Šta su to tradicionalne ženske vrednosti

1. August 2024.
14c168b31596eaa7e781bbba450edf8be
Foto: Novi magazin

Izvor: Novi magazin

Tektonske promene, ratovi, razaranja, uništavanje prirode, oduzimanje nekih zagarantovanih prava – sve su ovo fenomeni kojim svedočimo. Globalno restrukturiranje ne prolazi bez otpora, a u svakoj borbi žene čine značajan faktor. Možda je zato trenutak za ponovno čitanje svetske istorije, ali iz ženske perspektive. To bi značilo da pol i odnos između muškaraca i žena smestimo u centar istorije i politike, gde je ovim kategorijama uvek i bilo mesto, ali su sa razlogom bile skrajnute. 

Pol nije samo jedna „zanimljiva“ jedinica analize – pol je u osnovi ljudske misli i politike; jednostavnom analizom ćemo doći do toga da je svaka politika ujedno i polna politika, jer na različite načine utiče na muškarce i žene. 

Feminizam nas uči da nijedno žensko iskustvo nije iskustvo samo jedne žene, u čemu i leži značaj krilatice da je lično – političko. Ako brisanje prošlosti prevedemo na nivo žena kao društvene grupe, dobićemo isti rezultat: nemogućnost zamišljanja sveta bez nasilja i strategija borbe za takav svet. Onda kada je prošlost izbrisana ili je izvršena dovoljno jaka revizija istorije koja govori o hrabrim muškim vojskovođama sa jedne strane i bezimenim Hasanaginicama sa druge, naši prostori imaginacije su suženi. Mi znamo da su sve politike uvek i polne politike zato što ućutkivanje žena ne mora biti očigledno. Strategije marginalizacije ženskih glasova ugrađene su u sam sistem. 

Ako devojčice kroz čitav obrazovni proces i udžbenike iz istorije, geografije ili lektira iz književnosti, saznaju više o klimaksu i erektilnoj disfunkciji kod muškaraca, ako o ženama govore samo u kontekstu neimenovanih ljubavnica i nedovoljno dobrih naslednika prestola, onda „revolucija“ ili „pobuna“ neće biti deo rečnika generacija žena. Ako nam stalno šalju poruku da moramo da sledimo arhetip „dobre devojčice“, otpor neće biti automatska reakcija na svakodnevne nepravde. 

Umesto o kontinuitetu ženske borbe i solidarnosti, nama, velikim i malim devojčicama, odmalena se govori da je žena ženi – vuk. Zato je Dejl Spender 1980-ih izjavila: „Da li zaista ima neke razlike u našim životima ako znamo da je postojao snažan i raznovrstan ženski pokret koji se bavio sličnim problemima, koji je vodio znatno veće kampanje u poređenju sa onim u kojim smo učestvovali poslednjih nekoliko decenija? Da. To da verujemo da smo mi same, da smo počele protest koji niko ranije nije započeo, da nas stalno muče sumnje, da smo ranjive, bez uzora, iskustva ili vođstva… Može se spoznati velika snaga i velika radost iz saznanja da su… mnoge žene ranije mislile o muškoj moći isto ono što mnoge žene misle i danas.“ 

Da li bi neku razliku u našim životima pravilo saznanje da je „lov na veštice“ više od crtice iz popularne kulture jer su vešticama bile proglašavane žene koje su imale posebna znanja o ženskoj anatomiji i kontroli ženske seksualnosti? Da, pravilo bi. Onda bismo znale da abortus nije pošast savremenog sveta koji srlja u sunovrat, kako nam se danas često predstavlja, već da su žene oduvek nalazile načine da kontrolišu reproduktivnost i da su metode prekida trudnoće oduvek tu, kao deo kolektivnog ženskog iskustva. Žensko telo je prva i jedina teritorija koja povezuje sve žene, ali nad kojom se vrlo rano uspostavlja kontrola na različite načine – pornografijom, hiperseksualizacijom, nasiljem. Znale bismo i da je najstarija profesija zapravo babička profesija – jer su se žene porađale uz pomoć drugih žena, a da je prostitucija najstariji vid nasilja nad ženama, kao i da je ginekologija izvorno bila žensko zanimanje. Jedna lekcija iz istorije koja bi „lov na veštice“ predstavila kao dva veka otvorenog rata protiv žena, istovremeno bi i dala jasniji kontekst za savremene pokrete za zabranu abortusa. O njima se ne bi govorilo kao o čuvarima porodičnih vrednosti, već kao o onima koji i danas nastavljaju taj rat za porobljavanje žena. 

Da li bi neku razliku u našim životima pravilo saznanje da je „lov na veštice“ više od crtice iz popularne kulture jer su vešticama bile proglašavane žene koje su imale posebna znanja o ženskoj anatomiji i kontroli ženske seksualnosti? Da, pravilo bi

Ako bismo znale da su žene bile najborbenije u otporu protiv oduzimanja javnih dobara, pašnjaka i jezera, u Engleskoj od 15. do 17. veka, onda bi nam i borba žena u ekološkim pokretima danas bila logična. Ako bismo znale da su žene započele Francusku revoluciju maršom na Versaj, onda bi nam bilo potpuno logično što su žene bile toliko brojne u antifašističkim pokretima u Drugom svetskom ratu. Ako bi znanje o partizankama koje su izborile sva prava koja danas imamo bilo ono što generacije devojčica usvajaju u školama barem upola entuzijastično kao i onaj zahtev Jovana Dučića da žena ostane „nedostižna, nema i daleka“, onda bi bilo teže ubediti nas da je naša borba protivprirodna novotarija. Žene danas nastavljaju tradiciju započetu vekovima pre nas – borbu i revoluciju. 

Razumevanje kolektivne ženske istorije je važno zato što na taj način razumemo svet oko sebe i svoje mesto u njemu. Naše mentalne strukture, navodno slobodni izbori, sklonost ka pobuni, odgovori na izazove u životu koji se predstavljaju kao deo nepromenljive „muške“ ili „ženske“ prirode posledica su viševekovne tradicije brisanja i ućutkivanja žena. I ovo je opšte važno i na kolektivnom, i na individualnom nivou. 

Kada danas govorimo o nasilju nad ženama, o tome zašto neka žena nije prijavila ili otišla od nasilnika ranije, mi ne govorimo o bolestima savremenog doba već o procesima dugog trajanja. Kada govorimo o nasilju nad ženama, mi govorimo o sistemu mnogo starijem od nas, koji je dočekao svaku od nas i u kom različite dimenzije društva doprinose normalizaciji nasilja. To mogu biti „šale“ o prebijanju i silovanju žena, ali mogu biti i legalizovani oblici porobljavanja— od nereagovanja institucija na muško nasilje, do legalizacije prisilnog rađanja tj. zabrane abortusa. Svim ovim mehanizmima se šalju određene poruke i nasilnicima i žrtvama, da je nasilje prirodno.

Nasilje je deo kolektivne ženske traume, potencijal na koji nas upozoravaju od najranijeg detinjstva i koji se može ostvariti u svakom trenutku – u mračnoj ulici, ali i u učionici, bolničkoj sobi, crkvi, džamiji, porodičnom domu. Žene nigde nisu bezbedne i to je društvena činjenica sa kojom svaka od nas mora da živi. Mnogo puta smo čule da postoje tri uobičajena traumatska odgovora na nasilje – zamrzavanje, bežanje i borba, kao i da je zamrzavanje najčešći odgovor kod žena i to nije slučajno. Ćutanje nije znak ženske slabosti ili pristajanja na nasilje, ono je logičan rezultat brisanja ženske istorije i glasova žena koje su se pre nas suprotstavljale sistemu koji mrzi žene. 

Generacije žena kojim ja pripadam sve više biraju da ne ćute i time nastavljaju istinsku (žensku) tradiciju, na različitim frontovima. Zato je umesto pitanja otkud žene na bojnom polju važnije postaviti pitanje zašto ne znamo da je to logično mesto za svaku od nas. 

 

Biografija

Jelena Riznić doktorandkinja i saradnica u nastavi na Filozofskom fakultetu. Istraživačica na Institutu društvenih nauka, članica feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Click