Ivan Ergić: Reprezentacija i klupski fudbal su mehanizam antiklasne svesti

Autorka: Branimira Lazarin, Izvor: Novosti

Ivan Ergić je 1999. počeo karijeru nogometaša u australskom klubu Perth Glory, a razvijao ju u Juventusu, FC Baselu i Bursasporu. Igrao je za reprezentaciju Srbije i Crne Gore na svjetskom prvenstvu 2006. godine. Šira javnost koja voli nogomet dobro zna Ergića kao tipa koji u otvorenom suočavanju sa surovim karakterom suvremenog nogometa izlazi kao pjesnik, pisac, dramatičar, oprezan i jasan u analizi svijeta oko nas. Danas živi u Beogradu, ne voli izravno komentirati igračke događaje u aktualnoj ligi domaćeg i “stranog” nogometa, i svi shvaćaju zašto je tako. Razgovaramo u povodu premijere predstave “Jezik kopačke”, koju 21. rujna u Zagrebačkom kazalištu mladih režira Borut Šeparović, a Ergić je uz dramaturga Filipa Grujića autor dramskog predloška.

Kako ste, gdje ste, čime se u posljednje vrijeme okupirate, što vas veseli?

Živim penzionerski, pošto sam već 13 godina u sportskoj mirovini. Bavim se povremenim aktivizmom, a pored toga, uglavnom pisanjem. Par zbirki poezije, par kolumni, par drama, ili, što bi moj stari, tipični Dalmatinac, rekao – ne radim ništa. Ono što me veseli jeste da sam živ i zdrav, i da sam sačuvao malo zdravog razuma.

Jeste li bili nedavno u zavičaju? Kako miriši rodni Šibenik, kad mu se vraćate?

Ja sam iz Gaćeleza, malog mesta u šibenskom zaleđu. Prvi put nakon dugog vremena i boravka vani, Šibeniku me je vratio politički festival FALIŠ. Šibenik i Gaćeleze mirišu kao u Arsenovim pesmama. U prvoj zbirci poezije koju sam objavio imam pesmu “Arsen i ja, rođeni smo u istoj bolnici”, tako da se polako malim koracima možda vraćam zavičaju, a do sada smo se “voljeli tajno”. Zapravo, jako su mi pomešana osećanja, jer još uvek postoji ta velika diskrepanca između Šibenika, koji je prekrasan i sa sve više kulturnih sadržaja, i njegovog čemernog zaleđa, gde se “igra poslednji tango”. Znam da je to malo isforsirano sa Arsenom i asocijacijama, ali to pokazuje koliko je čudesan, i koliko je uspeo ozvučiti ne samo šibenski kraj nego i Zagreb, i to osetim svaki put kad dođem u oba grada.

Povod našem razgovoru je kazališno uprizorenje drame “Jezik kopačke”. Kakav vam je osjećaj pred predstavu? Na najavi predstave uz vaše autorsko ime stoji “bivši nogometaš”: to je vaša najjača legitimacija, najčvršći identitet, razlog zbog kojega ste pisali ovaj tekst?

Ne mislim da je to moj jedini, čak ne i najčvršći identitet. Moje poistovećivanje sa nogometom je vremenom jenjavalo. Mislim da je to legitimacija prigodna za predstavu, jer daje na verodstojnosti onog o čemu progovaramo. Na početku je bila ideja da to bude moja priča, međutim, to mi se činilo pretenciozno. Ipak su me uspeli ubediti da upravo zbog toga što sam “insajder” imam kredibilitet, tako da sam odlučio napraviti priču iz onog neposrednog, dakle mog iskustva i meni poznatih iskustava drugih kolega.

Kroz priču o mladom nogometašu iz Hrvatske koji prelazi u njemački klub Wolfsburg, u “Jeziku kopačke” otvaraju se važne točke položaja profesionalnih nogometaša u suvremenom kapitalizmu. Sve se događa u magičnom trokutu: nogomet, kapitalizam, depresija. Tekst donosi skicu domaćeg mentaliteta gdje realnost stereotipa domaćeg patrijarhata funkcionira i kao komički odušak. Ispada, gotovo svaka domaća radnička obitelj historijski je obilježena gastarbajterstvom ili nekim njegovim oblikom “rada za obiteljsku zajednicu”, da bi se sagradio još jedan kat kuće… Do čega vam je u dojmu drame najviše stalo?

Što se tiče samih likova, karakterizacije i smeštanja u okruženje, hteli smo zapravo da se bavimo onim što je tipično, s tim da izbegnemo ono stereotipično. Naravno da uvek postoje odstupanja od pravila, ali recimo da smo morali progovoriti o njegovom klasnom poreklu i porodičnom bekgraundu, koji su reprezentativni za nogomet. To je mogla biti bilo koja familija, iz favele Južne Amerike, nekog afričkog sela ili prekarnog predgrađa nekog evropskog grada. Iskreno, do čega nam je najviše stalo jeste da ogoljeno, autentično, i realno prikažemo kako izgleda taj svet u svojoj pozadini. Mislim da je najvažnije bilo prikazati same odnose, unutar familije i neposrednog fudbalskog okruženja i miljea. I to sve bez namere da se podučava ili šalju neke velike poruke, i van ikakvih kalkulacija da li će izazvati saosećanje ili možda nešto suprotno tome.

Ne možete očekivati od fudbalera koji igra za reprezentaciju, gde je sve u domoljublju, da je čitao Krležu, koji govori da ne može biti isto hrvatstvo grofa Draškovića i Matije Gupca ili hrvatstvo Todorića i kasirke u Konzumu

Nogomet i klasa

Što je danas nogomet? Što sve podrazumijeva taj sport? Recimo, suvremeni nogomet je na ovom europskom prvenstvu pokazao prvo da loša igra, odnosno ono što je nekad objektivno bila loša igra, svejedno ne kvari doživljaj, odnosno ne kvari hajp oko nogometa: i to nije veliko iznenađenje? Međutim, uvijek iznenađuje dojam da distinkcije klasne svijesti i klasnih neprijatelja u nogometu nisu tema. Je li nogomet imun na klasni tip problema? Pa nije. Ili: jest i nije? Kako razmišljate o pitanjima klasnih razlika i društvene dinamike u nogometu?

To su sve jako složena pitanja. Mislim da ste jedini do sad koji ste me pitali o klasnoj dimenziji nogometa, ili sporta kao takvog, što takođe dosta govori. Šta se desilo sa sportom koji je zaista u dobrom delu počeo kao radnički? Na današnjoj levici postoji neka vrsta fetišizacije pojedinih engleskih klubova, koji zaista jesu nastajali unutar radničkog pokreta i njegovog samosvešćivanja. Međutim, on je u samom nastajanju već nosio zametak razdora, i svoje evolucije u ono što je danas. Mislim da nije preterano reći da je on s vremenom više razjedinjavao i atomizirao radništvo nego što je jačao političku i emancipatorsku svest. Pored toga, u toj sferi dokolice i kulture, kapitalizam je od igre napravio takmičenje i tako radnika uvlačio u svoju logiku, odnosno u svoju ideologiju, bez da je to izgledalo kao nametnuto. Dakle, klupski fudbal prati taj nadklasni razvoj, dok se u nekim zemljama klubovi politički “nacionalizuju”, što se vidi naročito u našem podneblju. Najbolji primeri su danas Zvezda, koja sebi voli da tepa da je jedan od stubova srpstva, ili Tuđmanova Croatia, odnosno Dinamo. Uz to, možemo pričati i o reprezentaciji, koja sama po sebi ima homogenizujuću dimenziju, i nekad ide do tog nivoa ostrašćenosti da se može govoriti i o glajhšaltungu. Navijači, koji u dobrom svom delu imaju taj klasni bekgraund, prestali su da razmišljaju o tome. Isto tako, ne možete očekivati od fudbalera koji igra za reprezentaciju, gde je sve u domoljublju, da je čitao Krležu, koji govori da ne može biti isto hrvatstvo grofa Draškovića i Matije Gupca ili hrvatstvo Todorića i kasirke u Konzumu. Dakle, gledano u tom ključu, reprezentacija i klupski fudbal su još jedan mehanizam antiklasne svesti, pa i antiklasne borbe. Isto se može reći i za tradicionalne klubove, i lokal-patriotizam. Recimo, kada pogledate Hajduk, kolika je to navijačka energija, uvek razmišljam šta bi se desilo da je to od početka bilo organizovano u pravcu borbe protiv pljačkaške privatizacije i tajkuna. Zbog toga je to jako pogodno za vlast i establišment, da se ta potencijalna politička energija sprovede na po njih manje opasan kolosek.

Poanta je možda u sljedećem. Može li se “običan” suvremeni prekarijat poistovjeti s prekarnim radom jednog nogometaša s obzirom na to da je on za svoj posao, uvjetno rečeno, preplaćen – ili puno bolje plaćen? Jesu li profesionalni nogometaši preplaćeni ili su zapravo u robovlasničkom odnosu? Ili jedno i drugo? “Zanimljivo je kad imaš preplaćenog roba: to je najluđi sindrom današnjeg nogometa”, rekao nam je u povodu ove predstave režiser Borut Šeparović: je li to ta, ubojita, poanta ove teme? Kako o svemu ovome razmišljate?

Kada pogledate Hajduk, kolika je to navijačka energija, uvek razmišljam šta bi se desilo da je to od početka bilo organizovano u pravcu borbe protiv privatizacije i tajkuna. Zbog toga je jako pogodno za vlast i establišment da se ta potencijalna politička energija sprovede na po njih manje opasan kolosek

Borut jako dobro uočava pojave, i često sam impresioniran koliko dobro poznaje fudbal, iako je i on samo “spolja”, recimo, malo zaintersovaniji posmatrač. To je jako važno za rediteljsko razumevanje teksta, a pritom moram reći da delimo takođe taj ambivalentan odnos prema nogometu. Ja sam potpuno na istom tragu što se tiče tog pomenutog “sindroma”. Možda je to još jedan paradoks, koji je moguć u takozvanom postmodernizmu, duhu vremena koji gaji kontradikcije i relativizam. To je vreme u kojem je fudbaler i konzervativan i liberalan, porodičan čovek s jedne strane, a s druge strane jako promiskuitetan i raskalašan. On je i nacionalist i kosmopolita. Ovisno o uspehu – i heroj i izdajnik. Novak Đoković može biti i pravoslavac i okultista. Ponekad ne znam kako da to objasnim, jer ni sam nisam lišen protivrečnosti i zbunjenosti, i često se nađem pred tim da nogomet istovremeno i volim i prezirem. Ali da se vratim na ovo što pitate – upravo zato sam gore pomenuo saosećanje. Da li se može ljudski poistovetiti sa patnjama nekoga ko zarađuje ogroman novac? Uostalom, da li je to uopšte moguće prema nekom ko je otuđen od običnog čoveka, prema kome čak i fanovi imaju apstraktan odnos? Sve su to zanimljiva pitanja. Isto kao što povremeno čujemo da smo mi sportisti retki koji smo zaradili velik novac na pošten način. Možda je to istina, međutim, tek neka sledeća epoha će dati odgovor da li smo ga zaradili u poštenom sistemu. Isto kao što je Spartak tek dva milenijuma kasnije postao heroj i ustanik, a ne krvoločni gladijator i zabavljač.

Depresija kao tabu

Nogometaš mora biti zdrav. Profesionalni nogometaš je radnik koji svoj rad, odnosno karijeru živi jako kratko: ali ako ima problem sa zdravljem, sve pada u vodu. Depresija kod profesionalnih nogometaša dugo je bila tabu tema. Često se skrivala pod pseudonimima nekih ozljeda, jer to korespondira s prolaznim problemima hiperuspješnog muškarca, za razliku od depresije. Nažalost, depresija se kao problem suvremenog nogometa “autala” kao tema tek kad je vratar njemačke reprezentacije Robert Enke počinio samoubojstvo. I mnogo je drugih primjera takvog autanja među nogometašima bilo nakon te tragedije – među ostalima je o tome govorio i Gianluigi Buffon… Pretjerujemo li ako kažemo da je depresija sastavni dio darvinističkog sistema suvremenog nogometa? Što možete dodati o perspektivi ovog problema?

To je apsolutno tako. Međutim, ono što je jako tipično jeste da su se skoro svi auotvali tek po završetku karijere, a do tada su gledali na sve načine da prikriju i budu praktični i funkcionalni. Strah da će to iskoristiti i zloupotrebiti tabloidi, protivnik, a naročito protivnički navijači, je prevelik. A stigma je već sama po sebi. To je čist darvinizam. Zbog toga se u “Jeziku kopačke” bavimo upravo tim kontrastom između pompeznosti i glamura koji je spolja, i čitave trivijalnosti i krhkosti tog sveta i njegovih aktera iznutra. Odnosno, između mentalne i fizičke stamenosti kojom sportski “nadčovek” mora uvek da zrači, i njegove ranjivosti koju mora da prikriva. Već postoje istraživanja i statistike, koji govore o ogromnom broju sportista koji pate od nekog mentalnog poremećaja, tako da se taj mit polako urušava, a sport jede sopstvenu decu. Takođe, još jedna dimenzija onoga čime se bavimo jeste takozvana scijentifikacija sporta. Kamere, digitalizacija i metrika, beleženje najmanjeg pokreta u toku treninga i utakmice, odavno su ušli u sferu nogometa. Motivacijski treneri i sportski psiholozi koji služe jedino optimizaciji učinka. Poboljšanja i intervencije u krv, metabolizam, psihu… Do najsitnijeg je isplaniran čak i privatan život a on je, ustvari, u funkcionalnom smislu, samo isprogramiran odmor. Dakle, svaki deo tvog tela i psihe je okupiran i izložen – upravo ono o čemu je Fuko govorio, a to je nešto što je i Borut kao reditelj jako dobro primetio i uprizorio.

Pri primanju posebne nagrade predsjednika UEFA-e 2019. godine, Eric Cantona je citirao Shakespeareovog “Kralja Leara”, gdje Gloucester kaže: “Što od muha rade obijesni dječaci, to od nas čine bozi – oni nas ubijaju za zabavicu.” Kao bivši igrač, kako vidite položaj današnjih igrača u odnosu na očekivanja i zahtjeve. Kako se situacija razvila od te 2019. godine? Ima li, drugim riječima, ikakvog javnog pomaka u kritičkom promišljanju?

Postoji velika rupa između ogromne globalne popularnosti i važnosti ovog sporta i nebavljenja njime na promišljen i slojevit način. Želim da kažem, da čak i najstrastveniji navijači, kojima je on smisao života, ne razmišljaju o njemu kao o jednoj jako složenoj pojavi. Na jednom kraju su sportski novinari koji se bave uglavnom samo igrom, i donekle ekonomskim aspektima, a na drugom kraju je akademsko bavljenje sportskim studijama, dok ono što je suština razumevanja nogometa u totalitetu izmiče običnom čoveku i mejnstrimu. Često primetim da mnogi ljubitelji ne žele da kritički promišljaju, jer to kvari dojam o pojavi koju po prirodi naklonosti i strasti idealizuju. Mladi fudbaleri i sportisti ne mogu da razumeju svoj položaj unutar svega, međutim neprihvatljivo je da stariji bivši igrači ne razmišljaju o karakteru nogometa u tom širem smislu. Mislim da je ključ u toj imunizaciji koja se usađuje odmalena, jer mlađe selekcije služe više psihološkoj obradi i spremanju za takmičarstvo nego igračkom i ljudskom razvoju i senzibilitetu. Mnogi i nakon karijere ostaju u fudbalskom miljeu, i to sprečava kritičku distancu i odnos prema njemu. Na koncu, zašto bi iko razmišljao, kada sve ukazuje na to da se baviš s nečim što je toliko seksi, poželjno i popularno?

Ako si čitav svoj identitet i vrednost crpio iz toga šta učiniš na terenu, odnosno od uspeha i neuspeha, onda dolazi do ozbiljnih poremećaja, što eskalira naročito nakon karijere. Mnogi se sportisti zaista ne snalaze i imaju ozbiljne krize identiteta i životne anksioznosti koje postaju kliničke dijagnoze

Vrednost čoveka, vrednost igrača

Naravno, “gladijator” ne može biti slab. Kao profesionalac, ne smiješ imati niti klicu neuspjeha u sebi? Hajde da razmišljamo ovako: da, nogometaši su preplaćeni, ali o tome nisu odlučili oni, nego sustav: jer je sve u njihovom životu vezano uz marketing, medijatizaciju, komodifikaciju i tako dalje. Simbol vrijednosti života jednog nogometaša je njegova “kapitalistička vrijednost” na Transfermarktu. Koja, ako se ozlijedi, najprije stagnira, a ako se ne oporavi – onda pada. Kako razmišljate o Transfermarktu: to je ona burza kao jedino mjesto što okuplja sve nogometne navijače svijeta? Kako biste, na kojem recimo primjeru suvremenog nogometaša čiju sudbinu prati svijet, najbolje objasnili tu fantastičnu krivulju uzleta i pada – dok nitko zapravo ne razmišlja da je tu ipak riječ o živom čovjeku? Nitko ne pita kako se taj čovjek, nogometaš, nosi s travestijom vlastitog posla, rada? Ili pretjerujemo?

Naravno da si kao mlad igrač jednostavno “ubačen” u sustav, i to ne počinje prvim profesionalnim ugovorom, već sa prvim organizovanim treninzima i utakmicama u najmlađem dobu. A sustav je upravo takav – on je ogoljeni darvinizam, odnosno doslovce preživljavanje najspremnijih. Pominjali smo nadgledanje i valorizaciju koja je konstantna, i ona ne služi samo promatranju, nego je dodatni izvor pritiska koji treba još više da izvuče iz igrača. Igrač se vremenom koliko-toliko obuči za to, i oni koji su došli do samog vrha su uglavnom oni koji su prošli tu surovu selekciju. Međutim, po meni problem postaje dramatičan kada prihvatiš da je tvoja vrednost kao čoveka jednaka tvojoj vrednosti na grafikonima kakav je Transfermarkt, i slični. Kada tvoje samovrednovanje zavisi od toga koliko je nekakav apstraktni mehanizam, koji isto onoliko bizaran koliko i trgovina na berzama, danas procenio da vrediš. I tu ponovo dolazimo do priče o potpunom poistovećivanju sa onim čime se baviš. Ako si čitav svoj identitet i vrednost crpio iz toga šta učiniš na terenu, odnosno od uspeha i neuspeha, i svojim bivanjem nogometašem u celovitom smislu, onda dolazi do ozbiljnih poremećaja, što eskalira naročito nakon karijere. Kada kažem poremećaja, mislim na to da se mnogi sportisti zaista ne snalaze i imaju ozbiljne krize identiteta i životne anksioznosti koje postaju kliničke dijagnoze. Jer tada nestaje čitav jedan životni stil, nestaje pažnja i sva pompa, i konačno si suočen sa svojim pravim “ja”, odnosno prolaznošću svega u šta si davao čitavog sebe. To je jaka duhovna droga i zbog toga mnogi teže da ostanu u fudbalu, na ovaj ili onaj način. I onda zamislite šta bi bilo kada bi se još morao suočiti sa činjenicom da sve to skupa i nema neku veliku vrednost, koliko god popularnost svega toga varljivo ukazivala. Pored toga, sustav je toliko moćan, naročito njegov medijski deo, da čak i ljudske priče kao što su autobiografije, bolesti, povrede i porodične tragedije postaju samo deo ponude na tržištu industrije zabave, koji nogomet jeste. Omiljeni žanr je priča kako je neko iz teškog siromaštva uspeo da dođe do velikog uspeha, a to je priča većine nogometaša, i tu se zatvara još jedan krug sustava koji sve komodifikuje. Takođe, to se koristi i kao ideološka podloga, koja u liberalnom kapitalizmu treba da pokaže da svako ima podjednaku šansu. Nema veze što po statistikama na jednog uspešnog dođu na desetine hiljada onih koji nisu uspeli. Sve je to deo profesionalnog, iliti elitnog sporta, kako ga poneko naziva. Voleo bih kada bismo mogli da uradimo i priču o svemu ovome, odnosno nogometašu nakon karijere, ako se ukaže prilika.

Na našim prostorima, o odnosu predatorskog kapitalizma prema profesionalnom sportu vrlo je jasno govorio/govori (bivši) slavni košarkaš i jugoslavenski reprezentativac (prvak svijeta 1970.) Ljubodrag Duci Simonović. On je o problemima sportaša raspravu započeo još početkom 1980-ih. I sad, unatoč nekim njegovim politički problematičnim stajalištima, kako vam se čini njegova teza o suvremenom sportu, ako ste s njom upoznati?

Da, čitao sam uglavnom sve od ljudi koji su se bavili sportom na naučan način, ne samo od Ducija Simonovića, već i Srđana Vrcana sa ovih prostora, pa i profesora Lalića. Takođe, i strane, počev od samog Johana Hojzinge, pa sve do Ričarda Džulijanotija u Britaniji i drugih. Što se tiče Simonovića, na njega sam naišao upravo u vreme kada sam krenuo da promišljam stvari, sredinom dvadesetih, i počeo sam da prepoznajem ono što sam samo intuitivno spoznavao, ali nisam uspevao da artikulišem. “Problem” sa Ducijem Simonovićem, što se tiče kritike sporta, i naročito Olimpijskog pokreta, jeste taj što je u ogromnoj većini stvari u pravu, pogađa suštinu i stvari dovodi do kraja. Sve to na šta sam nailazio, od literature, ali i gomile sopstvene refleksije, intuicije i iskustva, pomoglo mi je da me drži u realnosti i da dugoročno odem nekim drugim putem. Jednostavno dođeš do otrežnjujuće spoznaje da i nisi bog zna šta postigao, koliko god te “ložili” da je to, što bi klinci rekli, “vrh”. Ako si sasvim iskren prema sebi, moraš biti spreman da obezvrediš dobar deo onog što si postigao, bez obzira na odricanja i koliko si uložio sebe u to. Sport jednostavno nema tu humanističku dimenziju i zastrašujuće je deplasirano kada se sportisti proglašavaju za ambasadore ili ih se stavlja u istu ravan sa nekim ko se plemenito bavi ljudskim životima i stvara ljudski “višak vrednosti”, kao što su naučnici, lekari, učitelji, socijalni radnici i mnoge druge profesije. Uostalom, da ne pričam koliko je to tek cinično prema svima pomenutima, s obzirom ne samo na nedovoljno statusno vrednovanje njihovog rada, već i materijalno.

Tekst je prenet sa portala Novosti.