Lenhart Tapes: Buvljaci su mi velika inspiracija

Piše: Anja Kožul, Nada

Jedan čovjek, četiri vokmena, izobličeni semplovi i mnogo, mnogo buke. Terenske snimke s Manjače, magične dionice Mileta Basa, gusle Čede Ćurčića, komadići otkinuti od krautrock grupe Faust, La Monte Younga, a sve začinjeno s polomljenim vokalom Ipčeta Ahmedovskog. Sve može, sipaj još. Po ovom receptu, otprilike, svira i dizajnira svoj jedinstveni zvuk Lenhart Tapes.

Vladimir Lenhart (1978.) iz Kovačice, slovačke varošice u Južnobanatskom okrugu, inzistira na X povijesti umjetnosti van glavnih tokova. Oživljava sve što je skrajnuto i što prolazi mimo nas. Neumorni pregalac nastupa od 2010. po sumanutim svjetskim festivalima i beogradskim budžacima, a u proteklom periodu Lenhart Tapes skuplja samo izuzetne recenzije svog najnovijeg albuma “Dens” u izdanju Glitterbeat Recordsa. Okružen je vrsnim interpretatoricama balkanske tradicijske muzike, Tijanom Stanković, Svetlanom Spajić i Mirjanom Raić te pjevačicom Zojom Borovčanin iz grupe Lira Vega.

S Vladimirom smo razgovarali u Beogradu, a fotografirali smo ga, nimalo slučajno, na Bajlonijevoj pijaci. Svu opremu za stvaranje, sve kasete, ma svu svoju inspiraciju, nosio je u naramku s buvljaka.

U novembru ste nastupili u zagrebačkoj Močvari, prvi put nakon deset godina, prvi put samostalno. Prilično se zagužvalo u redu za karte. Po vašoj reakciji bih rekla da takvo nešto niste očekivali?

Red na ulazu za svoj nastup nisam video u životu! Pogotovo jer nisam ni imao mnogo solo koncerata, obično nastupam na festivalima. Prva svirka u Zagrebu i ova zadnja ne može da se porede. Tada je bilo između deset i petnaest ljudi. Za ovo što se desilo u Močvari je svakako zaslužna međunarodna izdavačka kuća Glitterbeat, napravio se hajp oko albuma. Naravno, ne mogu da kažem da je to samo rezultat dobrog marketinga, i moj izraz je napredovao, malo sam se proširio u tom undergroundu. A i ovo što ja radim nije neka igranka za ispijanje piva i zezanje, zahteva slušanje i pažnju. To je, u suštini, naporna muzika.

Prave zvezde mojih koncerata su pevačice

Isprva sam bila iznenađena što se malo ljudi razbacalo na podiju, ali shvaćam da je potrebna velika tjelesna angažiranost da bi se na vašem setu održao neki plesni pokret. Dopire toliko različitih semplova, nije lako uhvatiti se za jednu nit. Hermetično je to.

Hermetičan sam i ne stidim se toga, to mi je obeležje. Ne bih voleo da to bude pravi dance, samo volim da koketiram. Nije mi cilj da bude napucano. Znate ono, trubači i tehno, meni to nikad nije bilo napeto. Ali pravim brejkove da ne držim ljude zategnute, dajem slobodu i da zaplešu na sav taj noise. Prave zvezde mojih koncerata su pevačice. Ja nisam, ja sam dosadan lik koji bulji u opremu i zavrće dugmiće. Sada imam više komunikacije s publikom upravo zahvaljujući mojim gošćama. A kada sam počeo da se interesujem za folk, samo sam kopao dublje. Ne zanima me ono što je na površini i svima dostupno. Ako uzmemo da prepevavamo neku pesmu i da je revitalizujemo na neki način, ne gledam onu koja je prva na top listi. Zanima me pesma koja uopšte nije na top listi. To ima veze i sa muzikom nacionalnih manjina koju volim da istražujem – ta skrivena blaga se drže u zajednici i ne iskaču napolje. One i jesu pravljene da ostanu unutar nekih okvira, nisu imali pretenzije da dobiju širi auditorijum. Ne sudim o kvaliteti pesme na produkcijskom, aranžmanskom nivou – tragam za samom melodijom, tražim vapaj i čežnju.

Koliko volim Muharema Serbezovskog, toliko volim Petera Brötzmanna, nemačkog saksofonistu. Sama ideja da to bude spojeno mi je mnogo važna

Ethno-noise je, rekli ste, vaša kovanica, na brzinu sklepana izmišljotina. Gdje se dotiču?

U samom zvuku. Postoji etno muzika koja gotovo da graniči s noisom. Bukvalno ne možeš da razlikuješ nešto iz korpusa narodne muzike i britanskog producenta Muslimgauzea. Neke frekvencije jesu iste, bar za mene, čujem sličnosti. Ili na primer, marokanske zurle i japanska elektronika. Te dve muzike slično vibriraju u mom telu, a to je način na koji slušam muziku – telom. To podjednako rezonuje i odjekuje u mom mozgu i duši.

Live act Lenhart Tapes je upečatljiv i za gledanje. Koristite opremu iz prošlog stoljeća, sve se dešava brzo, kao da imate četiri ruke, malim prstom premotavate kasete, bacate ih iz kazetofona u kazetofon… Odajete utisak, ili je to samo varka, kao da nemate potpunu kontrolu. Pa da li je uopće moguće imati kontrolu nad mašinama?

Pa sad uspostavljam kontrolu nad instrumentima. Pre sam se dosta prepuštao situaciji, nisam premotavao kasete, kao, znam da je ovo dobra kaseta, gde god zabodem biće taman. Često me je šokiralo šta se tu dešava, vozio me je efekat iznenađenja. Ali u poslednje vreme, pogotovo otkad nastupam s pevačicama i kad pravimo aranžmane i redosled pesama, volim da znam šta ide u kojem trenutku. Ne fali mi improvizacija, ona se svakako desi. To je neka metrika, koliko će čega i kad da uleti. Kaseta kad se zavrti nema nazad, nije digitalna manipulacija, nego analogna i u tome je velika razlika. Zna da se desi nešto neželjeno, ali to isto može da doprinese atmosferi. Sećam se, u Makedoniji mi je pukla jako bitna traka, koreanski muzičari. Zato radim backupove. A i kad pukne kaseta, ne odustajem od nje. Lepim je i ona i dalje može da radi, mada nekad ode dođavola nepovratno. Pitali su me neki zašto se zezam s tim, zašto vučem toliku opremu. To sve laptop može da završi na keca, ali meni ne može, ne želim! Kazetofone koristim kao muzičke instrumente. Volim taj performans, da imam interakciju s opremom, da to nije kliktanje lera u softveru.

Na vašim koncertima znalo je biti zgražavanja, ali i potpune dekadencije. Kakve lepeze reakcije ste dobivali otkad nastupate? Sigurna sam da vas mnogi pitaju ono dosadno pitanje – da li je sve ovo samo ironija?

Na početku je bilo ironije u određenim segmentima, ali sam oduvek uzdizao ono što istinski volim. Recimo, semplujem Južni vetar zbog fantastične bas linije u njihovim izdanjima. A na nastupima je bilo svega, od sablažnjavanja, preko suzdržanosti, pa do onih koji skidaju gaće. Ali najviše ima pozitivnih reakcija. Mada, znalo je biti nezgodno petljanje s narodnjačkim elementima kad bih se našao na nekom ekskluzivnom, urbanom mestu. U Sarajevu mi je vlasnik kluba rekao da ga moja muzika podseća na rat. Sa Mirjanom Raić sam nastupao u jednom skučenom prostoru u Beogradu. Iznad nas je bio televizor, pitao sam gazdu da pusti rijaliti Parove.

Znalo je biti nezgodno petljanje s narodnjačkim elementima kad bih se našao na nekom ekskluzivnom, urbanom mestu. U Sarajevu mi je vlasnik kluba rekao da ga moja muzika podseća na rat

To je bila ona najjača sezona kad je bio Đus, ako se sećate? I tako smo peglali dok se iznad nas vrteo rijaliti u udarnom terminu. I jesam imao agendu da bude provokativno. Bar deset ljudi mu je prišlo i pitalo zašto pušta Parove, da li je normalan. Na ranijim nastupima kao vizuali su se vrteli neki prastari, opskurni porno filmovi. Ipak, mislim da mi je najdraži jedan DVD na kojem je potpisan izvesni DJ Ceko. U amaterskom kadru su ljudi koji sede negde u Makedoniji na ulici, samo tako sede, jedu, piju i sviraju za svoje ljude. I to traje. Found footage, takoreći. Ja sviram, a iznad mene projekcija dve ogromne flaše Fante. Jako me je to zabavljalo. Kad me pitaju: “E, jel’ imaš neke vizuale”, kažem pa kako ne. DJ Ceko. Sve kako ne treba, to je moto!

Možda jesam diletant, ali sam muzikalan

U posljednje vrijeme nastupate s pjevačicama tradicijske muzike. Mogu samo pretpostaviti koliko je njima izazovno nadovezati se na vas. One inače pjevaju bez muzičke podloge, a vi im dajte zahtjevan beat. Kako ste se povezali?

Njih je zanimalo šta ja mogu da dam kao neki suludi DJ. Sa Tijanom Stanković sarađujem odavno, ali nije bilo planirano da nastupamo zajedno. Pitao sam je: “Šta misliš da ovu krajišku pesmu spojimo s marokanskom gnavom, ima li groova?” I tako je nastala “Nema raja”. Ona ima veliko iskustvo podešavanja glasa. Zahvalan sam što sam okupio pevačke veličine oko sebe. Njih niko nije zvao za ovakve saradnje, uglavnom imaju konvencionalnije nastupe. Možda jesam diletant, ali sam muzikalan. Znam šta sa čim može da spoji, pažljivo je odabran svaki loop sa svakom melodijom. One to čuju, ne pričaju sa mnom o partiturama, već o frekvencijama, mi se tu pronalazimo. Svetlanu sam zvao da otpeva jednu slovačku pesmu, to je bio iscrpan radni proces. Ja sam im tu došao kao neka sinteza. Znale su da ne znam muzičku teoriju, ali njima je to bilo super. Tijana i Mirjana su bile u fazonu – hajde da razbijemo ovo začarano kolo akademizma!

Izdvojila bih pjesmu “Mejremo” s novog albuma. Verziju te pjesme je, barem u mojoj generaciji, popularizirao Aca Lukas. Dugo sam mislila da je njen tvorac Muharem Serbezovski, nisam išla dalje od toga. Vi ste stvar vratili na izvor, u Tursku.

Ta pesma je doživela razne inkarnacije, ja znam tri. Mi smo uzeli goransku verziju te turske pesme. Tijana ju je našla i meni je to zaista bilo mindblowing. Praveći tu pesmu koristio sam loop od grupe This Heat, to je engleska post-punk grupa iz 1970-ih. Međutim, nisam uspeo da dobijem autorska prava za taj isečak pa smo je radili iznova. Imitirali smo, snimali smo nove matrice za tu pesmu i ljudi prepoznaju da ima sličnih elemenata. Hteo sam da spojim hladni evropski industrial s orijentalnim žalom. Inače, krećem se ispod radara s autorskim pravima. Kad bih krenuo da čistim semplove, nikad ne bih izdao ništa. Većina muzike koju koristim ni nema izdavača. Ono što uzimam posmatram kao fusnote ili citate, ne kao rabljenje nečijih melodija i zvukova. Koliko volim Muharema Serbezovskog, toliko volim Petera Brötzmanna, nemačkog saksofonistu. Sama ideja da to bude spojeno mi je mnogo važna.

Kolekciju kaseta i vokmena prikupljate po pijacama i buvljacima. Na jednom komadu najlona našli ste Gadafijevu Zelenu knjigu?

Našao sam čitav kontigent kaseta, na tri govorne kasete je cela Gadafijeva knjiga. To nema ni izdavača, snimljeno je, pretpostavljam, za potrebe ambasade ili Libijsko-jugoslovenskog prijateljstva koje je u to vreme postojalo. Pevačici Zoji Borovčanin je zabavno da na nastupu iz fizičkog izdanja čita, tj. oponaša delove iz knjige koje semplujem. Pesma “Džamahirija” je naš mali omaž arapskom socijalizmu koji je utopijski zaživeo u nekom periodu u prošlom veku. Zato su mi buvljaci velika inspiracija, tamo stara vremena i dalje žive. Sam taj događaj, to mesto, činjenica da si našao nešto što neko smatra smećem, a za tebe je blago, to je tako uzbudljivo. Omiljena mi je Najlon pijaca u Novom Sadu, kakvo je to bogatstvo! Nema ništa lepše nego kad ti prodavac za robu iz kontejnera kaže: “Antika, brate!” Još i Zemun, Pančevo, volim i Hrelić, tamo sam bio samo jednom. Obilazio sam pijace po zapadu, ali to je nešto sasvim drugo, druge su vrednosti u pitanju. Ima nešto u tome zašto je ta muzika nastala ovde, a ne preko. Zanimljiv je život i dinamika koja se odvija na našim buvljacima. Više je interakcija među ljudima, pričaju se gluposti, cenka se… A Hrelić je tačno između Balkana i Evrope. To se sve da iščitati po buvljacima.

Mnogo vaših kolega i prijatelja baštini najbolje od narodne umjetnosti kroz raznolike forme izražavanja. Zajednička je ta posvećenost i strastveni narativ isprepleten oko kulturnog nasljeđa. Koliko je, u tom smislu, AKC Matrijaršija važna kao neko mrjestilište i infrastruktura?

Drago mi je da to pitate. Da nema Matrijaršije, ne znam da li bi postojalo ovo što ja radim, bar ne u ovoj formi u kojoj je sad. Matrijaršija i ja smo krenuli u slično vreme. Kod njih u Zemunu, na prvoj lokaciji, mogao sam da radim sve. Napravili su prostor za sviranje, štampariju i rezidenciju. Celo to artističko okruženje mi je bilo od ključne važnosti, napravila se neka simbioza.

Zanimljiv je život i dinamika koja se odvija na našim buvljacima. Više je interakcija među ljudima, pričaju se gluposti, cenka se. A Hrelić je tačno između Balkana i Evrope

Tih prvih godina, kao i danas, imali su mnogo međunarodnih gostovanja i razmena. Bio sam im jako zgodan da me šalju svuda, tako sam preko njih prvi put nastupao u Zagrebu na Fijuk sajmu. U to vreme nisam bio svestan šta se dešava, sada sve više shvatam koliko je Matrijaršija integralni deo mene. Johanna Marcade-Mót mi je radila tri covera. Neki stariji su se povukli iz Matrijaršije, došli su mlađi, ali ideja, cilj i volja se nisu promenili. Uvek su furali svoj fazon. Da ne pominjem festivale Novo doba, to je takva koncentracija ludila koje volim u umetnosti. Ta vrsta nadrealizma, koja je u Matrijaršiji oduvek obitavala, duboko se preslikala na moje stvaralaštvo.

Najbolje su slovačke balade

U vašoj biografiji se ističe rad za Nacionalni savet slovačke nacionalne manjine. Mi smo kolege, i vi ste pisali u manjinskom tjedniku. Čime ste se primarno bavili?

U manjinskom parlamentu sam radio pet godina na poziciji koordinatora Odbora za informisanje. Jedno vreme sam pisao za slovački nedeljnik “Hlas ljudu” koji postoji još od 1940-ih. Novine su uvek bile političke pristrasne, ali ustrajno izveštavaju iz zajednice, a imaju i fantastičan kulturni dodatak. Imao sam veliku slobodu da pišem o čemu god želim, sećam se intervjua s Markom Breceljem i izveštaja s koncerta grupe The Residents. Mogao sam da zagrebem izvan manjinskog, to se i očekivalo od mene, da ne bude sve unutar te oblande izveštavanja o zajednici. Istraživao sam i život i kulturu drugih manjinskih zajednica u Vojvodini. Ideja je bila da vidimo šta rade naši sugrađani koji su u istoj poziciji kao mi, koji su, na primer, selo do nas. Znate i sami, to su getoizirane zajednice, nema tu puno interakcija. Slovaci i Mađari žive selo do sela, pa tu postoji neki nužni kontakt, ali bugarska ili makedonska nacionalna manjina, o njima se ne zna mnogo. Naravno, mene su zanimale što manje nacionalne zajednice, kao što su rusinska ili vlaška. Bilo mi je izazovno jer i kod manjina postoje konflikti i sporovi po raznim osnovama, politički, jezično, običajno.

Koje su teme i motivi zastupljeni u pjesmama Slovaka? Koristite i semplove iz muzike Srba prečana, ima li sličnosti?

Najbolje su slovačke balade. To su uglavnom ljubavne teme, čežnja, neke unutrašnje borbe, žaljenje za propuštenim prilikama. Kad odu u tu vrstu emocije, ne lažu. Pesme koje sam izabrao nisu na repertoarima ni u slovačkoj zajednici, na svadbama i proslavama, jer su tužne. S druge strane, kod Krajišnika se roka po zavičaju. Imali smo dve takve pesme, obe je nametnula Svetlana Spajić, ona je veliki majstor u tome. Na probi ih je postavila za raspevavanje, a ja sam se uhvatio. Te pesme baš slave život, ono, “Žao mi je što sam ostario” i “Kad barabe polaze na prelo zapjevaju da ih čuje selo”. Dok sam živeo u Novom Sadu slušao sam radio Dugu u kolima, tu sam čuo neverovatne krajiške pesme, pravo zlato. Imam kolekciju erotskih narodnih pesama.

Vaša familija je muzikalna, svakako je najpoznatiji član djed Jan Lenhart, narodni pjevač. Istina je da sve polazi iz kuće?

Majka se isticala na slovačkim smotrama, a ćale je imao rokenrol bend u srednjoj, jedan od prvih u Kovačici. On je voleo da se priseća da su pobedili na nekom festivalu i za nagradu su osvojili televizor u boji za ekonomsku srednju školu. To je bila velika stvar. Pre toga je bio deda Jan. On je prestao da peva javno pre nego što sam se ja rodio. Prvi javni nastup, odnosno snimanje je imao na radiju Novi Sad 1954. Kad mu se rodio prvi unuk, odlučio je da prestane sa tim. Mislim da nije imao podršku okoline, nije se to ozbiljno shvatalo. Pevao je po slovačkim selima. To je tad bilo kao da ti peva Elvis Presley, orkestri su bili sastavljeni od vrsnih muzičara. Njega su prepoznali lovci na talente koji su smatrali da ima reprezentativan glas. Pesme koje je izvodio poslužile su kao vredan zvučni zapis iz zajednice. Do danas je ostalo misteriozno poreklo pesama koje je on izvodio. Većina toga datira iz starih vremena, iz matice, ali su tu ubačeni neki novi motivi. On ih je sasvim sigurno dorađivao. U jednoj pesmi spominje Pančevački most. Teško je tome ući u trag. Neke stvari jesu autentične, a neke su izmešane, ono što je deda čuo i skupio ko zna gde. Mogu slobodno da kažem da se ništa nije promenilo. I ja tako radim danas.

Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada – društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma

Članak je prenet sa portala Novosti.