Dušan Miklja – Moral je već sada arheološka kategorija

Izvor: Novi magazin

Napisavši nesvakidašnju priču o tome kako je prešao put od beogradskih udžerica do afričkih palata i od periferijske kaldrme do njujorških višespratnica, Dušan Miklja je u srpskoj književnosti zauzeo mesto najznačajnijeg putopisca. Njegova nova knjiga – Galerija (zatvoreno zbog popisa), u izdanju IK Vukan izdavaštvo, neobična je po strukturi, koncepciji i samom naslovu, pa smo tu i započeli ovaj razgovor. Naslov je srećno izabran jer upućuje na svima poznati pojam koji u tekstu dobija višeznačno i čak enigmatično značenje. Moglo bi se reći da je tekst smeša dokumentarne proze i fikcije u kojoj se prožimaju ne samo različita vremena već materijalni svet kao podloga izmišljenom i zamišljenom. U toj meri čak da pretapanje jednog u drugi ima ezoterijski karakter. Podnaslov – zatvoreno zbog popisa i bez namere pisca ima i testamentarni karakter.

Da li je to pokušaj da se napravi retrospektiva doživljenog?

Kada sam se već odvažio da se ispovedim nastojao sam da ta ispovest bude što sveobuhvatnija. Ne u smisli sitničavog popisa već u izboru likova i predela za koje mi je stalo da ih sačuvam od zaborava zbog nekog izuzetnog svojstva kojim se izdvajaju. Kao galerista, što će reći kao priređivač izložbene postavke, dopustio sam sebi da slike za Galeriju biram ne po njihovoj statusnoj vrednosti već po tome kakva osećanja pobuđuju kod onih koji ih gledaju. To je i objašnjenje zbog čega se u Galeriji našlo mesta i za šivaću mašinu moje majke (koja nas je uzgred rečeno othranila), i za sliku švalje Pabla Pikasa u Metropoliten muzeju u Njujorku. Pripisujem sebi u zaslugu da ću posetioce Galerije možda navesti da sami otvore ili zamisle sopstvenu Galeriju u kojoj će svoj život videti u slikama.

Možda bi o prirodi sveta i smislu postojanja više saznao posmatranjem nego tumačenjem – kažete u završnoj reči „galeriste“. Je li to moguće u današnjem svetu, takvom kakav jeste?

Pomenuti iskaz nastao je zapažanjem da ni umetnici ni naučnici nisu daleko odmakli u tumačenju sveta. Još manje u shvatanju smisla i svrhe njegovog postojanja. Dokaz za to je da su čak i najracionalniji umovi kakvi su – bez sumnje – atomski fizičari pri kraju života odustajali od pokušaja da protumače svet. Prepuštali su, drugim rečima, odgovor Svevišnjem ili nekom drugom nadnaravnom biću, priznajući tako nevoljno da su neka saznanja ljudskom rodu zauvek uskraćena. Moguće je, doduše, da su podlegli malodušnosti ali takođe da su – imajući u vidu sve veću haotičnost i odsustvo smisla savremenog sveta – bili u pravu.

U knjizi su, koliko poznate, toliko i ličnosti iz „donjeg doma“ – ljudi koje ste sretali a nisu ni vladari, ni kriminalci, ni… Jesu li oni boji ili lošiji?

Imao sam sreću – zahvaljujući novinarskom poslu ali i ličnim sklonostima, da proputujem svet i upoznam – kako vi kažete – ljude i iz „gornjeg“ i iz „ donjeg“ doma. Nisam ih razlikovao po važnosti i društvenom statusu koji su imali ili im je pripisivan već po čovečnosti i saosećajnosti. Po smernosti sa kojom su podnosili slavu ili bez roptanja obavljali javne poslove. Među njima je bilo i sa svetle i sa tamne strane meseca. I među krunisanim glavama i među tzv. „običnim“ svetom. Među državnicima sam najveće poštovanje imao za one koje vlast nije promenila. Kao na primer, italijanski predsednik Sandro Pertini i gerilac i potonji predsednik Angole Agostinjo Neto, koji je takođe prisutan u svim antologijama pesnika na portugalskom jeziku. 

Noćna mora za nacističke ratne zločince bio je i Vizental, čiji je ured u Beču ličio na svet koji je nastao iz haosa. Od filmskih diva skromnošću se izdvajala Monika Viti, koja je među piljaricama u rimskom kvartu Ponte Milvio bila omiljena koliko i u svetu filma. Među buntovnicima sam najviše uživao u društvu vođe „crnih pantera“ Stokli Karmajkla i ćerke Če Gevare Adele, sa kojom me je upoznao živopisni rimski anarhista. Nema malih i velikih likova. Samo oni koji su u vremenu opasnih iskušenja sačuvali čovečnost I – kao njihova suprotnost – oni koji su se odrodili od ljudske prirode.

Predeli, pejzaži… tako živo dočarani, kao da su juče viđeni. Jesu li to samo beleške ili ste ih ponovo, tokom pisanja, doživljavali?

Mislim da svi imamo neku vrstu skladišta sećanja na gradove u kojima smo boravili i na predele koje smo upoznali. Sa kakvom ćemo ih uverljivošću ponovo prizvati u svest zavisi pre svega od utiska koji su na nas ostavili kad smo ih prvo ugledali. Postoje, svakako, svetske metropole koje poznajemo i pre nego što smo ih pohodili. Mislim, pri tome, na Rim, Pariz, Moskvu, Njujork i druge velike gradove, na njihove muzeje i znamenitost. Na slikare, pisce i druge umetnike koji su u njima živeli. I u mojoj postavi Galerije nisam mogao da zaobiđem Pola Gogena u odeljku o tropima, niti Šagala koji je sa pariske mansarde slikao muzičare na krovovima. Izdvajam, ipak, Egipat koji sam doživeo kao duhovnu visoravan sa koje su potekli svi izvori civilizacije koji su kasnije natapali Atinu i Rim. U toj meri sam opsednut njime da sam u Galeriju smestio i najveću afričku reku Nil, i Sinajsku pustinju, kao mestu na kojem se Gospod prvi put ukazao čoveku.

Koliko pisani iz najboljih namera, toliko i upozoravajući eseji. Šta se time postiže, i postiže li se uopšte?

Galerija nesumnjivo sadrži esejističke priloge, ali su u njoj ima primesa mnogih drugih književnih žanrova. Sve su ređi uzorci čistog žanra koji, bar meni se tako čini, sve više pripada prošlosti. Ne znam zašto je tako. Možda i zbog toga što se svet dramatično menja. Što se na jednoj strani sve više mrvi i usitnjava, što nije bez uticaja na književne pravce, ali takođe i na sve vidljivije „ukidanje čoveka“. Kad govorim o „ukidanju čoveka“ mislim pre svega na brutalna nastojanja da se razvlasti od svojstva koja ga čine čovekom. Da se razdvoji od saosećanja, ljubavi za porodicu, za druge ljude. Da ser razvlasti od obzira i stida. Moral je, uostalom, već sada arheološka kategorija. Najviše zabrinjava da se na tome neće stati. Od „roditelja broj jedan“ i „roditelja broj dva“ doći ćemo do potpunog obezličavanja ljudskog bića. Do stvari „to“ koje će gospodarima sveta služiti samo kao statistički uzorak upotrebljivosti kao potrošača.

Ne postoji, uostalom, više ni politika makar u ozloglašenom vidu. Nema više ideologije, levice i desnice. I u svetu i kod nas postoji samo jedna partija – partija manipulatora. Kako, inače, drugačije tumačiti izborne koalicije koje su ne samo neprirodne i neobjašnjive, već i nezamislive.

Kako bi prošli današnji „heroji“ da ste knjigu pisali kroz desetak godina – Tramp, Vučić, Orban, Putin..?

Lično me najviše čudi da kraj sve raznovrsnosti sveta državnici i političari sve više nalikuju jedni na druge. Nema više velikih ličnosti poput De Gola. Svako danas može da se bavi politikom, što je vidljivo u sve većoj navali likova koji bi zbog nedostojnosti bili prognani iz stare Atine. Zašto se, tada, čudimo da je među njima gomila manipulatora, neobrazovanih i nesposobnih, običnih cirkuzanata. Svega i svačega ima, osim onoga što bi složenom i opasnom vremenu najviše odgovaralo – verodostojnih i čestitih ličnosti.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.