Na mom radaru Snežana Minić

22. September 2024.
Snežana Minić (Niš, 1958) bavi se prevodilaštvom i poezijom. Nemački jezik i književnost diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Magistrirala je studijom o recepciji dela Gotfrida Bena u srpsko-hrvatskom jezičkom prostoru. Radila je kao jezička pedagoškinja, novinarka i slobodna prevoditeljka i književnica. Objavila je sedam zbirki poezije. Priredila je i prevela knjigu izabranih eseja Gotfrida Bena „Problem genija“, izabrane eseje i članke Rajnera Vernera Fasbindera „Senke zaista i nikakvo sažaljenje“, Fasbinderovu dramu „Žabar“, odabrane pesme Sare Kirš „Crno ogledalo“ (zajedno sa Božidarom Zecom) i odabrane pesme Ilme Rakuse „Impresum: Spora svetlost“. Živi u Hamburgu i Beogradu. 
mari-potter-Zh0mcQuw_EQ-unsplash
Foto: Unsplash/ Mari Potter

Izvor: Novi magazin

LEDENA STENA I DRUGE PRIČE

Svetle tačke na mom radaru, trenutno, su – promocija moje nove zbirke pesama: „Ledena stena i druge priče“. Zbirku je objavio Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“ kao deo književne nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja“. Pesme iz ove knjige nastale su kao deo nostalgičnog sećanja na moje srećno detinjstvo, grad Niš i naselje Ledena stena, u kome sam odrasla. To je i sećanje na muziku niškog trija „Lutajuća srca“ i njihove i danas poznate pesme. Razmišljajući naknadno zašto mi je baš to bilo važno, shvatam da svi mi u stvari mislimo i razmišljamo na nivou mita, a mit je priča. Ovde, u ovom slučaju radi se o „postanju“, korenima, prapočetku. O tome je pisao i Ivo Andrić u svojim „Razgovorima s Gojom“ , da naša civilizacija ima nekoliko mitova na kojima počiva, i svako oko njih plete svoju priču. Ako pronađete svoj cilj, onda tu gde se nalazite, tu je „centar sveta“, centar svemira – za mene je to Ledena stena.

 

ZAPISI IZ BERLINA 

Na radaru mi se nalazi i jedno fascinantno prozno delo savremenog nemačkog pisca Bernda Vagnera, neka vrsta dnevnika, čije sam stvaralaštvo pratila i prevodila na srpski. U „Napuštena dela“ (Verlassene Werke), trotomnu sagu, autor je uneo svoje neobjavljene fragmente iz ranijih stvaralačkih faza, povezujući to sa sećanjima na ljude i događaje. Zapisi datiraju od 1976. godine i nastali su skoro isključivo u Berlinu, Istočnom, odnosno od 1985.- kada se autor iseljava u Zapadni deo grada, tako da poslednji zapis datira na Božić 1989. Vagnera sam upoznala tokom mog studijskog boravka na Humboltovom univerzitetu u Istočnoj Nemačkoj davnih osamdesetih. Tada je bio objavio svoju prvu knjigu priča „Susret“.

 

NOVA KNJIGA RADMILE LAZIĆ

Ono što sada čitam i što me oduševljava, što me uverava da je poezija, lirika, neverovatna i moćna: najnovija knjiga pesama velike naše pesnikinje Radmile Lazić, koja se upravo pojavila u izdanju „Povelje“ i zove se „Život posle života“. Knjiga počinje Prologom, kao i Geteov „Faust“ i takođe govori o „tamnim prilikama koje se približavaju“. Kako je i Helderlin smatrao da je zadatak „pesnika u oskudnom vremenu“ i ona opisuje sebe: „Ne pišem. Samo dišem./I obavljam posla./Jezik ljuštim kao glavicu luka/Recikliram život.“

 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Click