Veran Matić: Nasilje nad novinarkama – priča o jednoj fotografiji

Autor: Veran Matić

Empatija je važan sastojak dobrog novinara ili novinarke. Upravo ta želja i umeće da se razume pozicija drugog, česta je prednost novinarki. Isto je i kada je reč o profesionalnoj solidarnosti. I naravno, kada je reč o ranjivosti. Novinarke su, upravo zbog ovoga o čemu govorim, češća meta uznemiravanja, vređanja, pretnji, omalovažavanja, mobinga, ignorisanja, ugrožavanja bezbednosti i privatnosti. Sve što im se dešava, najčešće je duboko uronjeno u seksizam sa patološkim elementima, i to u kontinuitetu koji ne prestaje što je posledica iskvarenih temelja na kojima je uspostavljeno društvo.  

Novinarke su ugroženije ne samo zbog toga što ih je više u profesiji, već i zbog njihovog profesionalizma, upornosti, posvećenosti svom zanatu, etici i izraženoj želji da se zaštite oni koji su najranjiviji, slabiji, proganjani. Iako su više napadane, u statistikama to nije toliko vidljijvo, jer su do sada manje prijavljivale slučajeve uznemiravanja, pritiske, vređanje, pretnje i evidentno ugrožavanje njihove bezbednosti. „Pusti budalu“ – postala je uzrečica koju pominje koleginica usled nepoverenje u institucije. Da ne govorimo o sudskim procesima koji ako se dese, beskrajno traju uz trošenje novca, vremena i zdravlja. 

Praktično, svako ko uđe u neophodan proces prijavljivanja i procesuiranja, doživljava određeni oblik sekundarne viktimizacije, slične onoj koju javno prolaze glumice koje su prijavile nasilnika. I sâm se često suočavam sa neosetljivošću sistema, posebno kada je reč o nedostatku elementarne empatije prema povređenim i ugroženim novinarkama. 

Nedeljama mi je pred očima fotografija Miroslava Jankovića iz OEBS-a koja je obeležila sastanak Stalne radne grupe za bezbednost novinara u Novom Sadu koji je održan nakon erupcije nasilja prema novinarkama i novinarima u Novom Sadu, Inđiji i Staroj Pazovi. Fotografija je snimljena dok novinarka Verica Marinčić sa portala IN Medija iz Inđije, govori o torturi kojoj je izložena nakon brojnih pretnji i ataka pošto je pred očima nacionalne javnosti fizički izgurana iz zgrade opštine Inđija. Bilo je to potpuno neopravdano, nezakonito, nedopustivo ponižavanje radi ponižavanja novinarke, žene, predstavnice javnosti koja nijednim svojim gestom nije dala povoda za diskriminaciju i nasilje kojima je bila izložena, za nedopustivo stavljanje ruku na njeno telo, nasilje guranjem tela radnika obezbeđenja o telo novinarke, neobaziranje na molbe koleginice koja je snimala ceo mučan događaj. 

Šikaniranje Verice Marinčić je sveobuhvatno. Uhvaćeni trenutak sa fotografije je priča o tome kako je ceo njen život prerastao u izloženost nasilju i ponižavanju, uključujući i skrnavljenje spomenika njene pokojne majke. 

„Najgore mi je što nas teraju da postanemo kao oni, da uzvratimo nasiljem, zaštitite nas da to ne postanemo“.

Pored Verice, na fotografiji je takođe sa suzama u očima i novinarka Gordana Momčilović Ilić iz Stare Pazove, koja je izveštavajući o bespravnoj gradnji u parku, doživela direktnu pretnju smrću. Izloženost pretnjama najčešće potpuno menja život ugroženih novinarki i novinara. Gordana mesecima ne može da viđa i da se druži sa unukom, upravo da time na neki način ne bi i njega ugrozila. Toliko je intimnih teških priča o kojima se javno retko govori, a koje svakodnevno izjedaju sve one koji su na različite načine napadani. Porodice su često čak i više izložene od novinarke ili novinara, a ono što doživljavamo, svako od nas teže podnosi nego i fizičke napade na nas same. 

Pored Verice i Gordane sedi tužiteljka Osnovnog javnog tužilaštva iz Stare Pazove Anđelka Savić. 

(presek stanja: Za slučaj Verice Marinčić još uvek nije uzet iskaz od novinarke Vanje Đurić koja je bila prisutna i snimila događaj. U Gordaninom slučaju, prijava za pretnju je odbačena i ona ima pravo žalbe na tu odluku).

Na istom sastanku, Ana Lalić Hegediš uključila se sa lokacije na koju je izmeštena zbog užasnih pretnji i uvreda koje dobija a govorila je i Ksenija Pavkov koja je postala meta Telegram naloga sa preko 80.000 nasilnika. 

„Novinarstvo u Srbiji je ubitačno po zdravlje i posle 20 godina, napuštam ga“, verovatno da bi spasla svoj život, rekla je Anita Đukić u Jagodini u danu kada smo obeležavali 23 godine od ubistva Milana Pantića. 

Novinarstvo odumire kao profesija, a to se odvija i kroz bukvalno umiranje novinarki i novinara od posledica bavljenja novinarstvom u toksičnom i nasilnom društvu kao što je naše. 

Potreban je mnogo veći napor da se zaustavi propadanje i nestanak ove profesije jer onda neće biti nikoga ko će štititi javni interes i interese svakog građanina. 

Dodatak:

U Analizi mentalnog zdravlja novinara, koju je za OEBS pripremila grupa istraživača (Tamara Džamonja Ignjatović, Jovana Gligorijević, Branko Čečen, Miroslav Janković i Veran Matić) utvđeno je da 60 odsto novinarki i novinara u Srbiji ima neko hronično oboljenje. 90 odsto njih smatra da je tome doprineo stres. 

47 odsto ispitanih ima psihičke posledice mobinga. 

83 odsto je iskusilo sagorevanje na poslu.

70 odsto ispitanih ima posledice izveštavanja o traumatičnim događajima. 

Više od 60 odsto novinarki i novinara smatra da su pretnje, vređanja i napadi imali negativni uticaj na njihovo psihičko blagostanje. 

62 odsto smatra da im je bila potrebna pomoć psihologa ili psihijatra, ali da je nisu tražili jer nemaju novca ili vremena da se bave time.

32 odsto novinarki i novinara ima dijagnostifikovan mentalni poremećaj ili doživljava mentalne smetnje.

Petina ispitanih pati od posttraumatskog stresa, što predstavlja 20 puta veću rasprostanjenost ovog poremećaja u populaciji koja iznosi oko 1 odsto. 

Pretnje i fizički napadi o kojima najčešće čujemo, samo su deo problema sa kojima se suočava naše novinarstvo. 

Prilikom izlečenja mora se primeniti holistički pristup: veliki pomaci se neće načiniti ako se bavimo isključivo pretnjama ili samo fizičkim napadima, već se moraju rešavati problemi radnih prava, potplaćenosti, prevelikih zahteva poslodavaca uz nultu toleranciju za mobing i diskriminaciju po rodnoj osnovi, što bi doprinelo postpenom sveukupnom snaženju profesionalnih medija…

Pre svega toga, nužno je uspostaviti ljudski odnos prema svim ugroženim novinarima, a posebno novinarkama. To je preduslov svih daljih koraka ka mogućem ozdravljenju i izbavljenju iz stanja u kojem se nalazimo.