Anatomija jednog političkog zločina

Autor: Jelka Jovanović, Izvor: Novi magazin

Stihija straha, mržnje i nasilja, poput prirodne nepogode, parališe ljudski um, razborito i kritičko mišljenje. Ipak, na videlo izbija spoznaja da je suočavanje s dramatičnim zbivanjima neophodan korak ka normalnom životu, da je kritičko savladavanje prošlosti uslov iskoraka ka budućnosti, ne idealnoj već uravnoteženoj.
Tema ovog ogleda je jedan od mnoštva zločina (inače, svaki treba podvrći konkretnoj analizi i sankciji). Razlog za njegovo izdvajanje nije samo u tome što on spada u najmonstruoznije, što ima izrazitu političku konotaciju, o kojem već postoje izvesna saznanja, pa je i sudski sankcionisan, nego i zato što je on u meni proizveo ličnu teskobu jer sam Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića decenijama lično poznavao, prvoga od 1956. a drugoga od 1961. godine, zapisao je sociolog Nebojša Popov u tekstu čiji smo naslov pozajmili „Anatomija jednog političkog zločina“. Tekst je objavljen 2007. godine u glasilu Republika povodom 20 godina Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije na kojoj je izvršena politička egzekucija Ivana Stambolića, te sedam godina od otmice, a kako se kasnije ispostavilo i ubistva Ivana Stambolića, nekadašnjeg predsednika Predsedništva SR Srbije, najvećeg rivala i političkog protivnika potonjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića. 

Stambolić je otet 25. avgusta 2000. godine u Košutnjaku dok je džogirao. Kako je utvrđeno dva i po godine kasnije kada je telo pronađeno zahvaljujući priznanju jednog od ubica, posle otmice odvezen je na Frušku goru i na četvrtom kilometru puta koji od Iriškog venca vodi prema Zmajevcu, ubijen. Prema nekim nalazima, zapravo, još je bio živ kad je sahranjen u pripremljenu jamu I zaliven živim krečom.

Za otmicu i ubistvo pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal osuđeni su funkcioneri i pripadnici nekadašnje Jedinice za specijalne operacije (JSO) Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije: Branko Berček, Leonid Milivojević, Duško Maričić, Nenad Bujošević i Milorad Ulemek. Svedok-saradnik, takođe pripadnik JSO, Nenad Šare je marta 2003, tokom policijske akcije Sablja uvedene posle ubistva premijera Zorana Đinđića, pokazao mesto zločina.

Posle ekshumacije posmrtnih ostataka svet je obišla potresna fotografija stopala u sportskoj patici – to je bilo manje, više sve što je ostalo od jednog od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih političara u drugoj polovini XX veka. 

Na suđenju je ubistvo – izvršeno po nalogu Stambolićevog političkog dželata i naslednika Slobodana Miloševića – predstavljeno im je kao „državni zadatak od velikog značaja“, što je sud kvalifikovao, ukazao je Popov u svom Ogledu, kao krivično delo „iz niskih pobuda“ izvršeno na „svirep način“. Precizno to je značilo, metak u potiljak vezanoj i mučenoj žrtvi, živi kreč i voda za polivanje žrtve, te biber preko humke da se rasteraju šumske zveri i sakrije zločin. Za ubistvo Stambolića pravosnažno su osuđeni najviši funkcioneri Državne bezbednosti i pripadnici JSO-a: Milorad Ulemek Legija i Branko Berček na po 40 godina zatvora, Nenad Bujošević na 35, Leonid Milivojević i Duško Maričić na po 30 godina, nekadašnji šef DB-a Radomir Marković na 15 godina zatvora – na koliko je osuđen i Nenad Ilić, dok je Milorad Bracanović dobio kaznu od dve godine zatvora.

Naloženo je i da vrate novac oni koji su ga dobili za ubistvo. 

Suđenje je spojeno za atentatorima na lidera SPO Vuka Draškovića, a većina ubica bila je umešana I u druge političke likvidacije, uključujući ubistvo Zorana Đinđića.

Presuda je postala pravosnažna marta 2007, četiri godine po otkrivanju zločina.

Motiv je bio više nego očigledan – mogućnost da se Ivan Stambolić „vrati“ iz političke penzije i kao kandidat opozicije porazi Miloševića na septembarskim izborima 2000. 

RSE: Da li ste nekada došli u iskušenje da pokušate da odigrate u Srbiji onu ulogu koju su odigrali Milan Kučan u Sloveniji, ili još više, Kiro Gligorov u Makedoniji?

Stambolić: Ta se uloga nije mogla ovde odigrati. Nisam je mogao odigrati, ni ja, ni neko drugi sličan u tom pogledu. Bio sam izopšten, baš onda kada se trebalo pripremati za takvu ulogu.

Osma sednica je definitivno rešila to pitanje, što se vlasti tiče. Vlastodržačka Srbija je htela vođu, htela je vožda, njega je izvikala svojim klicanjem, te načine znamo. Sa njim je Srbija vrlo brzo posle VIII sednice daleko odjezdila u dve svoje tragične restauracije – u staljinistički socijalizam i raspomamljeni nacionalizam. Nije bilo više Srbije koja bi mogla biti kao neka kučanovska Slovenija ili gligorovska Makedonija. Tu je bilo nemoguće odigrati tu ulogu. Srbija je krenula mnogo rano u prošlost i odjezdila dosta brzo i podaleko, uz takvu podršku, da tu prostora za to nije bilo.

STAMBOLIĆ/MILOŠEVIĆ: „O obojici je, inače, proteklih godina mnogo rečeno, prikazivani su mahom u sasvim svetlim ili posve tamnim tonovima, i površno, i pristrasno. Svestan rizika, ne samo od nedovoljne objektivnosti, ograničiću se mahom na dostupne i proverljive izvore, nastojeći da ih analitički povežem. Nakon prikaza presude i teskobne atmosfere oko ‘nestale’ osobe, nastojaću da rasvetlim primarne motive ponašanja glavnih aktera; bez uvida u motive nije mogućno razumeti sam zločin. Budući da konkretni motivi konkretnih osoba obično izostaju iz dosadašnjih pisanih tragova ovog zločina, ovaj moj pokušaj da ih rekonstruišem može biti barem skroman prilog suočavanju sa jednim složenim i dramatičnim događajem. Na kraju bih prikazao neka nastojanja savremenika da se ‘operu’ ili dožive katarzu.“, napisao je Popov.

Upozorio je i na izuzetno jaku medijsko-političku spregu koja je javnosti sugerisala Legijino „herojstvo“, kao i Miloševićevo „žrtvovanje“: „O istrajnosti uzdizanja njegovog lika i dela svedoči i grafit na spomen-obeležju gde je pogubljen Stambolić: ‘Hvala Legija’ (Danas, 21. februar 2007).“
Tokom neizvesnosti od Stambolićevog nestanka do pronalaska posmrtnih ostataka u javnosti je „preovlađivao utisak da kad nema leša, nema ni zločina, kako glasi klasično načelo kriminologije. Sve vreme se govorilo o ‘nestanku’ Ivana Stambolića, koji, kako veli Latinka Perović, obavija ‘duboka tajnost, mukla tišina, mrkli mrak’“. Dugo je vladala i ćutnja, a onda „zametanje tragova“. Popov podseća: „Tek mesec dana nakon „nestanka“ (24. septembra) formiran je Odbor za oslobađanje Ivana Stambolića; predsednik je Živorad Kovačević, bivši gradonačelnik Beograda i ambasador u SAD, a u njemu je oko 20 javnih ličnosti. Osnivanje Odbora je poruka građanima da ne smeju da se priviknu na ćutanje kada nekog ‘jednostavno proguta mrak’, i da ‘nije reč samo o tom nesrećnom čoveku… već o svima nama, o tome da li pristajemo da ćutke prelazimo preko svega što nam se radi’.“

Tog 24. septembra, inače, održani su i sudbonosni izbori na Kojima je Milošević posle duge suverene vladavine poražen. Poraz je ozvaničen 5. oktobra, a stari poslanički saziv Skupštine Srbije u novim političkim okolnostima – Pobeda DOS-a na saveznim i lokalnim izborima – 10. oktobra prihvata predlog SPO da se u dnevni red prve sednice uvrsti formiranje Anketnog odbora koji treba da utvrdi činjenice u vezi sa nestankom Ivana Stambolića. Još „važeći“ načelnik SDB Radomir Marković tvrdi novoizabranom predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici da ne zna šta se desilo, štaviše ljuti se zbog „grubih insinuacija“ na račun Resora i njega lično. 

Tadašnji kandidat za premijera Srbije Zoran Đinđić poručuje 22. novembra kako „ne možemo napred bez moralnog čišćenja društva“, i pominje nestanak Stambolića, ubistvo Slavka Ćuruvije i sudije Simeunovića, a budući ministar policije Dušan Mihajlović pridružuje spisku i atentat na Vuka Draškovića poznatiji kao Ibarska magistrala.

RSE: U Sarajevo ste putovali još u vreme rata i u vreme opsade tog grada. Bilo je to proleće 1995. godine. Vi ste bili tamo sa prvom organizovanom grupom Beograđana. To je bio riskantan put, ne samo zbog toga što se tamo pucalo, već se trebalo i vratiti. Zašto ste se odlučili za taj put?

Stambolić: Zbog ljudi u Sarajevu i solidarnosti sa tim ljudima. Ali i zbog ovih ovde, koji su bili protiv ubijanja, razaranja i uništavanja jednog grada i ljudi u njemu. I zbog onih koji su time komandovali i upravljali. Kao što sam tada u Sarajevu rekao, da jednim takvim činom pokažem da rodoljublje, ako nije čovekoljublje, onda je lažno.

RSE: To ste tada rekli Sarajlijama?

Stambolić: Da, to sam rekao tada, a setio sam se sada.

POGLED UNATRAG: Prema Ivanu Stamboliću je u vreme svrgavanja s vlasti, u vreme famozne Osme sednice CK SKS, septembra 1987. godine, pokrenuta prava pogromaška hajka. U javnosti su se nizale optužbe da je raskomoćeni „foteljaš“ koji ne haje za nacionalne interese, a potom je sledila „žvaka“ da je Srbima dozlogrdila „dinastija Stambolića“, pa čak i pretnja da „Stambolićima treba zatrti seme“. Iracionalnost kampanje slikovito ilustruje tada lansirana parola „Srbija je umorna od lidera“ koju prati halabuka oko uzdizanja novog i neprikosnovenog nacionalnog „Vožda“, podseća Popov.

U svom Ogledu on postavlja i nerasvetljeno pitanje: zašto se Stambolić zalagao za uspon Miloševića na sam vrh vlasti i zašto mu ga je ustupio? Naime, opšte je poznato da je Stambolić na svom putu ka vrhovima vlasti, tokom četvrt veka, neprestano »vukao“ za sobom Slobodana Miloševića, prepuštajući mu mesta koja je sam zauzimao, od direktora preduzeća, preko predsednika Gradskog komiteta SK Beograda, pa do predsednika CK SK Srbije. Zašto mu je predao sam vrh vlasti? I odgovor nalazi kod samog Stambolića. „Predugo, preko dvadeset godina mi je gledao u leđa, pa mu je verovatno dosadilo…“, pa „Moji previdi bili su posledica mog prevelikog samopouzdanja“.
Mada Stambolić nije svestan svih elemenata drame, iako su oni evidentni, ovde su prisutna sva obeležja tragičnog lika, kao u autentičnim tragedijama. Dramski obrt izgleda sasvim drukčije iz Miloševićeve perspektive. Pre svega, dok je za Stambolića uspon Miloševića na sam vrh partijske vlasti bio zamišljen kao epizoda, za ovog drugog je to bilo ostvarenje „životnog sna“. 

Kao predsednik Predsedništva Srbije, veli, „sebi sam odredio da za te dve godine isteram ustavne promene Srbije i te partijske stvari me više nisu mnogo interesovale. Sloba je ostao tamo da to radi“. Partija je, po njegovoj proceni, inače, već „razvodnjena“ i ne predstavlja neku preveliku silu. Važnija je država. Dalje, verovao je da je 1986. postignuta saglasnost svih jugoslovenskih republika da se promeni onaj deo ustava koji uređuje odnose Srbije i pokrajina. Verovao je, takođe, da u svim republikama postoji volja da se reformama traži put izlaza iz krize sistema nakon Titove smrti. Verovao je, čak, da ima „izvanredne odnose sa rukovodstvima svih republika“. S verom u sebe i svoje partnere u čitavoj Jugoslaviji, on je verovao da može obaviti zamašan državnički posao. A da bi ga neometano obavio osigurao je „leđa“ postavljanjem Miloševića na sam vrh partijske vlasti, a drugog bliskog saradnika Dragišu Pavlovića na vrh beogradske partijske organizacije. Učvršćenje Miloševića na vrhu vladajuće partije u Srbiji odigralo se na Osmoj sednici CK neposrednom eliminacijom Pavlovića, a posredno i Stambolića, koji će nekoliko meseci potom biti uklonjen s mesta predsednika Predsedništva Srbije.
Stambolić je planirao državničke poslove na duže staze, i nije očekivao veća iznenađenja. Jedno od najvećih, znatno pre Osme sednice, jedva se pominje, ne samo u njegovom kazivanju nego i u drugim razmatranjima o tadašnjim zbivanjima. Naime, kada je 1986. godine na Srbiju došao red da predloži saveznog premijera, kandidovan je Ivan Stambolić, ali je kandidatura odbijena sa 7:1 (za njega je glasao samo predstavnik Srbije, general Nikola Ljubičić (godinu dana docnije, na Osmoj sednici, on je jedan od glavnih njegovih rušitelja). (Umesto Stambolića, maja 1986. godine, preko reda, savezni premijer postao je predstavnik BiH Branko Mikulić.) Stambolić je izabran za predsednika Predsedništva Srbije, a »u junu sam partiju predao Slobi“. Uzgred zapaža: »Jugoslavija je bila protiv mene“. A kada je Milošević zauzeo njegovo mesto na vrhu partijske moći, on je dobio podršku i s onih strana na koje je računao sam Stambolić. Za protagoniste populističkih revolucija koje su već bile poodmakle u drugim republikama bio je, izgleda, pravi partner Milošević, a ne Stambolić.

Popov takođe posebno ukazuje na ponovno pojavljivanje Ivana Stambolića na političkoj sceni, kao mogućeg protivkandidata Miloševiću na izborima 2000. godine. Premda mu vlast nije bila prioritet, za razliku od vladajućeg bračnog para Milošević-Marković, Stambolić je dopustio sebi eventualnu ulogu protivkandidata. Popov beleži: „Kada se uoči izbora 2000. godine, ipak, pojavio kao kandidat za mesto predsednika SRJ, kao rival Miloševiću, bio sam iznenađen pa sam pokušao da razumem taj gest. Na osnovu svega što sam saznao, za takvu odluku bilo je više motiva. Pre svega, među njima nema bilo kakvog traga revanšizma ili osvete za raniji poraz. Zatim, osećao se obaveznim da koliko god može ispravi posledice ranijeg forsiranja Miloševića. Primetno je, takođe, da je i dalje verovao u realnu mogućnost pozitivnih promena. Kako je govorio, u poslednjem intervjuu, maja 2000. godine (TV 5 u Nišu): ‘Ima prostora za nadu da će doći do promena i da ćemo shvatiti šta smo i ko smo, gde nam je država, gde su joj granice, kakvo smo i čije smo društvo.’… Najzad, mnogi su ga ubeđivali da se kandiduje, najupornije nekolicina lidera tadašnjeg DOS-a (Branislav Kovačević, Nenad Čanak, Žarko Korać, Mile Isakov, Rasim Ljajić i dr.), koji su pripremili i zvaničan predlog, ali on nije ni razmatran na sednici vođstva ove koalicije, 5. avgusta 2000. godine. Tada je Zoran Đinđić, najuticajniji lider opozicije, rekao da jedino Vojislav Koštunica može pobediti Miloševića, pa predlog Stambolićeve kandidature nije ni stavljen na dnevni red; jednoglasno je usvojen Đinđićev stav.“

Na Stambolića se izgleda gledalo prvenstveno kao na instrument za rušenje Miloševića, bez upuštanja u realne izglede na uspeh, a i bez pune svesti o rizicima, pre svega po samog Stambolića. O tim rizicima je on i sam govorio, da mu je „glava u torbi“, i bez gneva se povukao u svoje rodno mesto, gde je, kako mi je živopisno opisala njegova snaha Nata (septembra 2005. godine), danima hodao i trčao po okolnim brdima, kao da se opraštao od rodnog kraja. O čemu je sve razmišljao ostalo je nepoznato („odneto u grob“).
Mira Marković ga je, nekoliko nedelja pre nestanka, označila kao „avet Osme sednice“, za vlast opasniju od bilo kakve opozicije.

Miloš Stambolić: Ivanov grob

Na prvu godišnjicu „nestanka“, na skupu u Centru za kulturnu dekontaminaciju, Miloš Stambolić, nekadašnji urednik Nolita, pročitao je pesmu posvećenu bratu. Ovde dajemo deo te poeme.

 

„U zemlji/U vodi

U vazduhu/U vatri

Nigde, a svugde

 

Zemlja tvrda kao i inače

Voda duboka kao i inače

Nebo visoko kao i inače

Nigde a svugde.

 

Kraj puta u putu

Kraj reke u reci

Na bregu u dolini

U jeku u odjeku

Daleko i blizu

Tamo i ovde

Nigde, a svugde.

 

U po bela dana

Usred gluve noći

U mukloj pomračini

U cik zore

Pre i posle

Kako onda tako sada.

 

Brojimo li ti rane

Kao da ih zadajemo

Nisi mogao da gledaš krv

Krv je sada tvoja

Ne bojiš se više

Ništa te ne boli.

 

…Nema te juče

Strogo poverljivo

Nema te danas

Strogo nepoverljivo

Ubijaju te juče

Ubijaju te danas

Nikako da te ubiju

Čuvaju te u zaboravu.

 

… Zločinac i žrtva nepovredivi

Pravda nemoguća

Kazna nedostojna žrtve

Ali istina ali istina

Istina je nasušna

Istina kao objava svetlosti

Istina kao svetlost sama.

 

Zemlja voda vazduh vatra

Element među elementima

Laka ti zemlja

Bistra ti voda

Plavo ti nebo

Visok ti plamen

Dobar ti dan

Laka ti noć.

POLITIČKI TESTAMENT: Ivan Stambolić je nekoliko meseci pre kobnog 25. avgusta dao intervju za Radio Slobodna Evropa i kazao: „Srbija je posle Osme sednice vrlo brzo daleko, daleko odjezdila u dve svoje tragične restauracije: u staljinistički socijalizam i raspomamljeni nacionalizam.“

Poredeći period svoje, pa Miloševićeve vlasti Stambolić je kazao: „Ima prednosti ta posmatračka pozicija. Čak i kada se izađe iz dobre politike, ta prednost se gubi, ta udobna, posmatračka, kritička distanca, kada posmatrate ovo, što smo mi osuđeni da posmatramo. Ovo što nam se događa, ne znam da li uopšte ima bilo kakve politike.

Ima politika i politika. Politika je, što se mene lično tiče, prvo imala mene, pa sam počeo da kreiram i pravim politiku. Uvek sam je shvatao kao rukovođenje javnim poslovima, kao u službi javnih poslova, kao upravljanje stvarima, a ne vladanje ljudima i narodom. Kada se ona tako shvati, primenjuje i praktikuje, to je vraški težak, naporan i složen posao. On brzo zamara, troši.

Međutim, kada je ova druga stvar u pitanju, kada je politika strast da se vlada ljudima i narodom, kada se oni upotrebljavaju radi vlastodržačkih samovolja i ambicije, kada se ta samovolja nameće kao volja naroda, onda je to, po meni, neka politička patologija, nije prava politika. Onaj ko se tako bavi politikom, nikada neće postati ovaj posmatrač o kome vi pitate. On iz politike jednostavno ne sme da ode. Kada si na vrhu te politike, u stvari, kao da si na vrhu nekog stuba srama.“

Stambolić je podsetio i na četiri godine apsolutnog isključenja iz javnosti, pa na prve nastupe 1991. Koje su mu omogućili studenti kojima je, pak, savetovao da ne idu u rat: „Upozoravao sam ih da je rat pred nama, da je pripremljen i da će čast svoga naroda oni spasavati tako što će dezertirati iz tog rata. Ali, to što sam tada govorio, nije se čulo od topova. Nije to govorenje imalo eha ni odziva.

Strano mi je da menjam stavove, u cilju dopadanja nekome ili nečemu. Nije mi bio cilj da se uguram u javni život. Ti stavovi, u zadnjih godinu-dve dana, nisu nailazili na pogodno tle…

Nisam ćutao. Oglašavao sam se, ne tako često, na tim kritičnim tačkama, na kojima sam smatrao da sam dužan da se oglasim. Ipak se to svodilo više na to da umirim svoju savest, nego što je imalo nekog dejstva, što se čulo šire i više.

U daljem razgovoru naglašava „Srbiju nikada nisam zamišljao kao centralizovanu državu, već kao policentričnu“: „Tragedija današnje Srbije je u tome, što se najvećim svojim delom, u početku ovoga što nam se događa, bar izjednačila sa vlastitim destruktorom.“

RSE je podsetio Stambolića da knjigu „Put u bespuće“, završava rečima: „U miru, život će ponuditi mnoge odgovore za budućnost, koje u ovoj ratnoj akustici niko ne čuje“: „Mi smo još uvek u pucanjima, u ubijanjima, u ratnoj psihozi, u psihozi vanrednog stanja, u strahovima koje to proizvodi. Naše osnovno pitanje i problem jeste što mi još uvek nismo u prilici i situaciji da postavljamo prava pitanja. Zašto smo tu gde jesmo? Gde je leglo inicijalnog zla? Ko su mu inspiratori? Šta je sa odgovornošću? Moramo dati pravu dijagnozu bolesti obolelog naroda, njegove države i društva, da bi se mogla primenjivati prava terapija. Mi, u ovakvom stanju u kom jesmo, ta pitanja ne možemo da postavimo.

Jedno od tih pitanja je – jesmo li mi, kao narod, izgubili identitet? Ko smo? Gde smo? S kim smo? Ko su nam susedi? Gde su nam granice? Kako nam se dogodilo da se 11.000 kvadratnih kilometara teritorije uzme, a mi govorimo o suverenitetu? Da 50.000 stranih vojnika tamo dođe. Mnoga pitanja.

Na pitanju odgovornosti ne insistiram kao na akademskom ili pravnom ili etičkom i etničkom, kao na bilo kakvom pitanju, nego je to pitanje naše budućnosti. Bez tog smelijeg pogleda u dalju i bližu prošlost i novog pogleda, mi ne možemo praviti ni drugačiji, pravi pogled u budućnost i njoj se okrenuti…

Već sam rekao, u srpskoj kulturi su prevrati, bune, sukobi… pa ne znam da li ćemo mi moći to da izbegnemo. Ako ne izbegnemo, mi se možemo udaljiti od Miloševića, ali pitanje je da li ćemo se približiti Evropi? Bilo bi mnogo dobro da to biva na neki civilizovan način, demokratski, izborni. A sve se više bojim da su za to sve manje šanse, kazao je Stambolić u jednom od svojih poslednjih javnih kazivanja.

I ostavio zauvek enigmu; da li bi, da nije 1987. proteran iz političkog života Srbije i Jugoslavije sudbina čitave zemlje, a time miliona ljudi, bila drugačija? Možda bi se SFRJ raspala, ali bez rata, pretpostavka je koju niko ne može ni 24 godine posle njegove smrti ni opovrgnuti ni dokazati.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.