Državi se, nažalost, ništa ne može nametnuti

Razgovarala: Ivana Kronja, Izvor: Novosti

Jubilarni, 20. beogradski festival Sedam veličanstvenih, čiji danski selektor Tu Sten Miler, sa Zoranom i Svetlanom Popović, već dve decenije donosi fascinantne filmske dokumente iz čitave Evrope pred ovdašnju publiku, protekao je u slavljeničkom raspoloženju. Zajednička nota filmova jeste lična autorska poetika i humanistički angažman, sa posebnim osvrtom na ljude sa posebnim potrebama, umetnost, ugrožene životinje i prirodu. U čast Jubileja, 7 veličanstvenih uključio je i specijalnu projekciju filma Nenet (2009) francuskog velikana Nikole Filibera, o ženskoj gorili koja čitav život provodi u zatočeništvu ZOO-vrta. 

O filmu koji je oduševio publiku, Tvoj život bez mene (2024) u koprodukciji susedne Mađarske i Švedske, rađenom pet godina, razgovarali smo sa autorkom Anom Rubi, koja je za sve zainteresovane sa kolegom Aronom Sent Peterom održala i veoma zapaženi Masterklas.

Danas su ljudi sa posebnim potrebama ili telima drugačijim od običnih ljudi više prisutni u medijskoj sferi, na primer kao foto-modeli ili na para-olimpijskim igrama. Pa ipak, njihova prâva i njihovo javno prisustvo su suštinski zanemareni. Zašto je to tako?

Mislim da tu postoje dve vrste problema. Jedan je što nezavisni mediji imaju male finansije i zbog toga moraju da se prilagođavaju trendovima i prijatnim i lakim temama za publiku, da bi opstali, pa je invaliditet za njih zastrašujuća tema, ona koja nosi stigmu. Sa druge strane, komercijalni kanali nisu senzibilisani niti obučeni kako da snimaju i prikažu ljude sa posebnim potrebama, pa ih često prikazuju na zaista nekorektan način, sa nedovoljno dostojanstva, a oni ne mogu da kažu ne. Potrebno je ozbiljna edukacija medija po ovom pitanju.

Kao mlada umetnica bavili ste se modernim plesom, diplomirali dizajn medija i masterirali na Univerzitetu umetnosti u Cirihu. Godinama ste potom radili medijske kampanje i web-dokumentarce kao aktivistkinja u domenu umetnosti javnih prostora, i potom u zajednici ljudi sa invaliditetom. Kako se u aktivizmu mediji mogu upotrebiti na drugačiji, produktivniji način?

Najveći izazov je uvek istinski zainteresovati ljude. Mnogo je medijske buke, mnogo reči, ali to nije uvek uspešno. Najučinkovitija kampanja na kojoj sam radila za jednu nevladinu organizaciju za ljudska prava, bila je uspešna zato što smo radili u zaista širokom rasponu, sa brojnim partnerima i saradnicima iz raznih oblasti relevantnih za ovaj problem, čak i sa influenserima. Ali održati uspešnu saradnju sa više od osam partnerskih organizacija stvarno je ekstremno teško. Verujem da je za nas koji se bavimo ovim poslom najvažniji životni zadatak upravo to da dopremo do ljudi koji će nas razumeti, da nešto može da se promeni.

Vaš film otvara važna pitanja o ulozi države i sudstva kada su u pitanju osnovna prava i kvalitet života građana. Pratite suđenje u kome šest porodica sa decom sa teškim invaliditetom tuži Ministarstvo za ljudske resurse, jer dugo godina nije ispoštovalo propise i konvenciju Ujedinjenih nacija, po kojoj su države EU u obavezi da izgrade domove za ovakve pacijente. Nakon početnog uspeha, tužba biva vraćena na početak. Jedna od učesnica izgovara zastrašujuću rečenicu koja je nesrećnim porodicama data kao odgovor: ,,Državi se ništa ne može nametnuti’’. Koliko je teško postići dijalog sa institucijama i vlastima?

Da, to je istorijska rečenica, ona pokreće suštinsko pitanje da li pojedinac može da tuži državu i vladu, da li su oni ikada u obavezi da odgovaraju za nešto što jesu ili nisu učinili po zakonu. Nama novinarima i advokatima to suđenje je zaista bila prekretnica. Ono što nedostaje u našoj zemlji jeste solidarnost, izgradnja poverenja kao i razvoj društvenih zajednica. Stalno treba tražiti i nove metode akcije, ako stare ne rade. Prema istraživanjima koja su rađena, porodicama ugroženim nametnutim samo-staranjem o tim pacijentima zaista bi unapredilo život postojanje specijalnih domova za njih. Članovi porodica zaposlili bi se, radili bolje plaćene poslove, i time bi se povećao sam nacionalni državni dohodak. Stoga je i državi u direktnom interesu da ovakve inicijative podrži, to je dokazano.

Vaš producent, Aron Sent Peter, rekao je sinoć na Q&A da ima mnogo filmova o ljudima sa invaliditetom, ali nema ih mnogo ih ugla starateljki, kao što to čini vaš film. Tvoj život bez mene donosi, pored ostalog, i snažnu porodičnu psihološku dramu, u kojoj zdrava deca ostaju zapostavljena od majki koje moraju same da brinu o fizički i mentalno ometenoj deci. Šta su vaša konkretna iskustva?

Ljudi sa posebnim potrebama koji su fizički ometeni ne žive zajedno sa nama, mi ih ne vidimo. To je sistemski problem, jer oni nisu uključeni u zajednicu. Kada bi im kretanje i učešće bilo dostupno, svima nama ovaj problem bi bio bliži. Najteži momenat za nas bio je kad je jedan zdravi mladić čiji je brat hronično ometen pokušao da izvrši samoubistvo. To mi je posebno skrenulo pažnju na problem odnosa i položaja majki, dece i odsutnih očeva. Shvatila sam da problem staranja možda još više utiče na ostalu decu u ovakvim porodicama.

Najteži momenat za nas bio je kad je jedan zdravi mladić čiji je brat hronično ometen pokušao da izvrši samoubistvo. To mi je posebno skrenulo pažnju na problem odnosa i položaja majki, dece i odsutnih očeva. Shvatila sam da problem staranja možda još više utiče na ostalu decu u ovakvim porodicama

Vaš film otvara još jednu važnu pod-temu, a to su prava žena. Demonstracije u filmu uključuju parolu Kućna nega je posao!, na sličan način na koji su se feministkinje borile da se ženama prizna neplaćeni kućni rad. U vašem filmu vidimo zaista hrabre i mentalno snažne žene, koje su ponele preteško breme sa kojim se, što su starije, sve teže nose. Odatle potiče i naslov filma?

Verujem da će ovaj film, kada dođe do publike, uticati na to da i muškarci, očevi, braća, sinovi, bolje razumeju taj problem, i da se više nađu u nevolji svojim porodicama. Najvažnije je da se ova komunikacija otvori.

Kako ste zamislili a kako realizovali vaše delo?

Za nas je vodeća linija radnje bio sudski proces, prema toku suđenja i mogućim ishodima smo pisali scenario, odnosno plan šta ćemo snimati. Istina je da dokumentarni film u najvećoj meri nastaje tokom montaže, koja je, u našem slučaju, nakon odabira snimljenog materijala trajala dve godine, sa manjim prekidima.

Publika u Beogradu bila je veoma impresionirana filmom. Kakvi su vaši utisci?

Zaista, bilo je veoma emotivno. Verujem da publika u Srbiji, kao našoj susednoj zemlji iz istog regiona, dobro razume probleme sa kojima se suočavamo, da može da saoseća sa nama. Mi često delimo ista iskustva i zato, verujem, možemo i treba da se oslonimo jedni na druge.

Tekst je prenet sa portala Novosti.