Politički šou, stranputice i neki rezultati

Autor: Igor Novaković, Izvor: Novi magazin

Pre jednu deceniju, tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel, je shvatila da nešto mora da se uradi u vezi sa Zapadnim Balkanom, posebno nakon čuvene izjave onda novoizabranog predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera „da neće biti proširenja Evropske unije u narednih pet godina“, odnosno tokom njegovog mandata. Drugim rečima, proširenje skoro nikom nije bilo na pameti zbog niza izazova sa kojima se Unija suočavala, pre svega posledicama globalne ekonomske krize koja se tada posebno prelamala u Grčkoj i, posebno, zamorom od proširenja nakon prijema Bugarske i Rumunije 2008, te Hrvatske 2013. godine. 

Jednostavno, u tom momentu, bez obzira na istorijski „proboj“ učinjen Briselskim sporazumom Beograda i Prištine 2013. godine i konsekventnim otvaranjem pretpristupnih pregovora sa Srbijom i Crnom Gorom, bilo je prilično jasno da se u dogledno vreme ništa krucijalno neće desiti. Ali kako je pomenuta rečenica i opšta atmosfera u Briselu i bitnim državama članicama pretila da skrši entuzijazam za ulazak u EU na Zapadnom Balkanu, ukazala se potreba za nekim dodatnim mehanizmom.

NASTAVAK NEDOVRŠENE CEFTE: Angela Merkel je tada pokrenula incijativu koja je rezultovala regionalnim Samitom u Berlinu, iz kojeg se nakon toga izrodio Berlinski proces, koji za cilj ima unapređenje saradnje u regionu, i njegovo približavanje EU. Samiti su dakle uzastopno zakazivani svake godine, i održavali su se u različitim državama članicama EU, onima koje su pokazivale interesovanje za region. Istini za volju, Samit u Londonu 2018. godine održan je u državi koja je tek izašla iz članstva EU, dok je 2023. samit održan u Tirani, po prvi put na teritoriji Zapadnog Balkana.

Do 2017. jedino pravo praktično ostvarenje je bilo otvaranje Regionalne kancelarije za saradnju mladih, sa sedištem u Tirani

Da se vratimo suštini. Prvo, regionalna saradnja nije došla sa Berlinskim procesom. Naime, od kraja ratova u bivšoj Jugoslaviji, Unija je pokušavala da stimuliše regionalnu saradnju kroz različite inicijative, koje su se sve više gomilale. Jedina koja je imala veći praktični efekat je bila regionalna zona slobodne trgovine, CEFTA 2006, ali ona sama je ostala nedovršena, jer do danas nije dogovoren mehanizam za efikasno rešavanje sporova. Od inicijativa koje su imale veći politički značaj, tu je svakako Regionalni savet za saradnju, naslednik Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope, sa centralom u Sarajevu.

Kad je proces pokrenut, opšti utisak je bio pozitivan, ali ubrzo je postalo jasno da je inicijativa nedorečena, odnosno da iza ideje uistinu postoji namera za guranje regiona napred, ali na ključno pitanje „kako?“ nije bio dat odgovor. Glavna „šargarepa“, pristupanje regiona EU je bila miljama daleko, a prave agende kako stvari treba da idu napred nije bilo. 

Berlinski proces nije bila inicijativa Unije, već zainteresovanih država članica, što je samo po sebi bio hendikep. Drugo, incijativa je bila neka vrsta prazne posude u koju su se vremenom gurali i elementi iz postojećih okvira regionalne saradnje, elementi vezani za nove politike i inicijative EU. Na primer Evropski zeleni sporazum odslikan kroz Zelenu agendu za Zapadni Balkan usvojenu na Samitu u Sofiji, pa iskustava iz postkonfliktnih područja kao Kancelarija za mlade koja osnovana po direktnom uzoru na sličnu instituciju osnovanu nakon II svetskog rata između Nemačke i Francuske), te inicijative da se deluje preventivno oko političkih izazova vezanih za evropsku integraciju (bilateralni sporovi, odnosno regionalna saradnja i dobrosusedski odnosi). 

Sem dimenzije političkog samita na najvišem nivou, u kojeg su uključene potom i institucije EU, otvorene su i druge poput Foruma civilnog društva, okupljanja predstavnika poslovne zajednice itd. Ali sve je više izgledalo kao deklarativni šou program, gde se govore velike reči, dok su rezultati tanki. Do 2017. jedino pravo praktično ostvarenje je bilo otvaranje Regionalne kancelarije za saradnju mladih, sa sedištem u Tirani.

PROJEKAT TRŽIŠTE: Godine 2017. neko je uzeo u obzir rezultate višegodišnjeg rada prethodno spomenutog Regionalnog saveta za saradnju, koji je godinama predlagao stvaranje regionalnog tržišta, u kojem bi se primenjivale četiri evropske slobode, odnosno kreirala nekakva mini verzija prvobitne Evropske ekonomske zajednice. Konačno, Berlinski proces je dobio okvir, odnosno osnovni cilj, koji je imao neku vrstu agende, i za koju se tek trebala pronaći konačna direktna poveznica sa EU. 

Drugim rečima, projekat Regionalnog tržišta je postao pobočni deo procesa evropske integracije, gde se sada insistira i na dubljem povezivanju regiona, paralelno sa procesom pregovora sa EU. Tu su i planovi o postepenoj integraciji Regionalnog tržišta u Jedinstveno tržište EU, kako bi se stvari ubrzale, a sa druge strane možda i odložilo pristupanje Zapadnog Balkana Uniji pre nego što se izvrši neophodna reforma EU, (koja je sama po sebi na dugom štapu, jer zadire u ključne interese država članica, pre svega oko spoljne politike Unije). 

Sama ideja pristupanja regiona Jedinstvenom tržištu (uz odlaganje proširenja) je potekla od Geralda Knausa, šefa Evropske inicijative za stabilnost, i ona je očigledno dobro primljena u evropskim krugovima, dok je dočekana odijumom kod stručnjaka u regionu. No, šta je tu je, kako će se to ostvariti, i koji će biti krajnji rezultat, ostaje pitanje. 

No, bilo kako bilo projekat Regionalnog tržišta se gura već godinama, ali rezultati su i dalje mršavi. Ono što je davnašnja želja EU, „regionalno vlasništvo“ nad incijativom, odnosno prihvatanje inicijative kao šanse efektivno ne postoji. Nasleđeni konflikti i međusobni problemi, surevnjivosti i računanje na „regata“ pristup u proširenju EU neprestano podrivaju rezultate Berlinskog procesa. Istina, elementi poput Zelene agende za Zapadni Balkan imaju direktnu refleksiju na kreiranje domaćih politika i proces pregovora sa EU, ali ono što je srž, a to je suštinska regionalna integracija, izostaje. Neki koraci, poput ukidanja rominga su uspešno sprovedeni, dok se kod drugih i dalje štuca. 

Ideja pristupanja regiona Jedinstvenom tržištu – uz odlaganje proširenja – potekla je od šefa Evropske inicijative za stabilnost Geralda Knausa i dobro je primljena u evropskim krugovima, dok je dočekana odijumom kod stručnjaka u regionu

IZAZOVI: Ključni izazovi su vezani sa Kosovom, Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom. Priština je trenutno u svojoj nacionalnoj (ili nacionalističkoj) apoteozi i sve je podređeno zaokruživanju onoga što tamo vide kao teritorijalni integritet i suverenitet, i ostvarivanju „jednakog mesta za stolom“. Čak je „prvobitna kruna“ regionalne saradnje, CEFTA 2006 dovođena u pitanje zbog unilateralnih blokada trgovine sa Srbijom. To je dobilo zamah takvih dimenzija, da je nedavno došlo do zavrtanja ruke Prištini od zvaničnog Berlina, uz opasku da je moguće nastaviti regionalne integracije i bez Kosova. 

Što se tiče Crne Gore, tu su stvari prostije. Ova država sebe vidi kao predvodnicu u evropskim integracijama, i od 2017. godine se pitala zašto da prihvata regionalnu integraciju umesto samog članstva u EU. Bosna i Hercegovina pati od unutrašnjeg haosa, i sam pogled ovih dana na sve probleme vezane za usvajanje Reformske agende vezane za Plan rasta dovoljno govore kako stvari funkcionišu. 

Upravo u Bosni i Hercegovini nije ratifikovan Sporazum o putovanju sa ličnim kartama, pošto Banja Luka uslovljava dalje korake sa ustupcima oko nekih drugih pitanja. Dakako, ovo uslovljavanje je usmereno pre svega prema Nemačkoj i EU, ali efekti ostaju. Do danas nema slobodnog kretanja između Kosova i BiH zbog nepriznavanja ličnih karti. 

MINI-ŠENGEN: I sad u priču ulazi inicijativa Otvoreni Balkan, odnosno Mini Šengen kako je prvobitno nazvana. Suočen sa blokadom procesa otvaranja pregovora sa EU, tadašnji premijer Severne Makedonije Zoran Zaev inicirao je da „oni koji su voljni“ idu napred sa integracijom. Predsednik Srbije i premijer Albanije, videvši u ovom mogućnost za dodatni PR i iskazivanje inicijative, prihvatili su predlog i nova, paralelna inicijativa je rođena 2019. godine. 

Nekoliko stvari je nesporno. Otvoreni Balkan očigledno crpi inspiraciju iz Berlinskog procesa, jer inicijative se preklapaju i izvesno je da će se u jednom momentu integrisati. Otvoreni Balkan je prilično ad-hoc inicijativa, koja nema i dalje jasnu strukturu, nego je više politički i marketinški gurana. Ali, ono što je značajno je da postoji neka vrsta domaćeg vlasništva, i da je primer da stvari mogu da se pokrenu brže i na bolji način ako postoji neka minimalna zainteresovanost domaćih aktera. Ključ je svakako u tome da između tri države nema otvorenih pitanja, kao i da lideri, i nakon promene vlasti u Skoplju, imaju visok nivo razumevanja i zajedničkih interesa.

Time dolazimo i do potpunog paradoksa. Otvoreni Balkan je naime legitimizovao projekat Regionalnog tržišta. Kada je lansirano 2017. neki od lidera u regionu su u njemu videli prikrivenu nameru da se uspostavi ekonomska dominacija Srbije nad regionom, pošto je ona svakako najveća ekonomija. Formiranjem Otvorenog Balkana, Regionalno tržište je konačno postalo poželjno i neupitno kod većine aktera, jer postoji drugi, konkurentski projekat iza kojeg direktno stoji Srbija, dok prvi podržava EU. Što samo dalje svedoči o regionalnom neskladu i međusobnoj sumnjičavosti.

Sve u svemu, Berlinski proces, umesto da raste eksponencijalno i služi kao, između ostalog, politički šou, trebao bi da dobije jasniju političku vertikalu koja bi bila direktnije povezana sa EU integracijama. Posebno treba staviti fokus na „domaće vlasništvo“ nad procesom. Ovako, kada bi EU odnosno Nemačka rekla da procesa više nema, ili da se privremeno obustavlja, teško da bi se neko od regionalnih lidera previše zabrinuo. Svako iz svojih razloga.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.