takođe tražio načina da se smire odnosi. Evo, u istom danu kada je Putin pojačao napade na Ukrajinu, susreli su se Bajden i Si Đinping u Peruu, na samitu Azijsko-Pacifičke ekonomske saradnje. Si Đinping je tom prilikom izjavio da je spreman „da radi sa novom američkom administracijom, da održava kontakte, proširi saradnju i upravlja razlikama kako bi došlo do mirne primopredaje kinesko-američkih odnosa“.
Kina je sigurno na prvom mestu Trampovih preokupacija. Gledaće da sve karte stavi na sto kako bi pospešio američki model privrede privatnog preduzetništva, njenu kompetitivnost, produktivnost, moć inovacije, u odnosu na državno-kapitalistički kineski model u kome je država pre svega ta koja stoji iza kineskog privrednog uspeha.
Ne treba zaboraviti i tesne privredne veze koje postoje. Kina drži oko 900 milijardi dolara američkog duga. Kompanije poput Epla proizvode svoje pametne telefone u Kini. Kina je i dalje glavni snabdevač kritičnim sirovinama poput litijuma i mnogih drugih, kao i najveći proizvođač sirovina za lekove na svetu.
U tom kontekstu, da li su po vašem mišljenju ozbiljne pretnje Kine prema Tajvanu? Kolika je spremnost SAD da brani Tajvan?
Čini mi se da do invazije na Tajvan neće doći u neko skorije vreme. Što ne znači da pretnja ne postoji, niti da je Kina odustala od prisajedinjenja Tajvana na jedan ili drugi način. Ekonomski odnosi Kine i Tajvana su intenzivni, svakodnevno ima mnoštvo letova između Kine i Tajvana. U slučaju agresije, došlo bi do velike pometnje u svetskoj privredi jer Tajvan i dalje proizvodi 90 odsto svih najrazvijenijih poluprovodnika, tzv. čipova, za sve računare i za razvoj veštačke inteligencije.
Čini mi se da do invazije na Tajvan neće doći u neko skorije vreme. Što ne znači da pretnja ne postoji niti da je Kina odustala od prisajedinjenja Tajvana na jedan ili drugi način
Kad smo već kod Rusije i Kine, nedavno je završen samit BRIKS-a. Kako ocenjujete domete skupa uz Kazanju?
BRIKS jesu sigurno značajna pojava po obuhvatnosti svetske populacije i zato što predstavljaju takozvani „globalni jug“ koji traži svoje mesto u multi polarnom svetu. Samit u Kazanju je, međutim, pokazao duboke razlike među ovim državama. Demokratske zemlje, Indija, Brazil i Južna Afrika, bez obzira na razlike u nivoima demokratije nisu bile saglasne da se sa Rusijom suprotstave „globalnom Zapadu“ niti da iniciraju stvaranje zajedničke valute naspram dolara ili evra.
Kina, koja je po mnogo čemu najjača među ovim državama i koja daje Rusiji značajnu podršku u ratu sa Ukrajinom, mada samo do određene tačke, svojim postupcima stavlja ograničenja na šire aktivnosti BRIKS-a i pažljivo odmerava dokle i kom pravcu ići sa ovom organizacijom.
Izbori u SAD gurnuli su u drugi plan neke druge izbore, pre svega u Evropi, odnosno Moldaviji i Gruziji. Kako tumačite njihove rezultate?
U ovoj, 2024. godini, kada se u čitavoj svetskoj istoriji održava najveći broj izbora, nedavni izbori u ove dve zemlje su bili izuzetno značajni. Ruska invazija na Ukrajinu podstakla je Evropsku uniju da proširi krug zemalja u kojima velika većina građana želi da njihova zemlja postane članice EU.
U Moldaviji koja je postala kandidat za punopravnog člana EU kad i Ukrajina, juna 2022. i istovremeno sa Ukrajinom, decembra 2023, započela pristupne pregovore, predsednica Maja Sandu je u drugom krugu predsedničkih izbora ubedljivo pobedila socijalistu, proruskog kandidata, sa 11odsto razlike. Referendum o tome da se put ka EU unese u ustav Moldavije takođe je imao pozitivan rezultat uprkos dokumentovanoj masovnoj kupovini glasova od strane Rusije i njenih zagovornika.
Moldavija se, kao i mnoge zemlje, suočava sa velikim ekonomskim i energetskim izazovima, ali su izbori pokazali odlučnost na putu ka EU. Sledeći test biće parlamentarni izbori u leto 2026. godine.
U Gruziji, gde se redovno u anketama 85 odsto stanovništva izjašnjava za pristupanje EU, partija na vlasti, Gruzijski san, proruskog oligarha Bidžine Ivanišvilija, proglasila je pobedu na neravnopravnim i neslobodnim izborima, po izveštajima međunarodnih posmatrača i opozicionih stranaka. Usledili su masovni ulični protesti. Zanimljivo je da je mađarski premijer Viktor Orban odmah sledećeg dana otišao u Tbilisi da čestita Ivanišviliju na pobedi.
Treba napomenuti da je vlada pre izbora izglasala zakon o stranim agentima, zbor čega je Brisel odmah suspendovao proces pristupanja EU. Ivanišvili je takođe pre izbora najavio da će u slučaju pobede zabraniti opoziciju i osujetiti aktivnosti građanskog društva. Jedino se predsednica Gruzije, Salome Zurabišvili, suprotstavila odlukama vladajuće stranke.
Na izborima u Austriji pre dva meseca pobedila je, kako se kaže, krajnje desna Slobodarska stranka. Da li se od tada nešto promenilo u životu „običnih“ građana?
Ništa se posebno u Austriji nije promenilo. Bruto nacionalni proizvod po stanovniku u Austriji je 56.000 američkih dolara – pet puta veći nego u Srbiji. Tacno je, prvi put je pobedila Slobodarska stranka (FPO) sa 28,8 odsto glasova, dva i po odsto više od partije desnog centra (OVP). Razlozi su slični kao i u drugim zemljama gde podrška partijama krajnje desnice i populistima raste. To su inflacija, strah od povećanih migracija, protivljenje ratu. Međutim, slobodarska stranka nije u stanju da formira većinsku koaliciju. Niko ne očekuje novu vladu pre proleća. Govori se o koaliciji desnog i levog centra uz liberalnu partiju NEOS.
Posle Trampove pobede u SAD ponovo se pominje mogućnost koalicije Slobodarske stranke i Austrijske narodne stranke desnog centra (OVP), međutim sadašnji kancelar i lider Austrijske narodne stranke, Nehamer, tome se veoma protivi, dok se delovi njegove stranke, posebnog velikog biznisa, zalažu da se eventualno predsednik Slobodarske stranke odrekne kancelarskog mesta u prilog Narodne stranke i tako omogući formiranje vlade krajnje i umerene desnice. Slobodarska stranka je već tri puta bila u vladama kao manjinska stranka. Mnogi u Austriju zaziru od toga kakvu bi sliku o sebi uspešna Austrija poslala Evropi i svetu.
Za Evropu se kaže da poslednjih godina skreće udesno. Kakva je ta evropska desnica. Postoji li u tom pogledu razlika između stare i nove Evrope, tj. zapadne i istočne?
Razlike postoje iako su sada sve članice EU – osim Austrije, Irske, Kipra i Malte – istovremeno i članice NATO. Nakon ruske invazije na Ukrajinu govorilo se da će težište EU da se pomeri ka istoku. Naime, zemlje poput Poljske i baltičkih, upozoravale su da će Putin da se odluči na taj korak februara 2022. godine. Sigurno je da se glas zemalja istočne Evrope danas mnogo pažljivije sluša. Izbor Kaje Kalas, bivše premijerske Estonije, za visoku predstavnicu EU za spoljnu i bezbednosnu politiku govori tome u prilog.
Sličnosti pak ima u tome što je došlo do porasta podrške desnim i krajnje desnim strankama i u zapadnim i u istočnim zemljama.
Ono što se u EU nije očekivalo to je da će u pojedinim njenim članicama doći do nazadovanja demokratije, slobode i vladavine prava. To se na određeni način dogodilo u Italiji pod Silvijem Berluskonijem. To je bio slučaj sa Poljskom a sada i dalje sa Mađarskom. EU je morala da posegne za članom sedam Evropskog osnovnog ugovora i „ukori“ takve članice, Mađarskoj je uskratila predviđena sredstva iz budžeta EU.
Pitanje koje se postavlja sa Trampovom pobedom jeste da li će EU uspeti ne samo da održi jedinstvo nego i da ga ojača. Izveštaji Enrika Lete, Marija Dragija i bivšeg finskog predsednika, Sauli Ninisto, svaki na svoj način ističu potrebu da EU utrostruči napore, kako u ekonomiji tako i u sferi odbrane, da bi ojačala svoj položaj u svetu u kome SAD i Kina dominiraju.
Vladimir Gligorov je rekao da je zapravo čudo da se liberalizam, s obzirom na kratku tradiciju te brojnost i snagu neprijatelja, uopšte održao. Kako vama izgledaju poslednjih pola veka?
Drago mi je da pominjete Vladimira Gligorova. Njegovim odlaskom zaista smo izgubili jedan od najpronicljivijih kritičkih umova u našoj zemlji. Mnogo govori činjenica da svi koji beže od ratova, sukoba, siromaštva.., žele da dopru do obala Evrope, Amerike, Australije. Ti ljudi ne idu ka Kini ili Rusiji. To nam govori da u tom evropskom, američkom svetu, uz sve njegove manjkavosti, način života, koji karakterišu demokratija, ljudska prava i slobode kao nigde na Planeti, ipak ima veliku privlačnost. Ljudi osećaju da tu imaju više mogućnosti za život i lični prosperitet.
Liberalizam je doživeo značajne udare, posebno u poslednje dve decenije. To je, između ostalog, i dovelo do porasta desnih i levih populizama. Ljudi kojima su sloboda i demokratija na srcu moraju svakog dana da se sete da ove vrednosti nisu nikada jednom za uvek date i da se za njih mora svakodnevno zalagati.
Svi koji beže od ratova, sukoba, siromaštva… žele da dopru do obala Evrope, Amerike, Australije. Ti ljudi ne idu ka Kini ili Rusiji
I naš region, makar deklarativno, želi u Evropu. Da li bi Evropa trebalo da bude odlučnija i malo više mu otvori svoja vrata?
Mislim da bi Evropska unija trebalo da bude znatno odlučnija. Uostalom, imamo presedan kada je EU 2007. godina primila u punopravno članstvo Rumuniju i Bugarsku koje po svim merilima nisu bile spremne za to. Zamislimo da danas, sa ruskim pokušajem da potpuno okupira Ukrajinu, srećom neuspelim, Rumunija i Bugarska nisu članice EU i NATO. To bi bile otvorene granice za rusku vojnu silu. Te zemlje su danas zaštićene i u međuvremenu su ispunile mnoge od kriterijuma koja tada nisu. Još ima posla, vidimo političku nestabilnost u Bugarskoj gde je u dve godine održano sedam parlamentarnih izbora, ali Bugarska je članica EU i NATO, saveznik koji podržava jedinstven stav u odnosu na sve odluke o spoljnoj i bezbednosnoj politici.
Sa Trampovom pobedom EU je na još jednom ispitu. Žan Mone je na početku evropskog ujedinjenja rekao: „uvek sam verovao da će se Evropa izgraditi kroz krize te da će ona, Evropa, biti zbir odgovora na te krize“.
Da li Beograd svojom politikom kvari integraciju regiona u EU, da li je destabilizator prilika u svom okruženju?
Bilo je vremena, posle pobede nad poražavajućim režimom Slobodana Miloševića, kada su svi premijeri regiona, recimo, pisali zajedničke uvodnike za velike strane medije ističući međusobnu podršku na putu ka EU. Međusobnu podršku i zalaganje jednih za druge da budu što uspešniji u demokratskim reformama, zalaganje za što veće regionalno povezivanje.
Imamo sada, sa Planom rasta za region, koji je Ursula fon der Lajen promovisala, mogućnost da se na ovom prostoru stvori zajedničko tržište koje bi čitav region kvalifikovalo da postane deo jedinstvenog evropskog tržišta.
Srbija je najveća zemlja ovog našeg malog regiona koji sada, zbog teške demografske situacije, ima svega 16 miliona stanovnika. S jedne strane, zemlje regiona treba da budu mnogo aktivnije na planu priključenja Evropskoj uniji. S druge strane, i sama Unija, da bi povratila kredibilitet procesu proširenja, treba da više pomaže tim zemljama i pospešuje njihove napore. Geopolitički imperativ EU je da što više zemalja zapadnobalkanske šestorke u što kraćem roku bude spremno za punopravno članstvo. Ukoliko Evropska unija ne bude prisutna u ovom regionu, to će samo dati još više prostora Rusiji za njenu destruktivnu, ne samo antievropsku nego, rekao bih, i anticivilizacijsku politiku.
Geopolitički imperativ EU je da što više zemalja zapadnobalkanske šestorke u što kraćem roku bude spremno za punopravno članstvo
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
