Pet minuta sa Draganom Štavljaninom

Spoljnopolitički urednik Balkanskog servisa Radija Slobodna Evropa Dragan Štavljanin u novinarstvu je 39 godina, „znatno duže nego što je mislio“ jer je, još dok je studirao, planirao da pravi akademsku karijeru. Ali, pošto je diplomirao u vreme kada se „odlučivalo o opstanku države i socijalističkog političkog sistema“, rešio je da se oproba kao novinar u trenutku „kada se istorija dešavala pred našim očima“, sa idejom da kasnije izađe iz novinarstva i posveti se akademskoj karijeri. Počeo je u NIN-u i Radio Beogradu, odakle je sa grupom novinara tadašnjeg RTB-a, koji su odbili da sledi nacionalističku politiku i služi ratnoj propagandi Miloševićevog režima, bio izbačen.

Ilustracija. Foto: Unsplash/Christine Roy

Izvor: Novi magazin

Imao je kratak izlet u Vladu SRJ premijera Milana Panića u kojoj je, kao nestranačka ličnost, pola godine bio pomoćnik ministra informisanja. Panić je izgubio izbore od Slobodana Miloševića i vratio se u Ameriku, a on u novinarstvo. Radio Slobodna Evropa je proslavila nedavno 30 godina postojanja, a Štavljanin isto toliko godina staža u tom mediju. U međuvremenu je magistrirao i doktorirao na FPN-u u Beogradu, napisao dve knjige i učestvovao na brojnim međunarodnim konferencijama…

„Balkanski servis RSE je nastao na vrhuncu rata u Bosni i Hrvatskoj 1994, u situaciji kada su, uz krvavi rat, vođeni i ratovi nacionalističkih narativa, kada su mnogi mediji u regionu bili pretvoreni u propagandne mašinerije. Postojala je potreba za regionalnim programom koji će ponuditi objektivnu, izbalansiranu i kredibilnu informaciju. I tako smo počeli, a vrhunac je bio 1999, u vreme NATO bombardovanja SRJ. Naš Noćni program slušalo oko dva miliona ljudi. Slušali su nas i oni koji su se slagali sa našim sadržajem, ali i oni koji su nas optuživali da smo peta kolona, produžena ruka SAD… Ali, mi smo se trudili da budemo objektivni, da se u isto vreme čuju i stavovi Zapada i NATO-a, ali i vlasti u Srbiji i SRJ. Danas smo, uz ono što smo bili, radio i medij koji na više platformi nudi sadržaj. Trudimo da, uz objektivnu informaciju, što više objašnjavamo, pogotovu u ovom današnjem svetu u kome je mnogo toga sporno i problematično, sa neizvesnim i nejasnim ishodima i posledicama po živote ljudi kao pojedinaca“, ke Štavljanin za Novi magazine.

Kakve će biti globalne i regionalne posledice ovoga što se dešava u svetu u kome je, kako rekoste, mnogo toga sporno i problematično i zbog čega ste u jednoj analizi napisali da bi 2024. mogla biti poput 1938?

Čuveni profesor Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose Andrej Zubov je 2014. rusku aneksiju Krima uporedio sa nemačkim anšlusom Austrije 1938, tako da kada bi se pravile paralele između Evrope 1938. i 2024, uočavaju se mnoge podudarnosti. Napad Rusije na Ukrajinu mnogi istoričari porede sa napadom Nemačke na Čehoslovačku 1938. Nemačka je nastavila ekspanziju napadom na Poljsku 1939, čime je započeo Drugi svetski rat. Danas se paralelno sa geopolitičkim sukobima suočavamo sa procesima deglobalizacije i podizanja trgovinskih barijera, te jačanjem populističkih i autoritarnih snaga. Postoji i sličnost između sadašnjeg perioda sa situacijom uoči Prvog svetskog rata. Tada se na evropskoj i svetskoj sceni pojavio novi akter – ujedinjena Nemačka 1871, koja je tražila svoj prostor pod suncem u tom međunarodnom, uglavnom kolonijalnom poretku u kome su dominirale dve sile – Velika Britanija i Francuska. Tu poziciju, uslovno rečeno, danas ima Kina čija moć ubrzano raste, koja takođe traži svoj prostor jer smatra da je globalni poredak zapadnocentričan i da on ne odražava njene interese srazmerno njenoj moći. To su sve znaci po kojima 2024. liči na 1938, sa nadom da 2025. neće biti kao 1939. godina. Prvi put otkako su zapadne sile preuzele globalni primat u 15. veku, nezapadni akteri, predvođeni Kinom, dovode u pitanje njihovu moć. Kroz istoriju promena dominantne svetske sile se uglavnom dešavala kroz ratove. Čak i ključni sporazumi koji su definisali međunarodne odnose sklapani su se posle ratova i lomova, odnosno poraza jedne strane: od Vestfalskog sporazuma u 17. veku, Versajske konferencije 1919, Jalte 1945, pada Berlinskog zida 1989. Sada smo svedoci nastojanja da se dovede u pitanje globalni poredak uspostavljen 1945. Pošto ne postoji saglasnost između Zapada i heterogenog Globalnog juga oko principa na kojima treba da počivaju međunarodni odnosi, izbija kriza za krizom, pa se bojim veoma nepovoljnih raspleta i mračnih scenarija jer smo došli u fazu u kojoj i neki izolovani incident može lako da izazove nekontrolisanu spiralu sukoba, da ne pominjem opasnost od upotrebe nuklearnog oružja.“

Da li tu sumornu geopolitičku sliku mogu promeniti predstojeći izbori u SAD, bitni za ceo svet? Postoje li jasne projekcije kako bi se pobeda Donalda Trampa odrazila na globalnu politiku SAD, a šta bi svet mogao da očekuje ako bi Džon Bajden ostao u Beloj kući?

Ako pobedi Tramp, s obzirom da u predizbornoj kampanji govori da će rat u Ukrajini završiti za 24 sata, mnogi se pribojavaju da bi to značilo okretanje leđa Ukrajini i njeno prepuštanje Rusiji. Takođe, on je svojevremeno bio veoma kritičan prema Evropi i ekonomski zbog tarifa i subvencija, ali i onoga što je u toj priči najvažnije, položaja SAD u NATO, tražeći mnogo veće izdvajanje evropskih država za Alijansu, a u jednom trenutku je čak zapretio izlaskom SAD iz nje. S obzirom na upozorenja evropskih zvaničnika na veliku opasnost i mogućnost da bi Rusija, ukoliko bi pobedila u ratu u Ukrajini, nastavila svoju kampanju, postavlja se pitanje da li bi Evropa bila sposobna sama da se odbrani, bez američkog bezbednosnog kišobrana, pre svega nuklearnog.

U tom smislu bi se desila velika promena ukoliko bi se SAD, na bilo koji način, deangažirale iz NATO. Istovremeno, znamo da je Tramp u prethodnom mandatu pojačao retoriku prema Kini, nametnuvši carine na kineski uvoz – doduše i Bajden je najveći deo tih mera zadržao. Ali, postavlja se pitanje da li bi, ukoliko Kina pokuša da vojnim putem reintegriše Tajvan, Trampova Amerika vojno intervenisala ili bi samo slala oružje Tajvanu. Ukoliko pobedi Bajden, SAD bi uglavnom nastavile dosadašnju politiku.

Kako bi se izbor jednog ili drugog kandidata odrazio na Balkan i Srbiju, s obzirom da Vašingtonski sporazum između Kosova i Srbije nije zaživeo?

Znam da u Srbiji smatraju da bi Trampova pobeda bila povoljnija po NJU, ali je sigurno da, bez obzira ko je na vlasti, SAD ne bi povukle priznanje Kosova kao države. U tom smislu će se nastaviti podrška Kosovu, a suštinski pravac američke politike se ne bi promenio. Ne treba zaboraviti da je od terorističkih napada na Ameriku 2001, Balkan sve niže na listi političkih prioriteta SAD, pogotovu poslednjih godina. Čak je i za EU Balkan, iako je u njenom dvorištu, manje bitan otkako je počeo rat u Ukrajini.

Ne možemo nikako preskočiti oslobađajući presudu optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije.

Ta presuda šalje višestruko zabrinjavajuću poruku. Najpre, o sporosti i neefikasnosti pravosudnog sistema. Kako je moguće da i 25 godina nakon Ćuruvijinog ubistva nema presude? Drugo, krajnje je čudno da Apelacioni sud donosi dijametralno drugačiju odluku – i to bez prava žalbe – od Specijalnog suda koji je osudio optužene na dugogodišnje kazne zatvora. Postavlja se pitanje kako je moguće da dva suda u okviru istog pravosudnog sistema donesu potpuno oprečne odluke.

Čekanjem četvrt veka na presudu duboko se narušava princip pravde i pravičnosti. Na kraju, stvara se osećaj nesigurnosti i među građanima u celini i novinarima da ukoliko budu izloženi nasilju, to može proći nekažnjivo. Nekažnjavanje ubica Ćuruvije, zatim Milana Pantića, samo može ohrabriti dalje pritiske i napade na novinare u Srbiji, kojima su svih ovih godina izloženi. Vlasti u Srbiji time šalju poruku ili da im nije stalo ili da nisu u stanju da osiguraju procesuiranje takvih prekršaja, što ozbiljno narušava princip vladavine prava.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.