Siromaštvo se nasleđuje

Piše: Jelena Aleksić, Izvor: Novi magazin

Za socijalnu zaštitu u Srbiji vreme je stalo. Strategija razvoja socijalne zaštite stara je 15 godina, rashodi za socijalnu zaštitu su manji za 22 odsto, smanjuje se broj socijalnih radnika u centrima za socijalni rad a raste broj korisnika usluga, konstatovala je na nedavnoj konferenciji za medije Sarita Bradaš, psihološkinja i istraživačica, koordinatorka Radne grupe Majske platforme za sistem socijalne zaštite. U pitanju je grupa intelektualaca, profesora i istraživača koja se ujedinila u pokušaju da iznađe odgovor na sve izraženije nasilje u društvu a do sada su predstavljeni izveštaji u oblasti obrazovanja a nedavno i socijalne zaštite i mentalnog zdravlja. 

U tekstu pred nama bavimo se temom pomoći najugroženijima, ljudima siromašnima i nezaposlenima, onima u koje socijalna država ulaže kako bi ih izvukla iz siromaštva i osnažila za nešto više od pukog preživljavanja. U slučaju Srbije, nažalost, sve pomenuto, skoro i da ne postoji a nema ni volje da se išta promeni. Deo problema nedavno je pobrojan i na konferenciji pod nazivom „Put ka efikasnoj strategiji socijalne zaštite“ koje je organizovalo Društvo socijalnih radnika Srbije sa udruženjem „Sociativa“ gde je još jednom prokazana sva nebriga države o svojim građanima. 

Socijalni radnici beže glavom bez obzira 

Iako je kao bomba odjeknula vest da u Srbiji postoje Centri za socijalni rad u kojima nema nijednog socijalnog radnika, nadležni se nisu mnogo potresli. Naprosto, pravila koja dokazano, nisu ni za koga korisna i dalje su na snazi kao i odliv stručnog kadra iz centara. Samo od 2013. godine pa do 2022. godine broj zaposlenih na neodređeno vreme je smanjen za više od 18 odsto od čega je broj zaposlenih stručnih radnika manji za 14 odsto. Prema nalazima Državne revizorske institucije od 141 centra za socijalni rad, u proseku osam centara tokom tri godine nije imalo nijednog zaposlenog socijalnog radnika, 21 centar je radio bez pravnika, 17 centara bez psihologa, a 57 – bez ijednog pedagoga. 

Koliko se nadležni ministri i Vlada ne bave svojim poslom dokazuje i to što su mnogi stručni radnici toliko preopterećeni da im je jedino rešenje da napuste posao. Naime, u izveštaju Majske platforme se navodi da se opterećenje stručnih radnika značajno razlike po regionima i varira od 217 korisnika po jednom stručnom radniku u Kolubarskom okrugu do 700 u Južnobanatskoj oblasti. 

„Neujednačena opterećenost stručnih radnika u prvom redu je posledica kriterijuma određivanja broja stručnih radnika na osnovu broja stanovnika a ne broja korisnika. Broj korisnika na 1.000 stanovnika u 2022. godini kreće se od 34 u Valjevu do 389 u Kučevu. U pet gradova/opština broj korisnika na 1.000 stanovnika je manji od 50 dok je u sedam broj korisnika na 1.000 stanovnika veći od 300 (Sečanj, Bela Palanka, Merošine, Bosilegrad, Bojnik, Kovin i Kučevo). 

SIROMAŠTVO: A u pitanju su hiljade i hiljade građana ove zemlje. Naime, prema podacima Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, u 2020. godini oko sedam odsto stanovništva u Srbiji je živelo ispod linije siromaštva što znači da je 450.000 ljudi živelo mesečno sa 12.500 dinara ili manje. Istovremeno, agencija UN je procenila da je u našoj zemlji u apsolutnom siromaštvu čak 800.000 ljudi. Ako se zna da materijalnu pomoć države prima oko 170.000 ljudi postavlja se pitanje šta je sa preostalih 600.000 građana koji žive na ivici egzistencije ili onih 280.000 koji žive ispod granice siromaštva? 

„Pa mi ne znamo šta je s njima i to o čemu govorite nam najbolje pokazuje da apsolutno siromaštvo najmanje 600.000 ljudi nije stvar od javnog interesa. Strogi zakonski uslovi, nedostatak proaktivnosti u identifikovanju socijalno isključenih i neefikasna socijalna zaštita dovele su do toga da socijalna pravda i solidarnost (p)ostanu proforme deklamacije, a ne suštinsko polazište za osmišljavanje javnih politika iz ove oblasti“, konstatuje u razgovoru za Novi magazin Uroš Ranđelović iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11. 

„Čini se da problem siromaštva uopšte nije ni osvešćen kao problem od javnog interesa, a bez tog preduslova iluzorno je očekivati donošenje bilo kojeg planskog dokumenta koji će opravdati razloge sopstvenog postojanja“, dodaje naš sagovornik.

I zaista, krovnog najvažnijeg, planskog dokumenta nema već punih 15 godina. U pitanju je Strategija socijalne zaštite koju je Srbija imala poslednji put davne 2009. godine. Aktuelna vlast je pisanja i usvajanje nove započela 2018. godine i trebalo je da važi za period od 2019. do 2025. Pogađate, dokumenta još uvek nema. 

„Dakle, sistem socijalne zaštite 15 godina funkcioniše bez krovnog i vodećeg dokumenta. Ova strategija bi trebalo da bude usklađena sa agendom za održivi razvoj do 2030. godine i trebalo je da obezbedi stalan i efikasan sistem socijalne zaštite koji će smanjiti siromaštvo, povećati socijalnu jednakost i unaprediti usluge za ranjive grupe“, podsetila je pomenutoj konferenciji za medije Dijana Jovanović, socijalna radnica. 

15 godina Srbija funkcioniše bez napisane i usvojene Strategije socijalne zaštite 

Na istom mestu, Suzana Mihajlović, docentkinja i doktorka nauka odeljenja za socijalnu politiku i socijalni rad na Fakultetu političkih nauka govori o tome kako stvari funkcionišu u praksi. 

„Moramo razumeti da postoje prepreke u dizajnu naših programa, koje obeshrabruju korisnike da apliciraju za ta prava ili pak, ta prava ne funkcionišu i ne dovode do pravih efekata koje mi očekujemo da budu, a to je da izbave korisnike iz siromaštva. Iznosi novčanih naknada, pogotovo novčane socijalne pomoći i dečijeg dodatka moraju se povećati. Čak i ako se kumulativno koriste u domaćinstvu, oni ne mogu da podignu korisnika ili porodicu iznad linije siromaštva“, skreće pažnju Mihajlović. 

Radi se o sramnim iznosima pomoći koju, podsetimo, najugroženiji primaju svega devet meseci dok im se preostala tri meseca ostavljaju za traženje posla, valjda kao podsticaj da bez ikakvih primanja vreme posvete prekvalifikaciji ili doškolovanju. 

100 EVRA MESEČNO: Novčana socijalna pomoć za pojedinca je trenutno je 11.674 dinara mesečno dok na šestočlano domaćinstvo iznosi celih 28.000 dinara. 

Sagovornik Novog magazina, profesor Mihail Arandarenko analizira ove anomalije nemogućnosti dobijanja socijalne pomoći i s pravom možemo reći „bednih“ iznosa koji se dodeljuju onima koji uspeju da ispune sve kriterijume. 

„Prema krovnom Zakonu koji uređuje ovu oblast, ljudi koji jedu puževe da bi sebi i svojoj porodici obezbedili proteinsku ishranu ili majka koja svojoj deci umesto dohrane daje šećer i vodu, samo su neki od onih kojima je Inicijativa A11 pružila neku vrstu pravne pomoći i koji ne ispunjavaju uslov socijalne ugroženosti kako bi dobili novčanu socijalnu pomoć“.

Uroš Ranđelović, A11 Inicijativa za ekonomska i socijalna prava 

„Dva su glavna argumenta koja se u okviru neoliberalne ideologije koriste da bi se minimizovala socijalna pomoć. Prvi argument je na makro nivou – ova država je suviše siromašna da bi mogla da troši previše na izdatke za socijalnu pomoć. Drugi je vezan za problem podsticaja na nivou pojedinca – relativno visoki iznosi socijalne pomoći destimulisali bi siromašne ljude da traže posao, i na neki način kažnjavali one koji žele da rade i napreduju, što bi bilo na uštrb opšteg društvenog napretka. Oba argumenta su lažna. Prvo, čak i početkom 2000-ih, kada je Srbija bila mnogo siromašnija nego danas, učešće javne potrošnje u BDP-u je bilo više od 40 odsto što je nešto iznad proseka za najrazvijenije zemlje članice OECD-a. Znači, para je uvek bilo, ali ne za siromašne“, objašnjava profesor i nastavlja: 

 „Drugi argument – vezan za destimulativnost „visokih“ iznosa socijalne pomoći – naizgled je ekonomski racionalan, ali on je bio hipokritičan u zemlji koja je početkom 2000-ih uvela poreski sistem koji je oštro kažnjavao niže plaćene radnike. Oni su kažnjeni kroz visoke poreske stope na nisko plaćeni rad, ukidanje ujednačavajućih neoporezivih beneficija vezanih za rad, kao što su topli obrok i regres, i indirektno, zbog takve politike, kroz propadanje sektora koji su najviše zapošljavali takve radnike, kao što su tekstilna i metalska industrija. Tako je sistem obezbedio da u lošim vremenima standard siromašnih pada brže od ukupnog standarda, a u dobrim vremenima da siromašni nemaju koristi od rasta ukupnog standarda. Na dugi rok, država mnogo više gubi od takve politike nego što dobija“, ističe naš sagovornik a upitan šta to država dobija a šta gubi principom „udri po najslabijem“ odgovara: 

„Umesto da pomogne siromašnim građanima da stanu na noge obezbeđujući im minimum dohodovne sigurnosti, ona kreira trajni pul marginalizovanih ljudi koji nisu u stanju da pomognu svojoj deci da izađu iz začaranog kruga siromaštva i isključenosti. Naša država je aktivno radila na tome da smanji siromašno stanovništvo ne tako što bi ga izvukla iz siromaštva, nego tako što bi ga podstakla na iseljavanje i destimulisala njegovu reprodukciju – na primer, uskraćujući pravo na dečiji dodatak za peto i svako naredno dete, pozivajući se na izmišljene preporuke Svetske zdravstvene organizacije“.

DECA NAJUGROŽENIJA: O odnosu države prema najmlađima najbolje govori visina dečijeg deteta od 4.100 dinara. I to u zemlji u kojoj je, prema podacima UNICEF-a svako peto dete ugroženo siromaštvom. 

„Sama okolnost da smo došli u situaciju da nam je svako peto dete u riziku od siromaštva dovoljno govori o (ne)prepoznavanju ovog problema od strane nadležnih. Dečije siromaštvo dodatno je problematično budući da rođenje u siromaštvu zbog brojnih društvenih faktora najčešće znači i ostanak u njemu. Rođenje u siromaštvu znači lošu ishranu, narušeno zdravlje, dečiji rad i zanemarivanje obrazovanja. Jednostavno, dete rođeno u ovakvim uslovima nema jednaku šansu za normalan razvoj kao njegovi ostali vršnjaci. Edukativna depriviranost i smanjenje intelektualne radoznalosti prirodna su posledica siromaštva. Brojni nedostaci u planiranju i odsustvo interdisciplinarnog pristupa u sprovođenju afirmativnih mera za integraciju socijalno ugroženih kategorija stanovništva u obrazovni sistem doveli su do toga da ti ljudi obrazovanje jednostavno ne vide kao kartu za prevazilaženje sopstvenih nedaća. Rezultat – siromaštvo se nasleđuje, a društvena pokretljivost gotovo da ni ne postoji. Kretanje pojedinaca između klasnih pozicija je otežano i gotovo da ne postoji šansa za potomke nižih klasa da se uspnu u srednju ili višu klasu“, konstatuje Ranđelović. 

Umesto da pomogne siromašnim građanima da stanu na noge obezbeđujući im minimum dohodovne sigurnosti, ona kreira trajni pul marginalizovanih ljudi koji nisu u stanju da pomognu svojoj deci da izađu iz začaranog kruga siromaštva i isključenosti

Mihail Arandarenko, profesor na Ekonomskom fakultetu 

Kako je onda moguće da se iz godine u godinu smanjuje broj korisnika novčane socijalne pomoći? Zašto država, na osnovu kojih podataka, smanjuje iznose koje iz budžeta izdvaja u svrhu socijalne zaštite? Prevedeno na jezik brojki, rashodi za socijalnu zaštitu (novčana socijalna pomoć, podrška za hranitelje, podrška radu ustanova socijalne zaštite i dodatak za negu drugog lica) u realnim iznosima smanjeni su od 2018. godine do danas za bezmalo 22 odsto. Pri tom Srbija godinama unazad izdvaja uveliko manje za ove namene nego što je prosek EU. 

„Da li je u javnom interesu Zaječaraca da njihov Zdravstveni centar ima magnetnu rezonancu i kadar obučen da njome rukuje ili stadion čija je izgradnja koštala 3,3 milijarde dinara? Da li je u interesu Surduličana da njihova opština izađe iz kategorije devastiranih, sa stepenom razvijenosti ispod 50 odsto republičkog proseka, i kako tačno tom interesu doprinosi 3,877.500 dinara poreskih obveznika u privatnom džepu jednog muzičkog zabavljača za koncert održan na Gradskom trgu 13. januara ove godine? Konačno, da li je javni interes Beograđana u stambenom zbrinjavanju socijalno ugroženih kategorija stanovništva koje se masovnije ne događa već petu godinu ili u subvencionisanoj prodaji novoizgrađenih stanova bivšim i trenutnim pripadnicima snaga bezbednosti? Nažalost, za donosioce odluka ova pitanja nisu retorička pa svedočimo konstantnom urušavanju prava koja su nam svakodnevno neophodna – prava da se lečimo, hranimo, stanujemo i da u slučaju potrebe računamo na društvo kroz sistem socijalne zaštite. Uzrok ovakvom stanju stvari nije u nedostatku finansija već u nečijoj odluci da javni interes postoji negde drugde, a ne tamo gde je intervencija najneophodnija“, oštar je Ranđelović a nije ni čudo. 

NEPRAVILNA PRAVILA: Naime, u razgovor na ovu temu, on pominje zaista tužne slike koje on i kolege zatiču na terenu dok pokušavaju da pruže pravnu pomoć onima koji, razume se, nemaju za plaćanje advokata a odbijeni su ili im je ukinuto pravo na novčanu socijalnu pomoć iz raznih, često nesuvislih razloga: 

„Ako, na primer, na sezonskom radu ostvarite prihod preko pripadajuće novčane socijalne pomoći, koja bi za tročlano domaćinstvo iznosila 21.013 dinara, vi gubite pravo na dalju podršku. Prevedeno na jezik prakse – prema krovnom Zakonu koji uređuje ovu oblast ljudi koji jedu puževe da bi sebi i svojoj porodici obezbedili proteinsku ishranu, ili majka koja svojoj deci umesto dohrane daje šećer i vodu, samo su neki od onih kojima je Inicijativa A 11 pružila neku vrstu pravne pomoći i koji ne ispunjavaju uslov socijalne ugroženosti kako bi dobili novčanu socijalnu pomoć. Ovi ljudi jedni su od onih 600.000 ispod linije apsolutnog siromaštva, bez prava na novčanu socijalnu pomoć“.

800.000 ljudi u Srbiji živi u apsolutnom siromaštvu

Upitan šta bi bili prioriteti za rešavanje pomenutih problema, Ranđelović rezignirano odgovara: 

„Sve što su do sada manifestovali na ovom polju Vlada Republike Srbije, resorno ministarstvo, zakonodavci i donosioci strategija svodilo se na suštinski nemar i odsustvo razumevanja. Lažne fasade poput takozvanog helikopter novca pred izbore upućuju nas na zaključak da se kod nas siromaštvo koristi kao politički alat i umesto da se ograničava njime se zapravo upravlja. A kada treba da se govori o konkretnim problemima i načinima da se oni reše nailazimo na glasno ćutanje. Toliko glasno da reč socijalna zaštita ne postoji u ekspozeu nove Vlade Republike Srbije, ni na jednoj od njegovih 67 stranica. Ovo će zaista biti vlada kontinuiteta, koja neće naročito mariti za socijalnu politiku, borbu protiv siromaštva i isključivanje najugroženijih građana i građanki iz sistema društvene podrške. Drugim rečima Vlada kontinuiteta u odsustvu ideje, volje i plana da se uhvati u koštac sa problemom koji sve više uzima maha“. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.