Aris Momsesijan – Nevidljivi ljudi
Izvor: Novi magazin
Sve ovo vam piše poprilično preplanuo čovek, koji je poslednjih mesec dana proveo baš na ulici, pijacama, trgovima i parkovima Beograda, gde je bivao pokušavajući ljudima da objasni zašto treba glasati baš za koaliciju u kojoj je kandidat za odbornika u skupštini ovog njemu najdražeg grada. Ah da, imam i alergiju na sunce i svaka moguća greška u pisanju neka se pripiše mom povremenom češanju, što po rukama, što po nogama i leđima.
Dakle, gotovo je. Završen je još jedan ciklus izbora, ovoga puta lokalnih, koji su samo potvrdili da je Srbija moderna nedemokratija, kakvom bi se ponosio svaki moderni diktator koji je spreman na metode najrazličitijih, dakako, modernih načina prevare. Nemam nameru da uz češanje (tamo gde me svrbi) objasnim sve načine kojima se diktator i njegova armija poslušnika služe da bi došli u posed budžeta i ne tako modernih načina trošenja tog istog budžeta, kojim se jedni novčanici prazne kroz različite takse i poreze, da bi se napunili drugi. Ne. Želim da vam ispričam priču o izbornom danu, u kojem sam po suncu odšrafio poslednje imunoglobuline i ostale alergijske čestice u mom organizmu.
Naime, koalicija čiji sam bio kandidat na ovim izborima je, znajući da će biti prevara na svakom šestom ćošku ovog lepog grada, okupanog u peni korupcije, formirala mobilne timove koji su imali zadatak da otkrivaju prijavljena kršenja izbornih pravila. Jedan od mogućih, a sveprisutnih pojava kršenja pravila jeste takozvani „bugarski voz“, gde se za nadoknadu od par hiljada dinara kupuju glasovi birača koji, po mom slobodnom sudu, najverovatnije ne bi ni glasali. To su ljudi s povećim manjkom u novčanicima, kojima bi ta više nego simbolična suma mogla da reši egzistenciju za taj, sasvim slučajno izborni dan. Dakle, to je dan kada su i oni došli u priliku da iz novčanika diktatora i njegovih sledbenika u pelješenju budžeta, dobiju mrvice.
Dakle, gotovo je. Završen je još jedan ciklus izbora, ovoga puta lokalnih, koji su samo potvrdili da je Srbija moderna nedemokratija, kakvom bi se ponosio svaki moderni diktator koji je spreman na metode najrazličitijih, dakako, modernih načina prevare.
Sedeći u štabu za te posebne intervencije, dobili smo obaveštenje da se baš takve transakcije (ja tebi dve hiljade dinara, ti meni glas) dešavaju na stadionu u Železniku. To je bila već deseta dojava, pa nismo očekivali ništa drugačije od prvih devet. Ali..
Mesto događaja izgledalo je kao da je iz nekog niskobudžetnog postapokaliptičnog filma (a kako i da izgleda, ako se za dve hiljade prodaje pljačkanje budžeta). Ispred oronulog stadiona, zaštićenog zarđalim rešetkama, stajale su neke žene, koje su izgledale kao da ne znaju gde će i kako će, pa i šta će na tom jakom suncu. Jedan auto, tu parkiran, požurio je da nestane niz put kada smo se pojavili, ostavljajući ih u još većem neznanju. Oni su otišli, mi smo prišli, zapodenuvši razgovor s njima. Pristojan, normalan razgovor, jer su bile ubeđene da smo i mi došli po svoje dve hiljadarke, što mi, pomislio sam, ne bi pokrilo ni bazičnu terapiju za moju, suncem izazvanu alergiju. Da li od sunca, da li od umora, pa i alergije, delovale su mi tako nestvarno, čedno, u svom nepostojanju za ovu diktatorsku vlast, osim na baš taj dan – dan dodele mrvica ukradenog budžeta. Nevidljivi ljudi, pomislio sam. Razmenile su s nama informaciju da su se ovi koji daju dve hiljade, zatvorili u stadion iza rešetaka, zaključanih katancem koji je držao dosta debeo lanac. Jedna od njih je pušila. Eto, za te dve hiljade ne bi mogla da kupi ni deset kutija tih cigareta. Ali, mogla bi da kupi obrok za svoje ukućane, decu, pitaj boga za koga sve. Nikakav, ali ipak obrok. Time je ovo zlo od ponižavanja „nevidljivih ljudi“ još veće. Bes je kipteo u meni. Bes onih drugih, zaključanih u stadion, kao u neki zamak sa sada podignutim mostom, sada pod opsadom nas aktivista, sigurno je bio i veći. Pa sprečili smo ih da velikom i verovatno nekom malom šefu koji se skriva pod šinjelom ovog velikog, obezbede glasove koji to u suštini nisu.
„Evo, tu se ide, ali su se sad zaključali. A i vi ste došli za dve hiljade? Ne znam, ovaj momak što je otišao rekao je da bi trebalo tamo da odemo i da će sve biti u redu“, govorila je jedna od zatečenih žena, krajnje iskreno i bez emocija. Kao da se nje sve ovo ne tiče, kao da je to sve najnormalnije, kao da njoj zaista pripada taj novac, a i pripada joj, jer je ionako njoj sigurno potreban i sigurno joj pripada da popuni rupe, nastale u ovoj nepravednoj raspodeli koju diktator, kao princ Džon iz priče Robinu Hudu, sprovodi više od decenije.
Onda je došla policija. Rasklimatana škoda (kažu da je prešla preko četiri stotine hiljada kilometara) i u njoj dva policajca – mlađi i stariji. Krajnje pristojni, zbunjeni ništa manje nego žene koje smo zatekli, uredno su saslušali našu priču koju, gle čuda, potvrdiše i ove žene, „putnice iz bugarskog voza“. Pitanje na koje se svodi ceo događaj je „Di su novci“, pitanje, koje smo svi koji smo na suncu stajali ispred tog stadiona, postavljali sebi. Policajci zbog auta koji se raspada i verovatno slabih plata, žene nevidljive za vladara koga je baš briga za njih (kao i za škodu policijske patrole) osim za vreme izbora, i nas koji smo nevidljivi za te iste žene, a koje bi, verovatno u svojoj muci preživljavanja, dale glas da se nešto promeni . U stvari, mi smo nevidljivi ljudi, pomislio sam. Čak i oni unutar stadiona su nevidljivi. Nevidljivi za nas i policiju, zatvoreni u svoj oronuli zamak.
Šta je jedino ostalo vidljivo? Tamo, u daljini, osmehivao se diktator sa svojom svitom, gledajući u pravcu nas nevidljivih, s jednog bilborda na kojem je pisalo „Srbija sutra“.
I to smo dobili na kraju ovih izbora. To je naše sutra. Postapokaliptična Srbija, u kojoj žive nevidljivi ljudi, bilbordi sa nakeženim facama onih koji će u toj Srbiji sutra biti još bogatiji, i smrad korupcije i nepočinstva. Dobro, ostala je tu i moja alergija na sunce, da me upozori na to koliko sam još više protiv ove naše nevidljivosti i protiv ovakvog stanja stvari.
A i izvesno je da će kraj diktatora očigledno izgledati jeftino. Otprilike kao: „Dve hiljade za diktatora, da te mi, nevidljivi, više ne vidimo“. Ali, to nije „Srbija sutra“, to je „Srbija prekosutra“.
Biografija Aris Movsesijan je stomatolog, pisac, scenarista i režiser. Nepokolebljivi liberal kroz ceo svoj život, Čovek koji prezire cenzuru i kult ličnosti. Nekadašnji predsednik Nove stranke, sada potpredsednik Pokreta slobodnih građana. Prošao kroz sve nivoe politike, od opštinskog odbora, preko gradskog, do samog predsedništva. Učesnik u pisanju nekoliko političkih programa. Veliki zagovornik Srbije u EU, tržišne ekonomije i prosvetiteljstva. Smatra da u ovakvim vremenima najezde populizma u Srbiji i svetu, intelektualac nema pravo na pasivnost, već mora svojim primerom, znanjem i veštinama da pokaže put pobede nad sveprisutnim moralnim posrnućem.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.