Dejan Atanacković – Festival kratke priče i verbalnog delikta

Izvor: Novi magazin

Dobio je zaduženje, ili je čak možda tako postupio unutar uskih robovskih okvira svoje vlastite volje, da u klasičnom crnokošuljaškom maniru spreči održavanje događaja tobože opasnog i devijantnog sadržaja – festivala kratke priče Kikinda Short, kojim je, valjda, direktno bila ugrožena cela država i ličnost predsednika Republike.

No, da to nije bila želja samo nekog lokalnog kabadahije, potvrđeno je i narednog dana, kada je zabranjeno i tradicionalno drugo veče festivala kratke priče u Beogradu, uz kretensko objašnjenje da je u Dorćol placu, po policijskoj zabrani Mirdite, a gde je sticajem okolnosti i drugo veče Kikinda Shorta imalo da se održi, ostala na snazi zabrana svih događaja do daljeg, a pogotovo događaja kojima se „pljuje na predsednika i državu“. 

Građani Srbije dobili su tako, hteli ne hteli, neprocenjivo značajnu obrazovnu priliku da osmotre jedan sasvim logičan tok stvari u ambijentu narastajućeg fašizma, zabranom najpre albanskih umetnika, a potom i srpskih pisaca, čime je, u neku ruku, učinjena i svojevrsna „usluga“ kikindskom festivalu da bude žrtva otvorenog progona, a nama piscima čast da ne budemo izuzeti sa spiska neprijatelja režima – čast, jer bi u najmanju ruku nečasno bilo raspolagati slobodom javnog govora u okolnostima progona albanskih umetnika, i samo dan nakon zabrane Mirdite ne biti označen kao neprijatelj ove i ovakve države.

Naravno, reč je o zabranama koje, u neku ruku, najmanje pogađaju učesnike festivala, već o zabranama koje predstavljaju klasično ukidanje slobode kretanja, slobode govora, slobode građana da uđu u svoju biblioteku, da posete svoje prostore kulture, slobode odlučivanja o tome šta je uopšte kultura i čemu ona služi. Reč je o zabranama kojima se jedan primitivan i nasilan režim otvoreno legitimiše pred građanima kao nosilac i izvršitelj represije, režim koji, kao i svi sramni režimi njemu slični, počiva na izmišljanju, imenovanju i obeležavanju mnogih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.

Nisu se, međutim, političke stranke i predstavnici političkih partija, uz par izuzetaka, posebno istakli u osudi zabrane, ni Mirdite, a kamoli kikindskog festivala, no ipak su se čuli znatno više od, recimo, srpskih pisaca, od kojih je naizgled bilo razumno očekivati reakciju. Ipak, reakcija predstavnika domaće književne scene, koliko mi je poznato, gotovo je sasvim izostala, i kao što su režimski mediji prećutali zabranu festivala kratke priče, tako su i pisci zajedno s njima ostali nemi, i to upravo srpski pisci, dok su mađarski i bugarski slali pisma podrške i oglašavali se u lokalnim medijima.

Ono što se čulo u medijima, na društvenim mrežama, što od političara što od građana koji već i nesvesno ponavljaju reči političara, bila je uobičajena konstatacija da je režim u panici, da se režim neminovno urušava, te da su zabrane festivala vizuelne kulture, dijaloga i književnosti samo potvrda njegove slabosti. Nažalost, ne mogu da kažem da u potpunosti delim to mišljenje. To što oholost i nasilje mogu da zaliče na uspaničenost, ili mogu da budu motivisani panikom, nažalost nije ni najmanje potvrda da je režim u stanju panike. Bojim se da je režim, naprotiv, u uslovima tek nešto pojačane, a gotovo u potpunosti neartikulisane građanske iritiranosti, pa i u vidnom izostanku iskaza solidarnosti gde je solidarnosti moralo da bude, stekao samo još jednu potvrdu s kakvom se lakoćom može sprovoditi represija u zbunjenom, podeljenom i dubinski korumpiranom društvu, u kojem čak ni plasiranje idiotske kvalifikacije „antisrpski“ nije strano mnogim predstavnicima političke opozicije, a o piscima i da ne govorim. Što se mene tiče, ne znam da li mi je više srpskih pisaca ili režimskih funkcionera, „analitičara“ i botova lepilo tu etiketu poslednjih godina.

Bojim se da je režim, naprotiv, u uslovima tek nešto pojačane, a gotovo u potpunosti neartikulisane građanske iritiranosti, pa i u vidnom izostanku iskaza solidarnosti gde je solidarnosti moralo da bude, stekao samo još jednu potvrdu s kakvom se lakoćom može sprovoditi represija u zbunjenom, podeljenom i dubinski korumpiranom društvu, u kojem čak ni plasiranje idiotske kvalifikacije „antisrpski“ nije strano mnogim predstavnicima političke opozicije, a o piscima da i ne govorim

Kikindski kabadahija danas je svakako, na svoj bedni način, moćniji nego što je bio pre no što je, sa svojim batinašima, zabranio sugrađanima ulaz u biblioteku. Grupa huligana koji su blokirali Dobračinu ulicu, ne bi li se patriotski suprotstavili kulturi srpsko-albanskog dijaloga, uspešno je obavila posao zaštite režimskih interesa i u tome stekla nemalu podršku građana. Država je u celini otišla korak dalje u pretvaranje svega državnog u sredstvo za uništavanje države, u instrument represije i otimanja prostora slobode. 

Ukratko, nakon svega navedenog, malo šta je, kad se pogleda, od svega toga novo, malo šta može da bude novo u zemlji koja svakim danom nestaje u patološkoj pljački, rušenju, trovanju, ubijanju, zaduživanju, u zemlji gde vođi naoružane kriminalne bande, dok čerupa Srbiju, nadolaze psihopatske vizije letećih automobila i akvarijuma sa delfinima sred surčinske ledine.

Jer prevelika je nespremnost opozicione Srbije, ne samo one stranačke, da se zaista suprotstavi i najevidentnijem ludilu, a prevelika spremnost da se s njime pravi kompromis. Prevelik je trud uložen u koristoljubivo nesuočavanje sa stvarnošću. Previše je ćutanja o previše stvari od suštinskog značaja da bi ma kakvo formulisanje strategija oslobađanja bilo uistinu moguće. Premalo je političke hrabrosti da bi se sagledale i saopštile istine o izgubljenim ratovima, o izgubljenim teritorijama, o mrtvima koji su ostali iza politike državnog kriminala, kukavičluka i predrasuda, o svemu što se samo naizgled vratilo, jer u stvari nikad nije ni otišlo odavde, i što nikud ne ide, duboko i sistemski usađeno u svakodnevni jezik, navike i tabloidni doživljaj stvarnosti.

Između režimskog ludila s jedne strane, i decenijama široko prihvaćenih i pothranjivanih stereotipa i populističkih floskula većinske Srbije sa druge, gotovo da je mrtva trka u bezumlju. Samo je u nekim segmentima društva iznenadno podsećanje na potonuće u fašizam kroz jedan tako neporecivo fašistički čin kao što su zabrane književnih večeri, simbolički, i za gotovo neizmerljiv tren, podignuto na nešto viši nivo beznađa.

I možda je to samo zato što sam ja jedan najobičniji „antisrpski“ pisac, no meni se čini da je, danas već, kad je beznađe u pitanju, sve isto kao pre.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.