Hrvatska treba Srbe

Autor: Ivan Zidarević, Izvor: Autograf

Nažalost u ovim nedeljama koje su pred nama niko nije pošteđen i svako pali televizor na vlastitu odgovornost! U narednim danima obećavaće nam se sve, kako ono kažu, ”od tice mleko”, sa ciljem da glasamo upravo za one sa kojima ne bismo vođeni instinktom ušli ni u rashodovani lift ili polovni tramvaj.

To su oni dani koji su nabudženi lažnim i izveštačenim osmesima, niskim stastima, a sve će to biti plaćeno parama poreznih obveznika.

Raspolućena levica, ili ono šta je od nje ostalo, pozicionira se tačkasto i raspršeno te uz onoga čije ime se ne spominje grabi prema novom opozicionom sazivu Hrvatskog sabora. Glavni je argument levice, iako je i to jako upitno koje su to stranke koje baštine uravnilovka ideje, da su svi bolji od onih koji su valjda najgori (čitaj HDZ). I to je sva suština programa uz poneki socijalni stan i veća prava za neke manjine, selektivno, i žene.

U svom tom metežu, gde je ménage à trois pravilo a ne izuzetak, svoje mesto pozicioniraju i pripadnici nacionalnih manjina, državljani Domovine, a ne samo ”manjinci” (do zla boga ružan opis), artikulišući svoje ideje i potrebe, a sve radi prepoznavanja i unapređenja ljudskih prava što uključuje i ekonomsku i socijalnu solidarnost.

Nažalost, pripadnici srpske nacionalne manjine i dalje za mnoge, a to su oni koji nikada nisu živeli u Domovini i nemaju nameru da ovde dođu i pokušaju da odžive život, ali imaju hrvatsko državljanstvo, predstavljaju izvor svih zala i večiti su kamen spoticanja u preporodu Hrvata (to doslovno znači samo Hrvata).

Biti Srbin i u svojoj Domovini, nekima je to pleonazam, i dalje znači biti pod izuzetnim stresom, brošure koje nas uče da je teško biti drugačiji to imenuju sa ”manjinskim stresom”, te živeti sa stalnim tovarom na nejakim plećima usled tuđih greha, ali i zločina.

Da je Domovina više radila, a nije, u osvešćivanju i prevaspitanju svoje nacije u nestajanju, građani bi negde i čuli da ne postoji nešto šta se imenuje kao kolektivna krivica (čitaj Ženevska konvencija).

Samostalna demokratske srpska stranka, u narodu poznatija kao SDSS ili ”Pupovčev SDSS”, izlazi na izbore u dvanaestoj izbornoj jedinici i nada se da će osvojiti sva tri mandata. I ove godine, kao i prethodnih, imaju zanimljivu kampanju koja pogađa u srž nepotrebne srdžbe sa glavnom porukom, živa istina, ”Hrvatska treba Srbe”.

Iako, da budemo načisto, po poslednjem popisu stanovništva Domovina ih ima, outanih Srba, samo 3,2 % u odnosu na ukupnu populaciju.

U nepunih sto godina broj Srba u Domovini se smanjio čak šest puta! Nakon Drugog svetskog rata, 1948. godine, bilo je 90.000 Srba manje nego pre početka perioda neustavne NDH odnosno 543.795, te su činili 14,38 % od ukupnog broja popisanih. Najveći broj, zvanično obrađen popisom, Srba u Domovini bio je tokom šezdesetih godina prošlog veka sa 15 % izjašnjenih ili oko 624.991. Tada je i Hrvata bilo više.

Sunovrat pripadnika srpske nacionalne manjine posledica je različitih faktora među kojima su najbitniji ratovi na prostoru nekadašnje zajedničke nam zemlje, iseljavanje usled ulaska Hrvatske u Evropsku uniju, ali i asimilacija stanovništva.

To je nezaustavljivi proces, posebno u globalizovanom društvu, koji nadjačava sve ratove i ekonomske izazove zajedno. U tome jako pomaže, ili odmaže, i zvanična politika u Srbiji koja ne nudi ništa primamljivo da se opstane i ostane u ovim krajevima i neguje svoja kultura i običaji.

”Hrvatska treba Srbe jer puna arena prija svima”, stoji na jednom od plakata koji su postavljeni po Zagrebu aludirajući na ”meku srpsku moć” Aleksandru Prijović, rođenu u Belom Manastiru, koja je bez puno muke rasprodavala zagrebačku Arenu.

Na dovitljiv, jasan i uključiv način SDSS osvešćuje građane, svih muzičkih (ne)ukusa, kako su umetnici i naučnici, to je ono večito čiji je Tesla, ti koji rade na uspostavljanju veza među narodima i čine više na pomirenju od bilo koje rezolucije ili direktive.

Da je ostalo još nerazjašnjenih stvari, a toga će biti sve dok se svim građanima serviraju rat i mit, podsećaju nas i s vrha SDSS-a, govoreći da je potrebno da se proširi krug razumevanja i kod onih koji Srbe i dan danas ništa ne razumeju.

Bitno je raditi na ukidanju infrastrukturne diskriminacije do socijalne sigurnosti, ali jednako tako i omogućiti svu primenu prava kulturne heterogenosti, baštiniti politiku mira i ljudskih prava.

Nije nevažno napomenuti kako su upravo saborski zastupnici SDSS-a, sada već daleke 2014. godine, glasali za donošenje Zakona o životnom partnerstvu osoba istog spola aktivno se zalagajući za jednakost svih građana, i onih drugih manjina među kojima isto tako ima i Srba.

Prilikom donošenja Zakona o udomiteljstvu 2018. godine, iako su bili deo vladajuće koalicije, troje zastupnika SDSS-a glasalo je protiv jer u Zakonu nije bilo i životnih partnera.

Glasovi SDSS-a bili su glasni i pri ratifikaciji Istanbulske konvencije uz stalno adresiranje da je neophodno zaštititi pravo svake žene na izbor koji se odnosi na telesni integritet, zaštitu privatnosti, dostojanstva i jednakosti u društvu koje baštini patrijarhat i sve oblike izvitoperenih i ustaljenih seksizama.

Zbog ovih momenata, ali i mnogo drugih pozitivnih stvari, naravno da svaka stranka ima i prostora za kritiku koja se pre svega da izreći u četiri oka, SDSS je sinonim i glavni kočničar ili entuzijasta, kako se kada gleda i primenjuje, u zaštiti od unazađenja, otimanja i derogiranja, odnosno unapređenja i prepoznavanja ljudskih prava svih građana te je njegova uloga u tome nemerljiva.

Na kraju je važno reći i da na ovim izborima imamo stranke koje se diče, to im je jedini sadržaj, da ukinu ljudska prava Srbima, gej osobama (za njih je to isto samo se frivolnije izgovara) i ženama.

U takvim okolnostima teško je ne biti pragmatičan i time stameno istrajati u idejama koje nisu izmešane sa političkim odlukama i mogućnostima izbora, ono večito vaganje, između dva dobra/loša.

U prevodu, manjine opstaju i svoje programe ostvaruju isključivo i samo uz neku glomaznu većinu.

Tekst je prenet sa portala Autograf.