Na mom radaru Nikola Kostić

Izvor: Novi magazin

PUSTOLOVINA I POVRATAK

Odluka o odlasku je bila teža od samog odlaska. Ispostavilo se da je Kina mnogo više od prilike da zaradim novac baveći se poslom koji znam i volim. Kada sada razmišljam o tom periodu i pitam se zašto sam tamo bio tako srećan, mislim da se odgovor krije u svakodnevnom izlasku iz sopstvene zone komfora. Da li je bila u pitanju hrana, običaji, učenje jezika, upoznavanje drugih kultura, zakona, ali svaki dan sam radio nešto po prvi put. 

Radio sam posao koji volim, našao finansijsku stabilnost zbog koje sam i došao tamo, našao prijatelje za ceo život, našao Sofiju (ženu).  A onda se pojavio korona virus. Početak pandemije je delovao kao kraj jednog sna, a povratak u Srbiju je kao korak unazad. Ali čitavo iskustvo u Kini, otvorenost kojom sam pristupio drugačijem, pomoglo mi je da bolje upoznam sebe i shvatim svoje potencijale i granice. Taj ceo svet na kineskom ostrvu dao mi je osećaj da je i nemoguće moguće, entuzijazam da stvorim prilike tamo gde ne postoje i samopouzdanje da se prihvatim posla koji apsolutno niko drugi nije hteo. 

KK CRNOKOSA

Vratio sam se u Srbiju, pandemija traje, ušteđevina se topi, a ja samo znam da vodim loptu i da učim decu da vode loptu. 

U tom trenutku moj matični klub Crnokosa ima gomilu finansijskih problema, nema trenera, nema igrače i lagano se gasi. Zajedno sa drugarom Nenadom Lučićem okupljam grupu igrača  i takmičimo se u Prvoj srpskoj ligi – zapad kao grupa građana. Bez organizovanog prevoza, trenera i bilo kakvih finansija. Sve iz svoga džepa.

Ne znajući u šta se upuštam, 2022. godine preuzimam vođstvo kluba koji se tada nalazi u milionskim dugogodišnjim dugovima, a zbog izneverenog poverenja KK Crnokosa nema dobru reputaciju ni u zajednici, a ni u košarkaškom svetu. Kroz razne projekte i akcije usmerene na zajednicu trudio sam se da povratim to poverenje i promovišem košarku. Trenutni rezultati govore da uspevam. Broj dece se povećava, dugovi se polako vraćaju, ljudi prepoznaju rad i iskrene namere i uključuju se.

U periodu kada sam preuzeo klub, broj članova kluba je iznosio 30. Sa ponosom mogu da kažem sada imamo triput više dece koja treniraju košarku u Kosjeriću. S obzirom da je muška selekcija bila pred gašenjem, veliki uspeh je da pored muške posle 20 godina imamo i žensku selekciju.

Iako su skoro svi verovali da je potpuna ludost to što sam preuzeo klub, pa i ja sam u nekim momentima, entuzijazam i  svakodnevni rad je doveo do toga da se košarka polako ali sigurno vraća u Kosjerić.

TRENER JE POZIV, NE POSAO

Koliko god puta sam hteo da odustanem zbog raznih problema sa kojima se i dalje susrećem, kada odem u halu i vidim tu decu koja željno iščekuju trening, sreću kada postignu koš ili kada savladaju pokret koji mesecima nisu mogli da urade,  to mi da energiju da nastavim i pomislim da ipak sve ovo ima smisla. 

Verovatno se većina deca koju treniram neće profesionalno baviti košarkom, ali volim da mislim da će im ovo biti značajan period u životima, da će ih naučiti važnosti poštovanja, zajedništva, upornosti i istrajnosti jer sport je ipak mnogo više od fizičke aktivnosti.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.