Zona ograničenog dejstva

3. February 2024.
Jedino što preostaje, a što bi bilo od značaja Rusiji u regionu, jeste korišćenje ovog prostora za podgrevanje nestabilnosti kojima bi se Zapad bavio, kao i za korišćenje balkanskih primera za potrebe unutrašnjeg diskursa u samoj Rusiji, te za nadgornjavanje sa samim Zapadom.
vitali-adutskevich-7YhZSeLZrP8-unsplash
Foto: Unsplash/Vitali Adutskevich

Piše: Igor Novaković,  Izvor: Novi magazin

U domaćoj javnosti se već godinama naširoko spekuliše o privrženosti Rusije ovom regionu i nekim vanrednim interesima koje ona ima, kao i mogućnostima da ih ostvari. Ta slika je uglavnom oblikovana ranijim istorijskim iskustvima, ali nema nekog utemeljenja u današnjem vremenu.

Nakon pada Gvozdene zavese, a naročito zbog podrške političkog vrha Srbije puču protiv Gorbačova 1990, nova vlast u Rusiji se nije previše osvrtala na Balkan. Fokusirana na reforme i spasavanje onoga šta se spasti može, Balkan joj je služio kao poligon za potvrdu svog saglasja sa Zapadom. A i kad je bilo negativnih i snažnih reakcija, kao one sa početkom bombardovanja SRJ, one su pre svega bile u funkciji potvrđivanja da Rusija ne sme da se zaobilazi u donošenju važnih odluka. Kratkotrajna epizoda sa ruskim kontingentom u sastavu KFOR-a završila se povlačenjem istog 2003. i fokusiranjem Moskve na primarne interese, u zoni koju je ona dugo zvala „Blisko inostranstvo“ odnosno na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza bez baltičkih republika.

Tek sa nastavkom širenja NATO-a 2004. i 2007, koje je bilo ključno za region pošto je eliminisalo „crnomorsku rutu“ eventualnog ruskog upliva na Balkan, ali i obojenim revolucijama, Ruska Federacija je „okrenula ćurak“ videvši u tome zapadne pokušaje opkoljavanja i upliva u ono što je smatrala svojom interesnom sferom. 

 

Ekonomsko „ispumpavanje“

Što se tiče ekonomske strane priče i tu su se stvari postepeno „ispumpale.“ Iako smo već pisali o tome, bitno je ukazati da su suštinski ruske investicije bile usmerene tamo gde su se mogle ostvariti relativno lake koristi (poput neformalnih monopola), dok su investicije trebale da budu kompatibilne sa ključnim ruskim granama privrede. Svakako, NIS je bio kamen temeljac, ali ne treba zaboraviti drugu značajnu investiciju, hrvatski Agrokor, čije je preuzimanje ostvareno maltene na „pučistički“ način.

 

NOVA FAZA: Govor predsednika RF Vladimira Putina na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. označio je novu fazu u kojoj je delovalo da su se interesi Srbije i Rusije donekle poklopili, usled zapadne politike podrške kosovskoj nezavisnosti. Srbija je sa svoje strane tada bila odlučna da iskoristi Rusiju kao polugu za odvraćanje Zapada od proglašenja nezavisnosti Kosova, odnosno za sprečavanje novih priznanja.

Ta podrška nije došla besplatno; Moskva je preuzela NIS, o čemu smo već govorili u ranijim tekstovima. Takođe, region je za Moskvu bio interesantan kao teritorija preko koje je trebao biti izgrađen alternativni gasovod onom koji ide preko Ukrajine, kojim bi se sprečila neka nova ukrajinska blokada snabdevanja Evrope gasom. 

Ipak, Vlada Srbije predvođena Demokratskom strankom nije bila zainteresovana za punu implementaciju svega što je dogovoreno 2008, tako da su neki elementi, poput Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu sačekali novu vlast, a dati su, po svoj prilici, kao cena za služenje ruskom kartom tokom pregovora 2013, što se moglo uočiti tokom čuvenih putovanja srpskog državnog vrha u Moskvu tokom rundi pregovora. 

Upravo u to vreme, činilo se da je Rusija, ipak, počela strateški da razmišlja o regionu ponovo. Proces integracije Crne Gore u NATO je bio u dubokom zapećku, a više nego prijateljski odnosi Moskve i Podgorice u to vreme sugerisali su da su mogući novi proboji. Zainteresovanost se svakako javila iz praktične potrebe, a to je bio građanski rat u Siriji izazvan Arapskim prolećem, i razmišljanje Rusije da možda napusti svoju pomorsku bazu u ovoj zemlji, odnosno da je prebaci negde drugde na Sredozemlju. Jedini izbor je bila Crna Gora. I da se to ostvarilo, neki novi projekti bi sigurno bili inicirani. „Ne“ iz Podgorice je promenilo situaciju, a Crna Gora je vrlo brzo uspela da restartuje svoj put u NATO i da relativno brzo i uđe 2017. godine, što je dakako ubrzala prilično mutna priča o pokušaju atentata na tadašnjeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića. 

A Rusija se odlučila za direktnu vojnu pomoć Damasku, pokrećući čitavu novu uspešnu sagu u svom angažovanju na Bliskom istoku, a potom i u Africi. Međutim, treba imati u vidu da je Moskva po svoj prilici spremna i na kaznene mere prema onima koji se odmetnu. Crna Gora je početkom i sredinom 2017. godine bila izložena sajber napadima za koje se veruje da su povezani sa ruskom hakerskom grupom APT28, koja je takođe poznata i pod imenom Fancy Bear. 

Gde smo danas kada je reč o praktičnim potezima Rusije, koji mogu da pokažu gde stoje njeni interesi? Za sada neuspešno zaglibljena u rat u Ukrajini, Rusija nema neke resurse, ali ni namere da se ozbiljnije angažuje u regionu. Skoro sve ključne investicije su prodate drugim investitorima 2021-2022. i ostao je samo NIS i povezane kompanije iz Energetskog sporazuma Srbije i Rusije iz 2008. godine. Od NIS-a kao regionalnog Gaspromovog centra više po svoj prilici nema ništa, pošto su ključne operacije u susednim državama potpale pod evropske sankcije. 

Ostala je još samo Bosna odnosno Republika Srpska gde još postoje neke aktivnosti i uticaj. Takođe, diverzifikacija snabdevanja Srbije prirodnim gasom, kojoj se tako uspešno godinama protivila putem svojih „trabanata“ na terenu, uspešno je odblokirana, i nedavno je gasni interkonektor između Bugarske i Srbije pušten u rad. Time je otklonjena opasnost od korišćenja snabdevanja prirodnim gasom kao spoljnopolitičkog oružja. 

Ali i da je Rusija sumnjičava prema Beogradu govori i činjenica da je novi ugovor o dugoročnom snabdevanju potpisan 2022. godine na samo tri godine, a ne na 10 kao u prethodnoj iteraciji. Da razloga za sumnjičavost ima govori tzv. Vašingtonski sporazum iz 2020. godine, koji je dogovoren bez prethodnih konsultacija sa Rusijom, a koji je uključivao stav o diverzifikaciji izvora energije. 

Drugim rečima, tada je izgledalo kao da je Srbija spremna da uskoči u partnerstvo sa SAD, a odatle i onaj neprimereni tvit Marije Zaharove sa referencom na film „Niske strasti“. Tu treba svakako spomenuti i tzv. špijunsku aferu iz 2019. i navodni upliv „ruske duboke države“ u anti-COVID 19 proteste 2020. godine, što je posebno propagirano iz provladinih medija.

Što se tiče samog NIS-a, krajem 2022. i početkom 2023. godine kružile su glasine o mogućoj nacionalizaciji ove kompanije, ali ipak do danas se to nije desilo. NIS, dakle, ostaje u rukama Gasproma do daljnjeg, i čak se i donekle širi, pošto je nedavno preuzeo i pančevačku Petrohemiju. To je uistinu bio i jedini logičan potez, imajući u vidu da NIS-ova rafinerija snabdeva Petrohemiju osnovnom sirovinom – primarnim benzinom, i da je ova kompanija infrastrukturno povezana sa rafinerijom.

Međutim, sem te epizode sa Petrohemijom, NIS kao takav ne pomaže previše nacionalnim interesima Republike Srbije kada je reč o energetskoj bezbednosti. Najbolja ilustracija toga je pitanje izgradnje novih skladišta gasa. Bez obzira što se već godinama govori o novom projektu kojim bi se doprinelo energetskoj stabilnosti Srbije, do sada nije ništa pokrenuto, a Srbija iznajmljuje skladišta u susednoj Mađarskoj. 

 

Ruski koncept

Sve ovo što smo pre rekli se očituje u najznačajnijim dokumentima Rusije koji se tiču njene spoljne politike: Spoljnopolitički koncepti Ruske Federacije objavljivani 2000, 2008, 2016 i 2023. godine. Jedino onaj iz 2000. ima reference na Balkan i SRJ, ali se može tumačiti da je to pre svega bila reakcija na NATO bombardovanje SRJ bez odluke Saveta bezbednosti UN, i simultano na prvo proširenje NATO-a od pada Berlinskog zida (ako ne računamo Istočnu Nemačku). Što se tiče ostalih koncepata, vidi se negativna evolucija u odnosima sa Zapadom i postepene preformulacija odnosa sa EU i SAD, dok se interesi sve više usmeravaju ka „Bliskom inostranstvu“ i potom Evroazijskom prostoru. Drugim rečima, od Balkana ni traga ni glasa, sem nekih opštih rečenica u kojima smo svrstani u paket sa ostalim državama od Baltika do Jadrana. 

 

KLJUČNE POLUGE: Šta je preostalo? U praktičnom smislu jako malo, pošto je mogućnost bezbednosne projekcije moći kroz bezbednosno prisustvo u regionu (SFOR, KFOR) samostalno napuštane, a potom dokrajčene sa širenjem NATO u regionu. Postoji, istina, Humanitarni centar u Nišu, ali to je ipak isuviše mali resurs da bi bio previše značajan, čak i ako spekulišemo da ima još neku svrhu sem humanitarne. Ekonomski smo već videli da se energetska priča kruni, jer iako je izvesno da će region nastaviti da kupuje ruski gas, njegov politički značaj će po svoj prilici da opada. 

Dakle, jedino što preostaje a što bi bilo od interesa Rusiji u regionu je korišćenje ovog prostora za podgrevanje nestabilnosti sa kojima bi se Zapad bavio, kao i za korišćenje balkanskih primera za potrebe unutrašnjeg diskursa u samoj Rusiji („postoje prijatelji u Evropi, koji su pod pritiskom“), te za nadgornjavanje sa samim Zapadom kada je reč o početku rata u Ukrajini (humanitarna katastrofa i genocid u Donbasu) i potonjih suštinskih aneksija okupiranih ukrajinskih regiona (pozivanje na primer Kosova). 

Sve ovo navodi na zaključak da Balkan za Rusiju predstavlja zonu ograničenog interesa, gde se neće ulagati velika sredstva, ali će se maksimalno koristiti za vlastite potrebe. 

A to se pre svega odnosi na de fakto uticaj koje Rusija ima u regionu, a što je proizvod istorijskih i kulturnih veza, kao i načina raspada Jugoslavije, i povezanih potonjih događaja. Čini se da postoje dve ključne poluge za uticaj a to su mediji odnosno dezinformacije i podzemne političke aktivnosti kroz podršku krajnjoj desnici i opskurnim pokretima i grupama (pa i moto-klubovima), ali i određenim grupacijama u postojećim mejnstrim partijama. Obe poluge su usmerene ka neprestanom podgrejavanju konflikta niskog intenziteta sa Zapadom. Međutim, bar što se Srbije tiče, čini se da se ti uticaji kanališu kroz bezbednosne zakulisne igre, kao i kroz „pročišćenu“ i dakako kontrolisanu prorusku propagandu na raznim medijima. Drugim rečima, stvara se kakofonija koja, paradoksalno, onemogućuje direktno rusko upravljanje narativima u Srbiji i u regionu, sem onih na opskurnim medijima ili van Srbije.

 

Sve navodi na zaključak da Balkan za Rusiju predstavlja zonu ograničenog interesa, gde se neće ulagati velika sredstva, ali će se maksimalno koristiti za vlastite potrebe

 

KOSOVO I BIH: Ono što ove dve poluge jača su i dva otvorena pitanja koja svakako Rusija eksploatiše kad god može a to su spor Beograda i Prištine, kao i Bosna i Hercegovina. Ali ono što je takođe bitno da se naglasi je da se sa oba pitanja Rusija ponovo bavi samo deklarativno, odnosno da nema nekih praktičnih poteza u smislu projekcije moći na Zapadni Balkan. Drugim rečima, u javnom diskursu se predstavlja kako ona štiti interese Srbije, Republike Srpske i pravoslavlja, ali će malo šta uraditi, čak i kad se otvoreno traži. 

Na primer, Rusija nedavno nije pomogla novčano Republiku Srpsku, bez obzira na teške budžetske probleme izazvane izolacijom Dodikovog režima. Ali ona, odnosno i institucije i pojedinci, rado će pomagati organizovanje različitih kulturnih događaja (na primer, organizovanjem Dana muzeja Ermitaž u Beogradu, čemu se suštinski ne može puno prigovoriti), „gostovanja“ sakralnih predmeta iz Rusije itd. Ali tu su i suštinski politički, poput najavljenog postavljanja spomenika nekadašnjem stalnom predstavniku Rusije u Ujedinjenim nacijama Vitaliju Čurkinu u Istočnom Sarajevu, a organizovanom od strane Ruskog doma u Beogradu (spomen ploča je već postavljena 2017), koji je ispred Rusije uložio veto u Savetu bezbednosti UN na Rezoluciju kojom se osuđuje genocid u Srebrenici 1995. godine. 

Ovo je trenutna situacija, i teško je zamisliti da će se puno promeniti, čak i da Rusija (sada se čini izvesno) izvojuje neku pobedu u Ukrajini. Nova gvozdena zavesa će izvesno dugo trajati, i mogućnosti će za neke stabilnije interese Rusije i mogućnost za projekciju moći na Zapadnom Balkanu će biti krajnje ograničene. Jedina suštinski predvidljiva nepoznata (pošto uvek treba računati i sa fenomenima „crnog labuda“) u ovom trenutku su izbori u SAD i eventualni povratak Donalda Trampa na vlast. Ali bez obzira na sve najave koje dolaze iz njegovog štaba, teško je poverovati da će se situacija u odnosima SAD i Rusije, a potom i EU i Rusije radikalno promeniti. I tu je izgledno tavorenje i dugoročno neprijateljstvo. 

 

Diverzifikacija snabdevanja Srbije prirodnim gasom uspešno je odblokirana i nedavno je gasni interkonektor između Bugarske i Srbije pušten u rad. Time je otklonjena opasnost od korišćenja snabdevanja prirodnim gasom kao spoljnopolitičkog oružja 

 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Click