Nove prepreke na putu ka Briselu

Piše: Igor Novaković, saradnik Centra za međunarodne i bezbednosne poslove; Izvor: Novi magazin

Tema sankcija Evropske unije pojavljuje se u domaćoj javnosti 2014. godine, nakon ruske aneksije Krima i potonjeg izbijanja rata u Donbasu. Naime, Evropska služba za spoljne poslove (EEAS) redovno poziva Srbiju, kao državu kandidata za članstvo u Uniji, da se usaglasi sa spoljnopolitičkim deklaracijama, kao i sa restriktivnim merama koje iz njih često proizilaze. 

Usaglašavanje sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom je i glavni deo poglavlja 31 – Zajednička spoljna, bezbednosna i odbrambena politika – pregovora Srbije sa EU. 

SKRINIG KAO PRVA KAZNA: Stav Srbije je od samog početka bio da se zbog pitanja Kosova, kako je to isticano na sastancima sa predstavnicima EU, kao i u javnim izjavama ministra inostranih poslova Ivice Dačića, ne može da se usaglasi sa deklaracijama i merama usmerenim protiv Ruske Federacije. 

Konsekvenca svega toga je da do današnjeg dana Srbija nije dobila Izveštaj o skriningu, analitičkom pregledu poglavlja, koji predstavlja prvi korak ka otvaranju samog poglavlja. Drugim rečima, zbog sumnji pojedinih država da Srbija ne želi suštinski da uvaži zajedničke interese EU, ceo proces je blokiran, a sumnje, pogotovo nakon ruske invazije Ukrajine februara 2022. godine samo rastu. 

Osnovno pitanje koje se postavlja jesu posledice koje će u budućnosti ovakav stav Srbije ostaviti na proces priključenja Uniji, ali današnje političke elite kao da se zbog toga i ne brinu. 

Osnovno pitanje koje se postavlja jesu posledice koje će u budućnosti ovakav stav Srbije ostaviti na proces priključenja Uniji, ali današnje političke elite kao da se zbog toga i ne brinu

Pitanje pridruživanja Srbije sankcijama je postalo par excellence političko pitanje, pogotovo tokom predizborne kampanje 2022. godine, kada su pojedine političke partije iskoristile ovu temu da se nametnu u javnom diskursu, i osvoje solidan broj glasova. Dakle, ne samo pitanje Kosova i potencijalno neka druga pitanja vezana sa odnos Srbije sa Rusijom, već i unutrašnji diskurs diktira odnos prema eventualnom pridruživanju sankcijama EU prema pre svega Ruskoj Federaciji. 

Nesumnjivo da gorko iskustvo iz poslednje decenije XX veka sa sankcijama UN je ostavilo posledice, te da su stavovi građana takođe uslovljeni i tim faktorom. Tu svakako treba dodati i NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije i generalnu percepciju o odnosima Rusije i NATO. Međutim, treba istaći da u slučaju brojnih drugih zemalja, Srbija se pridružila restriktivnim merama bez ikakvog uslovljavanja.

UN i „velika petorka“

Na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u ponedeljak o novom, šestomesečnom izveštaju generalnog sekretara UN Antonija Gutereša o radu Misije UN na Kosovu, Srbiju je predstavljala premijerka Ana Brnabić, a Kosovo predsednica Vjosa Osmani.

„Situacija je u protekle dve godine, a posebno u poslednjih 12 meseci, postala toliko ozbiljna da svi treba da pokušamo da razumemo, ne kao političari, već pre svega kao ljudi, šta se dešava i kuda dalje, da bismo onima na KiM koji svakodnevno stradaju pružili bar tračak nade, makar tračak nade da je stabilnost i dugoročni mir moguć“, navela je Brnabić, a preneo RTS: „Iz onoga što svi možemo da vidimo na terenu, na osnovu brojnih primera u proteklih 12 do 18 meseci, zvaničnici u Prištini, administracija u Prištini, nažalost, najjednostavnije rečeno, imaju tri ključne poruke za Srbe, drugo nealbansko stanovništvo na KiM – i za međunarodnu zajednicu.“

Prva poruka je da „oni Srbi koji su otišli – posle 1999. godine ili tokom etničkog čišćenja, pogroma, 2004. godine, ne treba da se vraćaju“, a druga poruka koja se šalje Srbima na najbrutalnije načine da oni koji su ostali, koji još žive na teritoriji KiM i koji žele da ostanu – neka odu,

Predsednica Kosova Vjosa Osmani optužila je Srbiju za finansijsku, političku podršku, obuku i naoružanje „terorističke i paramilitarne grupe“ koja je 24. septembra napala Kosovo i pokušala da izvrši aneksiju severa „u stilu Krima“, preneo je Fonet.

Srbija je očekivala aneksiju severa Kosova u stilu Krima, ali su je iznenadili odlučnost i profesionalnost kosovske policije, rekla je Osmani na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija na kojoj se raspravlja o šestomesečnom izveštaju o Kosovu. Osmani je navela tvrdnje da „terorističke grupe Civilna zaštita i Severna brigada“ dobijaju finansijsku podršku Srbije, na Pasuljanskim livadama su obučavani, a naoružanje zaplenjeno samo tog dana dovoljno je za 400 ljudi i može se proizvesti samo u srpskim fabrikama.

Osmani je naglasila i da je Milan Radoičić, koji je priznao učešće u sukobu u Banjskoj, najbliži saradnik i saveznik predsednika Srbije Aleksandra Vučića i slobodno se šeta Srbijom.

Zapadni predstavnici stalnih članica SBUN osudili su napad na kosovsku policiju u Banjskoj i pozvali na procesuiranje odgovornih, prenela je agencija Beta. Predstavnik SAD je rekao da Vašington „snažno osuđuje nasilje naoružanih napadača“ na kosovsku policiju u selu Banjska koje je dovelo do smrti policajca Afrima Bunjakua: „Taj napad je bio direktna pretnja kosovskim građanima i ugrozio je NATO i EU osoblje. Neophodna je puna odgovornost počinilaca napada. Pojedinci koji su pobegli u treće zemlje treba da budu izručeni ili procesuirani.“

Slično je mišljenje predstavnika Velike Britanije i Francuske.

Ruski ambasador pri UN Vasilij Nebenzja ocenio je da je bezbednosna situacija na Kosovu znatno pogoršana poslednjih meseci i za to okrivio vlasti u Prištini i zatražio povlačenje kosovskih specijalaca sa severa Kosova i uklanjanje njihovih objekata. Nebenzja je rekao da je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, jedini okvir za nalaženje rešenja u sporu Beograda i Prištine, ocenivši da ona „nema alternativu“. Naveo je da je rad Unmika „i te kako potreban“, imajući u vidu situaciju na Kosovu.

Predstavnik Kine je rekao da je pozicija Pekinga „jasna“: podržava strane da kroz dijalog i konsultacije nađu obostrano prihvatljivo rešenje u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN: „Suverenitet, nezavisnost i teritorijalni integritet Srbije treba da budu poštovani u potpunosti.“ Naveo je i da Priština treba da ispuni sve obaveze preuzete u dijalogu sa Beogradom i dodao je da Peking podržava misiju Unmik u sprovođenju mandata dobijenog na osnovu Rezolucije 1244.

Vikendu uoči sednice SBUN, predstavnici Evropske unije, Sjedinjenih Američkih Država, Nemačke, Francuske i Italije sastali su se proteklog vikenda u Prištini sa kosovskim premijerom Albinom Kurtijem, a u Beogradu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. 

„Velika petorka“ pozvala je Beograd i Prištinu na hitnu deeskalaciju nakon oružanog sukoba u Banjskoj i da se vrate dijalogu. Specijalni predstavnik EU za dijalog Miroslav Lajčak izjavio je da je „velika petorka“ u Prištinu došla sa planom za nastavak dijaloga i poručio da je što pre potrebno uspostaviti ZSO, jer Kosovo, bez ZSO-a, ne može napredovati na putu ka Evropskoj uniji. Od Kosova i Srbije da u potpunosti ispune obaveze iz dijaloga o normalizaciji odnosa, Ohridskog i svih ostalih postignutih sporazuma, kao i da tu činjenicu ne menjaju događaji od 24. septembra, koje petorka najoštrije osuđuje.

Drugim rečima, na političarima je da objasne građanima odnosno biračima šta pridruživanje sankcijama znači, u kojem obimu se sprovode i zašto, i na kraju krajeva, jeste ili nije Srbiji u interesu da im se pridruži. Kao što vidimo, u slučajevima drugih država kada se Srbija pridružuje, to očigledno prolazi bez većih problema. 

Sa druge strane, ovih dana se neretko pominju restriktivne mere koje Evropska unija može da uvede prema akterima u regionu, pre svega u kontekstu pregovora između Beograda i Prištine, odnosno oružanog incidenta koji se desio 24. septembra u selu Banjska na severnom Kosovu. 

Zato je nužno i razjasniti okvir u kom EU uvodi restriktivne mere i zašto. Sa pojavom EU kao aktera u domenu spoljne politike i bezbednosti, naročito sa uspostavljanjem Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike i potonjim usvajanjem prve Evropske strategije bezbednosti 2003. godine, Unije počinje intenzivnije – sankcije su počele da se primenjuju kao alatka još od osamdesetih godina XX veka – da koristi restriktivne mere kao spoljnopolitičko sredstvo za borbu protiv terorizma, proliferacije oružja za masovno uništenje, te u vezi sa pitanjima poštovanja ljudskih prava, demokratije, vladavine prava i dobre uprave. 

ISKUSTVO SA SRJ: Već u ovim ranim danima vidi se da je osnova po kojoj deluje Unija mešavina interesa (pre svega onih vezanih za bezbednost EU i država članica), i vrednosti, odnosno želje da se kroz pritiske i ograničenja izdejstvuju određeni potezi kod drugih država.

Ono što treba istaći jeste da je EU dosta i naučila iz iskustava nametanja „kaznenih“ sankcija, pre svega onih prema SR Jugoslaviji, shvatajući da opšta ograničenja i potpuno stavljanje šire populacije samih država pod okvire embarga daje često potpuno suprotne efekte, obično jačaju podršku režimima i njihovim politikama koje su i dovele do uvođenja sankcija.

Stoga je Unija usvojila princip da sankcije umesto punitivnih ili kaznenih, budu ciljane, odnosno da se odnose samo na pojedince, grupe i entitete koji su naznačeni kao odgovorni za poteze na koje su restriktivne mere EU odgovor. 

U osnovi sankcije koje se primenjuju su uglavnom zamrzavanje sredstava pojedinaca/entiteta, ekonomske i finansijske mere (zabrane izvoza i uvoza u određenim sektorima, restrikcije u bankarskim ugovorima), te restriktivne mere vezane za uvoz oružja. Sankcije EU uglavnom prate restriktivne mere Ujedinjenih nacija (UN), ali takođe mogu da izađu iz okvira istih, pojačavajući ih, i konačno, EU mogu da uvedu samostalne restriktivne mere, na osnovu sopstvene procene. 

Dakle, restriktivne mere EU uglavnom se primenjuju na osnovu već postojećih sankcija UN, prema određenim državama, i uglavnom su specifično ciljane. Isto se odnosi i na sankcije koje EU uvodi samostalno, ili zajedno sa saveznicima (npr. sankcije prema Ruskoj Federaciji zbog rata u Ukrajini). Pored toga, u poslednjih nekoliko godina, EU je izradila okvire za tzv. horizontalne režime restriktivnih mera, koje su vezane za specifične teme i koje se primenjuju prema pojedincima i entitetima bez obzira da li su njihove akcije povezane sa pojedinačnim državama ili ne. 

Horizontalni režimi restriktivnih mera su uspostavljeni tako da se Unija u raspravi o njihovom uvođenju vodi pre svega činom zbog koje se uvode restriktivne mere, što olakšava njihovu primenu i kao raspravu i konsenzus među državama članicama. Drugim rečima, ne uzimaju se nužno u obzir države iz kojih dolaze pojedinci/entiteti ili države u kojima se nalaze. 

Posebnim odlukama Savet EU je uspostavio opšte okvire za ove restriktivne mere, a potom se donose samo odluke o dodavanju pojedinaca i entiteta na listu onih prema kojima se sankcije primenjuju. Takvi režimi u ovom momentu postoje u domenima ljudskih prava (Globalni režim sankcija u vezi sa ljudskim pravima EU), terorizma, sajber napada, te proliferacije i upotrebe hemijskog oružja. 

Ovakvi režimi sankcija su korisni za EU, pošto se u dosta slučajeva ne mogu uspostaviti jasne veze između počinioca i samih država odakle dolaze ili u kojima se nalaze. što se pogotovo odnosi na sajber-napade, gde je i sama identifikacija napadača veoma izazovna. 

Bitno je, međutim, istaći i da je trenutni režim sankcija prema Ruskoj Federaciji, zbog obima primene i broja pojedinaca i entiteta koji su uključeni, poprimio karakter „punitivnih“ sankcija, iako se su strukturno i dalje definisane i primenjene kao ciljane. 

KOMPLIKOVANA PROCEDURA: Što se tiče samog načina kako se uspostavljaju restriktivne mere, procedura je komplikovana, ali krajnju odluku donosi Savet EU (format ministara spoljnih poslova država članica), primenu koordinišu Evropska komisija i Evropska služba za spoljne poslove(EEAS), dok sankcije primenjuju države članice. 

Činjenica da se restriktivne mere usvajaju konsenzusom na Savetu EU navodi na zaključak da su spoljnopolitičke mere i deklaracije u suštini plod kompromisa i kao takve predstavljaju „najmanji mogući sadržalac“ spoljnih i bezbednosnih politika država članica. 

Nakon donošenja odluke, EEAS i Visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku (Žozep Borelj) pozivaju države kandidate, potencijalne kandidate i države partnere (države članice Evropskog ekonomskog prostora i programa Istočno partnerstvo) da se usaglase se političkim deklaracijama i restriktivnim merama. U slučaju država kandidata, progresivnost usaglašavanja je i političko pitanje usko vezano sa napretkom u procesu pregovora, i čini se da će nakon izbijanja Rata u Ukrajini postati jedno od ključnih, zajedno sa osnovnim vrednostima.

Međutim, iako su treće države koje se pozivaju na usaglašavanje partneri u primeni sankcija, one i te kako mogu postati i objekat primene restriktivnih mera. Na primer, okvir za sankcije prema pojedincima i entitetima iz Bosne i Hercegovine uspostavljen je još marta 2011. godine i redovno se obnavlja, iako se još niko nije našao na listi. 

Iako su treće države koje se pozivaju na usaglašavanje partneri u primeni sankcija, one i te kako mogu postati i objekat primene restriktivnih mera

Oktobra 2019. EU je uvela restriktivne mere Turskoj zbog neovlašćenih aktivnosti bušenja u potrazi za nalazištima prirodnog gasa u Istočnom Sredozemlju (pošto su to teritorijalne vode Kipra, dok Turska smatra da aktivnosti obavlja u teritorijalnim vodama Severnog Kipra), i do sada su sankcionisane dve osobe iz Turske naftne korporacije. Mere koje se odnose na druge države i teme mogu da obuhvate i državljane država kandidata (npr. na listi osoba koje su pod režimom finansijskih sankcija su dve osobe iz Srbije, i jedna od njih je Bogoljub Karić).

Značajno za ovu raspravu, kao i za sadašnji trenutak je razlika između ovih mera i mera koje Unija, odnosno Evropska komisija primenjuje na ad-hoc bazi i nije joj potrebna nužno saglasnost Saveta. 

Evropska komisija može, ukoliko to želi, da uvede vlastite mere ograničenja, koje se pre svega odnose na suspenziju finansijskih programa sa državama kandidatima, infrastrukturnih projekata, projekata razmene, te konačno usporavanje političkog dijaloga kao i usporavanje procesa pregovora. Drugim rečima, ovo su mere za koje nužno nije potrebna saglasnost Saveta EU.

Evropska komisija može, ukoliko to želi, da uvede vlastite mere ograničenja koje se pre svega odnose na suspenziju finansijskih programa sa državama kandidatima, infrastrukturnih projekata, projekata razmene, te konačno usporavanje političkog dijaloga kao i usporavanje procesa pregovora

Upravo je to ono čemu je izložena Vlada Aljbina Kurtija u Prištini, zbog nedovoljnog angažovanja na primeni sporazuma iz Brisela i Ohrida koji su postignuti početkom ove godine. 

Takve mere mogu da prete i Srbiji, ukoliko se utvrdi nedvosmislena odgovornost zvaničnog Beograda za Banjsku ili se pokaže da je Beograd nekonstruktivan u pregovorima sa Prištinom. Ali Evropska unija može da sankcioniše kroz „redovan“ sistem restriktivnih mera one koji se smatraju da su direktno učestvovali u samoj organizaciji i nalazili se na terenu u trenutku sukoba, stavljajući ih na listu osoba pod horizontalnim režimom sankcija u vezi sa terorizmom.

Osnovno pitanje koje se postavlja jesu posledice koje će u budućnosti ovakav stav Srbije ostaviti na proces priključenja Uniji, ali današnje političke elite kao da se zbog toga i ne brinu

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.