Velika pobeda laburista i još veći poraz konzervativaca

Autor: Slobodan G. Marković, redovni profesor Fakulteta političkih nauka i rukovodilac Centra za britanske studije FPN, Izvor: Novi magzin

U prethodnih 45 godina Britanija je prošla kroz tri duga stranačka talasa. Posle 18 godina vladavine konzervativaca (maj 1979 – maj 1997), na vlast su došli Toni Bler i laburisti koji su ostali na vlasti 13 godina do maja 2000. Usledilo je 14 godina vladavine konzervativaca. U proseku su ova tri talasa trajala po 15 godina. Na izborima 5. jula 2024. Konzervativna stranka je s jednom trećinom birača dobila 63 odsto poslanika u Britanskom parlamentu. Kada se uporedi broj poslanika laburista u odnosu na konzervativce (411 prema 121) pobeda deluje još veća. Ipak, laburisti su osvojili procenat birača (33,7 odsto) koji bi ih, u redovnijim okolnostima, ostavio u opoziciji. Zato je ova pobeda zaista velika, ali još veći je poraz Konzervativne stranke koja je u odnosu na 2019. godinu izgubila više od polovine birača. 

DUBOKA PODELA BRITANACA OKO EU: Iako je evroskepticizam 1970-tih bio pre svega tekovina laburističke stranke od vremena Margaret Tačer (1979-1990) ovakva politika postala je identitetska oznaka jednog krila Konzervativne stranke. Toni Bler je kao premijer (1997-2007) naizgled zaustavio polemike oko EU, ali zapravo je samo imao srećne okolnosti. Umesto da se Britanija suoči s tim da će biti jedina zemlja u EU koja je odbila njen ustav, Bler je promišljeno odlučio da sačeka da to odradi neko drugi. To se i dogodilo. U maju i junu 2005, francuski i holandski birači odbili su na referendumima predloženi ustav EU i spasili Blera i laburiste od dalje debate o EU. „Vruć krompir“ ostao je konzervativcima koji su preuzeli vlast 2010. I laburisti i konzervativci bili su jedinstveni u tome da EU treba da bude što šira i što manje integrisana. Zato su i jedni i drugi postali velike pristalice što većeg proširenja EU. Unija u kojoj bi bile Turska i preostale zemlje iz Jugoistočne Evrope delovala je britanskoj političkoj eliti kao savez čije će produbljivanje biti bitno usporeno. 

Na izborima 2010. niko nije dobio potrebnu većinu u Britanskom parlamentu. Zato je vođa konzervativaca Dejvid Kameron morao da formira koaliciju s liberalnim demokratama, strankom koja je bastion evrofilstva u Britaniji. Ispostaviće se kasnije da je pobeda konzervativaca 2015. zapravo bila početak sloma ove stranke. Tada je Kameron morao da formira vladu sam jer su konzervativci osvojili većinu mandata, a liberalne demokrate doživele debakl. Nije više bilo moguće da vrh konzervativaca nalazi izgovor u koalicionom partneru zašto nema referenduma o EU. Na izborima 2015 krajnja desnica oličena u stranci Jukip dobila je neverovatnih 12,6 odsto glasova. Bila je to opomena Konzervativnoj stranci da ako ne raspiše referendum rizikuje poraz na sledećim izborima zbog prelivanja glasova ovoj stranci. 

Kada je Kameron raspisao referendum, bez širih konsultacija, očekivao je da on neće uspeti. Za razliku od Blera nije imao sreće. Dogodila se „savršena oluja“ u korist Bregzita oličena u migrantskoj krizi, nesposobnosti proevropskog dela Britanije da personifikuje kampanju i u loše odabranom trenutku. Dugogodišnja kampanja za Bregzit dela Konzervativne stranke, kojoj su u tome pomogli i mnogi laburisti, bila je uspešna, i sa skoro 52 odsto glasova za izlazak britanski glasači rekli su zbogom EU juna 2016. Od tada je Konzervativna stranka postala dvostruki talac tabloidizovanog javnog mnjenja kako u pogledu antimigrantske retorike tako i u otporu konstruktivnom dogovoru s EU.

Zavrzlame Bregzita dovele su Borisa Džonsona na čelo Konzervativne stranke 2019. Bilo je to suprotno želji većine poslanika ove stranke, ali sasvim u skladu s pogledima članova partije, a, kako će se pokazati na opštim izborima 2019, i s opredeljenjem konzervativnog biračkog tela. Oni koji su dobro poznavali Džonsona podozrevali su šta bi moglo da se dogodi sa strankom i Britanijom koju bi on vodio. Ispostavilo se da su njihove zebnje bile opravdane. Gardijan je pobrojao 16 velikih skandala tokom Džonsonovog mandata kao premijera Britanije (2019-2022). Rejting konzervativaca bio je na dnu, a komično kratak mandat Liz Tras kao premijerke vukao je stranku dalje u ponor. Sledeći premijer Riši Sunak trebalo je da konsoliduje britansku ekonomiju i zaustavi eroziju Konzervativne stranke. Prvo je uspeo samo donekle, drugo mu je pošlo za rukom, ali je to bila Pirova pobeda. Dalja erozija popularnosti stranke je zaustavljena, ali je on preuzeo stranku sa tako niskim rejtingom da je zaustavljanje erozije bilo izuzetan poduhvat, ali ne i dovoljan. Na samom kraju mandata ovog premijera stvoren je utisak da je Britanija u priličnoj krizi, i da, u pojedinim segmentima, više ne nalikuje na razvijenu zemlju. 

I laburisti i konzervativci bili su jedinstveni u tome da EU treba da bude što šira i što manje integrisana

NOVA LABURISTIČKA VLADA: LEVICA, LEVI CENTAR ILI CENTAR?: Od trenutka kada je prednost Laburističke stranke narasla na 30 procentnih poena, a to se dogodilo na kraju vlade Borisa Džonsona i tokom kratkog izleta Liz Tras na mestu premijerke Britanije (septembar-oktobar 2022), lider laburista Kir Starmer krenuo je sigurnim putem. Izbegavao je da pokrene bilo koju temu koja bi mogla da smanji ogromnu prednost laburista. Time je sve više išao ka političkom centru i političkom pragmatizmu, a sve se više udaljavao od izvornog laburističkog programa koji je ciljao da transformiše britansko društvo. Na osi između Korbina i Blera Starmer je sve više išao ka potonjem. To je dovelo do gubljenja ogromne prednosti koja se na kraju svela na 10 procentnih poena na izborima 4. jula 2024. I to je bilo sasvim dovoljno za potpuni izborni debakl dezorijentisanih torijevaca. 

Najneobičnija okolnost izbora iz 2024. je da je Starmer postao premijer s ogromnom prednošću u broju poslanika, a da nije dao nijedno veliko obećanje. Pad poverenja u Konzervativnu stranku toliko je bio snažan da je bilo dovoljno biti posmatrač i analitički gađati one segmente društva koji su tokom vladavine torijevaca došli do tačke sloma, a to su državni obrazovni sistem i nacionalna zdravstvena služba. Birači će sada posebno pratiti šta će nova vlada da uradi u ovim sektorima. Kada je reč o zdravstvu, Starmer se obavezao na konkretne mere čije će sprovođenje moći lako da se meri. On je obećao 40.000 hiljada pregleda više nedeljno, odnosno dva miliona više pregleda godišnje. Za to su potrebna dodatna sredstva da bi zaposleni radili prekovremeno i vikendima. Liste za čekanje trenutno, po različitim procenama, obuhvataju 7,5 do 10 miliona pregleda. Samim tim, ispunjenje obećanja neće posle prve godine dovesti do nestanka redova za pregled. Kod obrazovanja je predviđeno uvođenje poreza na dodatu vrednost na školarine za privatne škole koje pohađa sedam odsto učenika. Taj iznos bi se prelio u državno školstvo u kome je stanje znatno nepovoljnije nego u privatnom, ali pitanje je da li će to biti dovoljno za znatniji pomak. Institut za fiskalne studije već je izračunao da će ovim merama državne škole dobiti samo dva odsto više sredstava. 

Nedostatak entuzijazma za dublje reforme pod Starmerom rezultat je Korbinove ere (2015-2020) kada je ambiciozan program korbinovaca doveo ne samo do velikog broja glasača za laburiste, nego i do još većeg za konzervativce na izborima 2019. Bregzit je u tome imao priličnog udela. Mlaka kampanja Starmera pasivizovala je mnoge tradicionalne laburiste. Sve je to uticalo i na tri miliona glasova manje nego što je dobio Korbin 2017, odnosno 570.000 glasova manje nego 2019. U okolnostima potpunog sloma glavnog protivnika, to nije imalo ni najmanjeg uticaja na ishod izbora. Obe stranke su svejedno dobile opomenu. One su zbirno osvojile rekordno nizak procenat od 57,4 odsto birača u poređenju sa 82,3 procenata 2017. Pri tome, izlaznost je među najnižim. Na izbore je izašlo 3,2 miliona glasača manje nego 2019. Izborni autsajderi poput reformista i zelenih osvojili su zbirno 20,9 odsto u odnosu na 4,6 procenata 2019. Pri tome, reformisti Najdžela Faraža skočili su sa dva na neverovatnih 14,3 odsto i time vratili krajnju desnicu na političku scenu Britanije. 

Ogroman porast Zelene stranke Engleske i Velsa za milion glasova ukazuje na to da sve veći broj Britanaca vidi ovu stranku, a ne laburiste, kao progresivnu alternativu

I u laburističkom biračkom telu došlo je do priličnih promena. Britanski muslimani, koji čine šest odsto stanovništva UK, prilično su se udaljili od tradicionalne podrške laburistima, a to udaljavanje je posledica Starmerove nejasnosti po pitanju rata u Gazi. Ogroman porast Zelene stranke Engleske i Velsa za milion glasova ukazuje na to da sve veći broj Britanaca vidi ovu stranku, a ne laburiste, kao progresivnu alternativu. Osim toga, s trećinom glasova izašlih birača, i petinom glasova registrovanih birača, tvrdnje o tome da laburisti sada nedvosmisleno predstavljaju Britaniju stoje na vrlom labavim osnovama. 

Da je pre reč o stranci levog centra nego levice, najjasnije se vidi po planovima za reformu Gornjeg doma parlamenta. Umesto transformacije britanskog političkog sistema, koji bi uključivao i ukidanje Doma lordova, Starmer se odlučio za njegovu reformu, pre svega za ukidanje naslednih mesta u Gornjem domu, ali je i na ovom planu svaka naredna izjava u prethodnim mesecima bivala sve blaža. 

Sastav nove vlade takav je da se ona sastoji uglavnom od pripadnica i pripadnika levog centra, ali i centrista. Starmer može da pošalje poruku da su u njegovoj vladi ljudi koji su se sami izborili za poziciju u društvu tako što su krenuli sa dna socijalne lestvice. Njegova zamenica Andžela Rejner imala je nepismenu majku, a ministar spoljnih poslova Dejvid Lemi prvi je crnoputi Britanac koji je studirao na Harvardskom pravnom fakultetu, a dete je imigranata iz Gvajane. Novi premijer svakako će insistirati na inkluzivnosti i pokušaće da pošalje nacionalnu poruku. Za to ima više osnova nego prethodne konzervativne vlade, ali i manje entuzijazma nego što je imala stara Laburistička stranka. 

Sastav nove vlade je takav da se ona sastoji uglavnom od pripadnica i pripadnika levog centra, ali i centrista

U pogledu migrantskog pitanja vlada Kira Starmera, iskusnog advokata za ljudska prava, ima istorijsku priliku da prekine politiku stigmatizacije migranata koje su vodile konzervativne vlade od Bregzita nadalje. Prve izjave upućuju na to da je novi premijer svestan ovog pitanja i da će nastojati da nađe rešenje koje vodi računa ne samo o niskim strastima javnog mnjenja nego i o ljudskim pravima i dostojanstvu ljudi.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.