Čija borba?

Autor: Uroš Ranđelović, pravni savetnik u Inicijativi A 11, Izvor: Peščanik

Međunarodni dan borbe protiv siromaštva – 17. oktobar i ove godine obeležavamo u poricanju potrebe da se protiv nečega uopšte ima boriti.

Siromaštvo se u Srbiji institucionalno retko priznaje, a i kad se prizna, više se shvata kao izolovani incident prouzrokovan individualnom odgovornošću pojedinca umesto posledicom sistemskih nepravdi. S druge strane, usled urušavanja solidarnosti poslednjih decenija opšta populacija potpuno ignoriše siromaštvo, dok se rešenja svode na pojedinačne činove milostinje, neretko vođenim marketinškim ili egoističnim motivima. Zbog toga je poslednja Strategija za smanjenje siromaštva napisana još 2003. i zbog toga već 15 godina u Srbiji nemamo Strategiju socijalne zaštite.

Čini se da problem siromaštva kod nas nije ni osvešćen kao problem od javnog interesa. Bez tog preduslova iluzorno je očekivati donošenje bilo kojeg planskog dokumenta koji će opravdati sopstveno postojanje. Razlog za poricanje je narativ o Srbiji kao „ekonomskom tigru“ koji ne trpi postojanje siromašnih građana. S druge strane, dokazi da siromaštvo postoji su mnogobrojni: prema poslednjem istraživanju UNICEF-a, u našoj državi u apsolutnom siromaštvu, sa pojedinačnom mesečnom potrošnjom od oko 150 evra, živi najmanje 800.000 ljudi, dok je prema podacima ove agencije svako peto dete u riziku od siromaštva.

Republički zavod za statistiku objavio je da je u 2022. godini 21 odsto stanovništva bilo u riziku od siromaštva, a da je stopa rizika od socijalne isključenosti iznosila 28,5 odsto. Siromaštvo u Srbiji za sobom ostavlja brojne „znakove pored puta“: od skoka prometa proizvoda koji su bili na akciji „Najbolja cena“ za više od 80 odsto i udelu takve robe od 12 odsto u ukupnoj kupovini u maloprodajnim objektima, preko kilometarskih kolona ispred Poštinih poslovnica za dodelu vaučera od 10.000 dinara za subvencionisani odmor u Srbiji koji su razgrabljeni za samo dva sata, do najnovije „tržišne vrednosti“ glasačkog prava od 2.000 dinara u poslednjoj kupovini glasova najugroženijih među nama.

Međunarodni dan borbe protiv siromaštva ustanovljen je sa ciljem da se javnost podseti na sve izazove koje ekonomska i socijalna pravda sa sobom nose, kako za one koji odlučuju, tako i za one kojih se takve odluke najviše tiču. S druge strane ove borbe nalazi se naše društvo u celini. U tom smislu, na današnji dan valja podsetiti ko bi u Srbiji trebalo da se bori protiv siromaštva i koja sredstva nam u toj borbi stoje na raspolaganju.

Prvi član Ustava Republike Srbije proglašava Srbiju državom čiji su temelji vladavina prava i socijalna pravda. Zato u borbi protiv siromaštva čitavo društvo predstavljaju oni državni organi čije se ustavne i zakonske nadležnosti tiču ovog pitanja. Oni se dele u dve grupe: izvršna vlast koja osmišljava politike te borbe, udarajući pritom njene temelje i okvire, i profesionalizovana javna služba zadužena za sprovođenje ispostavljenih politika, uz obavezu da se rukovodi načelima humanizma, socijalne pravde i ljudskog dostojanstva.

Prvu grupu, u smislu efektivnih ovlašćenja, predstavljaju Vlada Republike Srbije i resorna ministarstva, pre svega Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju. Utisak je da ova ministarstva u prethodnim mandatima nisu pokazala ništa sem dubokog nerazumevanja borbe protiv siromaštva.

Ekonomska i socijalna prava smatraju se troškom ili spiskom lepih, ali skupih želja, a ne resursom, pa smo tako svedoci konstantnog urušavanja prava koja su nam svakodnevno neophodna – prava da se lečimo, hranimo, stanujemo i da, u slučaju potrebe, računamo na društvo kroz sistem socijalne zaštite. Spirala pogrešnih poteza pokreće se upravo iskrivljenom percepcijom donosilaca odluka koji su ključni faktor u formulisanju važećih normativnih i institucionalnih okvira za borbu protiv siromaštva.

Posledica stvaranja propisa za osobe u siromaštvu, a ne sa njima, dovela je do toga da polazna osnova u smišljanju i sprovođenju politika u ovoj oblasti bude strah da se ne učini previše, a ne opasnost od posledica ako se učini premalo.

To potvrđuju izjave i postupci nosilaca javnih funkcija prethodnih godina. Recimo, jedan od bivših ministara iz resora rada i socijalna zaštite nije se libio da nas izvesti o odsustvu solidarnosti korisnika novčane socijalne pomoći koji za vreme poplava nisu hteli da nose džakove s peskom; bivša predsednica Vlade nam je povodom reforme socijalne zaštite saopštila da korisnici više neće dolaziti audijem po novčanu pomoć; prema PR službi bivšeg i sadašnjeg ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, jedino čime se ovo ministarstvo trenutno bavi jeste dodela ordenja onima čiji ekonomski i socijalni status nisu bitni, koliko je bitna percepcija biračkog tela da se država stara o ljudima koji su za nju „krvarili“.

Ovakve manifestacije nemara i neshvatanja svele su borbu protiv siromaštva na isplatu novčane pomoći od po 10.000 dinara korisnicima prava iz oblasti socijalne zaštite u predvečerje izbora iz decembra prošle godine – jedinog perioda kada se predstavnici vlasti sete ovih ljudi. Ovde se siromaštvo neretko koristi kao politički alat. Naši predstavnici siromaštvom upravljaju na svoju korist umesto da ga ograničavaju.

S druge strane, institucionalni kapaciteti sistema socijalne zaštite ili ne postoje ili su nedovoljni. Neshvatljivo je gašenje Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije od 2021. godine, kada je prestalo njegovo projektno finansiranje. Ovaj tim je poslednji zvanično merio podatke o broju ljudi ispod linije apsolutnog siromaštva i otuda i podatak da je 2020. godine 465.000 građana Srbije imalo potrošnju ispod 12.695 dinara po jednočlanom domaćinstvu, mesečno. Svi kasniji podaci, rezultati su ad hoc istraživanja međunarodnih organizacija, kao što je i ovo poslednje koje je sproveo UNICEF. Bez zvaničnih i ažurnih statističkih podataka nemoguće je formulisati uspešne metode za borbu protiv siromaštva. Odnos države prema ovom timu slikovit je primer odsustva volje da se na polju poboljšanja sistema socijalne zaštite nešto produktivno uradi.

Centri za socijalni rad, neposredni sprovodioci zakona i politika socijalne zaštite, daleko su ispod potrebnih kapaciteta. Prema izveštaju Državne revizorske institucije, u 141 centru za socijalnu rad u Srbiji radi 1.671 stručni radnik. Taj broj je nedovoljan za kvalitetno pružanje usluga iz socijalne i porodično-pravne zaštite, naročito ako se zna da je trenutno na evidenciji centara više od 700.000 aktuelnih korisnika. U proseku, osam centara tokom tri godine nije imalo nijednog zaposlenog socijalnog radnika, 21 centar je radio bez pravnika, 17 centara bez psihologa, a 57 – bez ijednog pedagoga. Sama Državna revizorska institucija je u svom izveštaju konstatovala da „centri za socijalni rad nisu u dovoljnoj meri organizovali rad u skladu sa principima odgovornog upravljanja, što može otežati efikasnu zaštitu korisnika“.

Zarade stručnih radnika u centrima niže su od zarada zaposlenih u drugim javnim službama, a poslovi na kojima rade daleko su od nebitnih. Stručni kadar je potpuno devalviran, dok manji broj strukom i etikom potkovanih ljudi, zbog objektivnih vremenskih ograničenja, svoja zaduženja ne može da obavlja u skladu sa osnovnim načelima socijalne zaštite. Centri za socijalni rad predstavljaju osnovni stub u borbi protiv siromaštva i bez njihove potpune profesionalizacije, nemoguće je zamisliti efikasnu socijalnu zaštitu.

Volja, plan i ideja za borbu protiv siromaštva najbolje se oslikavaju kroz način na koji je uređen sistem društvene (socijalne) zaštite. Njegov normativni okvir, pre svega Zakon o socijalnoj zaštiti i Zakon o socijalnoj karti, u nekim segmentima deluju suprotno proklamovanim ciljevima i neretko predstavljaju mehanizme za očuvanje, a ne istiskivanje siromaštva iz društva.

Kako se protiv siromaštva bori država čiji Zakon o socijalnoj zaštiti legalistički podupire činjenicu da od 800.000 ljudi ispod linije apsolutnog siromaštva samo njih 167.000 ostvaruje pravo na novčanu socijalnu pomoć, ostavljajući tako više od 600.000 ljudi nevidljivim za naš sistem socijalne zaštite?

Odluka nadležnog centra za socijalni rad prema kojoj ne biste mogli da ostvarite ovo pravo zbog posedovanja automobila u vrednosti od 700 evra ili zbog mesečnog prihoda većeg od 100 evra ili zbog činjenice da ste radno sposobni, ali ste propustili da se radno angažujete – potpuno je u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti. Ovakva zakonska rešenja su krajnje problematična jer uslovi za ostvarivanje prava ne prepoznaju siromaštvo, previše su restriktivni i ne odgovaraju društvenoj stvarnosti.

Čak ni onih 167.000 ljudi koji tu pomoć ostvaruju ne mogu sebe smatrati bitno osnaženijim za prevazilaženje siromaštva, jer je iznos novčane socijalne pomoći za pojedinca od 11.674 dinara neadekvatan svrsi kojoj treba da služi. Razlog za to takođe leži u važećem normativnom okviru, tačnije u metodu usklađivanja koji je propisan Zakonom o socijalnoj zaštiti. Usklađivanje prema opštem indeksu potrošačkih cena neprihvatljivo je zbog disbalansa sa indeksom potrošačkih cena hrane, koji je od sredine 2021. godine znatno veći. U tom smislu imamo problem u samoj osnovi. Njega je nemoguće rešiti bez izmena Zakona o socijalnoj zaštiti koji je (p)ostao anahron i u sukobu sa stvarnim potrebama marginalizovanih ljudi. Neshvatljivo je da i pored svih povećanja cena, minimalnog dohotka, prosečne plate i troškova života, najsiromašnije porodice još uvek nisu dobile nikakav zakonski osnov za potrebno povećanje novčane socijalne pomoći. Ovakav Zakon o socijalnoj zaštiti ne samo da ne uspeva da blagovremeno prepozna potrebe i obezbedi minimum materijalne sigurnosti i nezavisnosti ljudi u siromaštvu, već podbacuje u nameri i da ih sačuva od fizičke bede.

Umesto izmena Zakona o socijalnoj zaštiti, novim propisom – Zakonom o socijalnoj karti, sve nepravde postojećeg sistema konačno su zacementirane. Zakon o socijalnoj karti učinio je našu socijalnu zaštitu takvom da ona više ne prepoznaje ljude u potrebi za društvenom podrškom, već ih posmatra kao osumnjičene za potkradanje državnog budžeta. Upravo je takav narativ za dve godine doveo do pada broja korisnika prava na novčanu socijalnu pomoć sa 211.266 na 167.160. Drugim rečima, od početka primene Zakona o socijalnoj karti ovo pravo je izgubio svaki peti korisnik.

Kada je osnovni izvor saznanja o socio-ekonomskom položaju korisnika postala Socijalna karta, na mesto pravedne raspodele pri odlučivanju o ispunjenosti uslova za ostvarivanje prava stupila je unapred zadata procena algoritma. Naime, registar na mesečnom nivou šalje notifikacije socijalnim radnicima sa obavezujućim instrukcijama za postupanje u vezi sa statusom korisnika novčane socijalne pomoći, što u konačnici dovodi do polu-automatizovanog donošenja odluka o nečijem pravu.

Stepen autoritativnosti Registra nije praćen dovoljnim nivoom pouzdanosti, a informacije koje se na ovaj način pružaju socijalnim radnicima neretko su podložne dubljoj analizi i daljoj proveri, koje u konkretnom slučaju izostaju i(li) faktički ne mogu da se sprovedu zbog tehničkog ustrojstva sistema. U nekim slučajevima, instrukcije i postupanje socijalnih radnika bili su u suprotnosti za odredbama Zakona o socijalnoj zaštiti i, po izjavljenim žalbama Inicijative A 11, sporna rešenja su u drugostepenom postupku poništena.

Međutim, nisu svi u mogućnosti da ulože žalbu na rešenje kojim prestaje njihovo pravo na socijalnu pomoć i tu registar jeste postigao izvesnu dozu efikasnosti postupka, proklamovanu Zakonom o socijalnoj karti. Ta efikasnost se ne odnosi na unapređenja u ostvarivanju prava, već na brisanje iz sistema socijalne zaštite. Nizak nivo pismenosti korisnika prava na novčanu socijalnu pomoć i nefunkcionalnost sistema besplatne pravne pomoći doveli su do toga da je od 44.106 bivših korisnika u 2023. godini, samo njih 361 izjavilo žalbu na rešenje o prestanku prava.

Uloga socijalnih radnika svela se na unošenje podataka u brojne nove operativne sisteme, dok je korisnicima onemogućeno učešće u postupku jer je za gubitak prava dovoljan jedan klik, a socijalni radnici više nemaju vremena da izađu na teren i neposredno utvrde potrebe korisnika. Za postupanje je dovoljna pristigla notifikacija, bez nužde da se preduzme njena dublja analiza.

Tako dolazimo i do drugog cilja Zakona o socijalnoj karti – pravednije raspodele socijalne pomoći. S obzirom na to da je veliki broj korisnika diskvalifikovan iz sistema socijalne zaštite, logično bi bilo da se iznos novčane socijalne pomoći uveća. Do toga nije došlo i okolnost da je iznos neznatno uvećan (za oko 1.500 dinara), dok je broj korisnika znatno smanjen, možda najbolje govori o „pravednosti“ posledica koje je ovaj Zakon imao po socijalnu zaštitu.

Odgovori na pitanja ko se i čime se bori protiv siromaštva konačno otvaraju i treće pitanje: da li u Srbiji uopšte postoji borba protiv siromaštva? Na današnji dan bi, ako ništa drugo, trebalo da da budemo iskreni pa zato priznajmo – ne postoji, a oni čiji je posao da predvode tu borbu čak se ni ne pretvaraju da je vode. Osvešćivanje je prvi korak ka rešenju problema. Hoćemo li da zakoračimo?

Tekst je prenet sa portala Peščanik.