Zapadnom Balkanu je mesto u Evropskoj uniji

Priredila: Jelka Jovanović, Izvor:Novi magazin

Panel diskusija „Srbija, Balkan i Evropa u globalnim izazovima“, održana povodom 30 godina Beogradske otvorene škole u Domu omladine prošlog četvrtka 19. septembra, otvorila je niz pitanja, ali i ponudila odgovore na aktuelnu krizu, koja je postala hronična u evro-atlantskim integracijama Zapadnog Balkana.

Diskusiju je moderirao profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Slobodan G. Marković, polaznik prve generacije BOŠ-ove škole, sada predsednik njenog Upravnog odbora, a učesnici su bili britanski novinar i rektor Instituta za humanističke nauke u Beču Miša Gleni i bivši potpredsednik Nemačkog Maršalovog fonda i stalni član Instituta za humanističke nauke Ivan Vejvoda.

SLOBODAN G. MARKOVIĆ: Posebna mi je čast da govorim s Mišom Glenijem i Ivanom Vejvodom povodom 30. godišnjice BOŠ-a, organizacije posvećene jačanju civilnog društva u Srbiji. 

Naša dva gosta više od tri decenije prate, svedoče i učestvuju u nekim od ključnih događaja u srpskoj, regionalnoj, evropskoj i globalnoj istoriji. 

Od početka rada BOŠ je fokusiran na građanske vrednosti i načine kako da ih uvede u Srbiju. Kurs o evropskim integracijama nastavljen je i tokom NATO intervencije 1999. Tokom tih mračnih nedelja Ivan Vejvoda držao je predavanje u Školi i, usred njegovog predavanja o evropskim integracijama, začule su se eksplozije, a on je izgovorio čuvenu rečenicu: „Izgleda da se oni ne slažu sa mnom“. Na kraju predavanja zazvonio mu je telefon, a ispostavilo se da je to Miša Gleni, poznati novinar BCC, koji je bio više nego začuđen kada je čuo da Ivan drži predavanje o evropskim integracijama u Beogradu dok je grad bombardovan. Odabrao sam da počnem ovom anegdotom jer ona povezuje često tragičnu stvarnost ovog regiona s njegovim evropskim težnjama.

IVAN VEJVODA: Čestitam na 30. rođendanu, godišnjici BOŠ-a i dirljivo je što ste nas podsetili na ovu istoriju. Ja se, naravno, dobro sećam tog dana kad su bombe padale, a mi pričali o evropskim integracijama u junu 1999. godine i Mišinog poziva. Na kraju me je pitao „kako preživljavate i kakvi su izgledi“.

Uvek moramo da se vratimo na 1989. i pad Berlinskog zida koji je za mnoge zemlje bio prekretnica. Mnoge zemlje želele su da se vrate Evropi. Jugoslavija je imala veze s Evropskom zajednicom još krajem sedamdesetih. Izgledalo je da će biti prvi kandidat za pridruživanje, a onda je sve krenulo drastičnim putem, bili smo auto koji je vozio auto-putem u pogrešnom smeru. 

Devedesete godine pod Miloševićem ostavile su katastrofalne posledice, kriminalizovanu državu. Ali to je bilo i vreme nade, rođenja civilnog društva, protesta protiv rata, štrajkova na Univerzitetu u Beogradu, pobeda opozicije 96. na lokalnim izborima, što je bilo odskočna daska za 24. septembar 2000. i Peti oktobar.

MIŠA GLENI: Divno je opet biti u Beogradu. Ne dolazim dovoljno često. Veliko mi je zadovoljstvo što sam na bini sa Ivanom, a u publici je Sonja Liht. Većinu onoga što sam naučio o regionu naučio sam od njih. 

Ivan je bio vrlo ekonomičan i želim da se nadovežem na nešto što je rekao. Komunistička federacija Jugoslavija nije bila idealna država, bilo je puno aktivnosti tajne policije, ali kada ste dolazili iz Čehoslovačke, Istočne Nemačke, Rumunije ili Albanije zaista ste osećali svež vazduh, osećala se prava debata, iskreno spontana kultura. To je postojalo, uz sve drugo, i zaista bilo uzbudljivo mesto. Rumunija i Bugarska su u Jugoslaviji smatrane siromašnim rođacima i Jugosloveni su se često tešili što nisu takvi. 

Kad pogledate taj proces od osamdesetih do 2007, kada su Rumunija i Bugarska postale članice EU, to je bio veliki alarm za sve, posebno za Srbiju i, čini mi se, da je to delovima bivše Jugoslavije pružilo priliku da porazmisle o tome šta je krenulo po zlu. Potrebno je setiti da je, u vreme kada je Jugoslavija počela da oseća pritisak zbog kraja komunizma i zbog njenog rastakanja do nivoa nasilja, postojala uporediva situacija u Transilvaniji. Bilo je među Rumunima sličnih grupa, a nerazumni nacionalistički glasovi dolazili su i iz delova Mađarske. Bilo je incidenata, ali politički lideri u Bukureštu i Budimpešti odlučili su da politički zaustave taj proces. Ovde u Srbiji, odmah nakon toga i u Hrvatskoj, odlučili su da to nije put kojim žele da krenu. Rukovodioci su putem medija poslali poruku da je dozvoljeno uzeti život drugim ljudima, krenula je spirala nasilja 1991. masakrima u Hrvatskoj i nakon toga je sve pošlo nizbrdo.

Po mom mišljenju, desio se raspad države i trebalo je prigrabiti imovinu. Videlo se da su lideri koristili nacionalistički narativ da bi preuzeli i privatizovali državnu imovinu, mobilisali su organizovani kriminal, koruptivne mreže, obaveštajne službe… To je zaveštanje devedesetih, i ne odnosi se isključivo na bivšu Jugoslaviju. Veoma je jednostavno i brzo da koruptivna kultura i kriminal puste duboko korenje, a onda je teško vratiti društvo na neki oblik normalnosti. 

GLENI: Veoma je jednostavno i brzo da koruptivna kultura i kriminal puste duboko korenje, a onda je teško vratiti društvo na neki oblik normalnosti

Za mene je to glavno nasleđe devedesetih za ove teritorije, i sve to može da se sažme u jedan događaj: atentat na Zorana Đinđića 2003. On je imao u planu da izvuče Srbiju iz XX i uvede je u XXI vek u kratkom vremenskom periodu. U zaveri za njegovo ubistvo učestovali su svi koji su napravili novac na nasilju devedesetih. 

1. G. M: S nasleđem korupcije, organizovanog kriminala i političkom ubistvom dolazimo do negativnih percepcija regiona i Srbije iz 1990-tih. Postoji li takva percepcija o regionu danas i da li je ona prepreka u približavanju Evropskoj uniji?
2. G: Moramo se podsetiti da kada su ovde završeni ratovi ljudima van regiona bilo je dosta svega zbog stalnog priliva loših vesti, pa je svima laknulo kada je došlo do Dejtona, i kasnije do rezolucije 1244. Interesovanje Zapada posle 11. septembra 2001. preusmereno je na pojedinačni terorizam kao pretnju broj jedan. U međuvremenu društva u Jugoistočnoj Evropi krčkala su se u ostacima rata i socijalnog kolapsa, iako je postojala neka uključenost EU, čija je kulminacija bila Solunski proces 2003. 

Dobro je što je Hrvatska uspela da se priključi baš kada su se vrata EU zatvarala, ali ja uvek kažem da bi za stabilnost regiona bilo optimalnije rešenje da su i Srbija i Hrvatska u EU, jer se na taj način uravnotežuje napetost u regionu. Ako bi Srbija postala članica, mislim da bi se i Bosna brzo priključila.

1. V: Odnosi Srbije i Hrvatske su kičma regiona, tako je nastala i Jugoslavija, pa sve dok i Srbija ne nađe mesto u slagalici evropskih integracija neće biti stabilnosti regiona. 

Evropski lideri nisu očekivali da će Jugoslavija tako brzo da se raspadne. Suviše kasno su došli. Mislili su da će to da se desi posle smrti Josipa Broza Tita, ali mi smo manje-više čitavu deceniju živeli mirno sa svim problemima, a onda je eksplodiralo.

Zoran Đinđić je bio prekretnica, to je bila prava nada da je Srbija razumela da smo propustili čitavu deceniju i da je vreme da se uhvati korak sa Evropom. On je bio vrlo energičan, i često sam ga slušao kako govori „moramo da rešimo kosovsko pitanje što pre je moguće jer ono ometa demokratski napredak Srbije i naravno da ispratimo obaveze povodom optužnica Haškog tribunala…“ 

1. G. M. Dvadeset i tri godine posle Petog oktobra EU je prilično drugačija. Da li su se kapaciteti EU da se bavi kontinentalnim pitanjima povećali ili smanjili?
2. G: Pomenuću Bregzit. Bio sam veoma srećan što sam imao dedu koji je 1896. imao sreće da se rodi u okrugu Mjuri u ​​Severnoj Irskoj. Taj događaj iz 1896. omogućio mi je da se prijavim za irski pasoš 2016. i još sam Evropljanin. Glasanje o Bregzitu, i ono što se dogodilo nakon glasanja o Bregzitu, nateralo je mnoge ljude u Evropi da sednu i kažu „zapravo mislim da nije tako dobra ideja da napustimo EU.“ 

S Bregzitom Evropska unija se mnogo promenila, a promenilo se i stanje na Zapadnom Balkanu, jer je Britanija podržavala proširenje i žalim što je referendum naštetio perspektivi širenja EU na Zapadni Balkan. 

Sada smo u 2023, u situaciji kada su osetne posledice pomeranja tektonskih ploča u geopolitici. Poslednjih mesec dana imali smo incident u Banjskoj, sve veću spoznaju da je ukrajinska kontraofanziva prilično propala, etničko čišćenje 120 hiljada ljudi u Nagorno Karabahu, situaciju sa Izraelom i Gazom. U pozadini je porast konkurencije SAD i Kine. I kada pogledate Banjsku to bi se moglo smatrati komičnim incidentom da nije poginulo četvoro ljudi, ali kada ga poredite sa drugima, problem Kosova i Srbije izgleda rešiv. I kada bih kao „ponosni irski građanin“ bio među donosiocima političkih odluka u EU rekao „hajde da uložimo velike napore da se postigne kompromis Beograda i Prištine ovim povodom“, jer bismo mogli svetu da pokažemo da smo kompetentni i možemo da pomognemo ljudima da prevaziđu razlike.

1. V: Imali smo ratove devedesetih i sva ova društva su iscrpljena, možete da zveckate oružjem, ali 80 odsto ljudi u anketi od pre nekih šest godina, na pitanje da li biste išli u rat za Kosovo odgovara sa „ne“. Samo stariji od 50 godina kažu „da“, a ne mladi ljudi. Problem je što se retorika lidera u regionu nije smirila. Posle svih smirujućih reči na CNN-u, tabloidi se „bore“ sa svima na svetu. 

Pitali ste za transatlantske odnose i to je ključna komponenta onoga što se dešava. Od šest zemalja Zapadnog Balkana tri su već članice NATO: Crna Gora, Severna Makedonija i Albanija. Slažem se sa Mišom da treba gledati hijerarhiju konflikata i ovaj konflikt je u poređenju s tim relativno jednostavan. 

Moramo da pomenemo rusku invaziju, jer kada nuklearna sila napada drugu državu to je tektonska promena, i ako ne shvatite kako morate da iste večeri ili narednog jutra reagujete i uskladite se sa Evropom onda ne radite u interesu države i društva. Šta mislim pod tim? Prvo da se Evropa probudila po dva pitanja. Jasno je da nema vojnu snagu da se odbrani bez SAD, drugo je energetska zavisnost i najveći broj evropskih zemalja se oslobodio ruskog gasa. Moje pitanje je zašto je naša država Srbija jedina država u Evropi koja nije uvela neku vrstu sankcija Rusiji? Rusi to ne bi osetili. Mi smo tako mala zemlja. Ono što smo rekli je da se ne usklađujemo sa putem koji želimo da sledimo: pravcem Evropa.

Na vaše pitanje da li je Evropa sposobna? Da, jeste ako razume geopolitičku, geostratešku i geoekonomsku važnost dolaska ovde. Evropa se probudila. Ali moramo shvatiti da ćemo možda doći do sve složenosti ovog proširenja, jer sada, koliko god to izgledalo čudno, Zapadni Balkan povlače Ukrajina i Moldavija zbog invazije Rusije. 

VEJVODA: Devedesete godine ostavile su katastrofalne posledice, kriminalizovanu državu, ali to je bilo i vreme nade, rođenja civilnog društva, protesta protiv rata, štrajkova na Univerzitetu u Beogradu, pobede opozicije 96. na lokalnim izborima, što je bilo odskočna daska za Peti oktobar

1. G. M: Obojica ste bili direktno uključeni u analizu i unapređenje transatlantskih odnosa. Da li je svet postao bezbednije ili mnogo složenije mesto u poslednje dve decenije?
2. G: Ne mislim da je bezbednije mesto, definitivno je složenije, ali ima i pozitivnih znaka. Mislim, na primer, posle iskustva Trampa, Bajden je veoma pažljivo oblikovao svoje predsedništvo i, u ekonomskom smislu, prošao je izuzetno dobro u SAD, do te mere da je moguće da na kraju bude prepoznat kao predsednik promena. Bajden je odlučan da bude predsednički kandidat i gotovo sigurno je da će se suočiti s Trampom. Ne znamo kakva će biti situacija naredne godine, ali postoji zebnja širom Evrope i Kanade da će Tramp da pobedi na sledećim izborima.

Lično, mislim da je bilo i pozitivnih pomaka. Mislim da je Lulina pobeda nad Bolsonarom u Brazilu veoma pozitivna stvar mereno dramatičnim smanjenjem krčenja šuma u ​​Amazonu od kada se Lula vratio na vlast. Važno je da se fokusiramo na ove pozitivne i dobre stvari jer pravi izazovi sa kojima se suočavamo 

su klimatske promene, proliferacija nuklearnog oružja i raspad sistema sporazuma o nuklearnom oružju. Ovim povodom potrebna je planetarna saradnja SAD, Kine, Indije, Evropske unije, Brazila, Indonezije. Moramo da nađemo kreativne načine saradnje na diplomatskom, političkom, ekonomskom i društvenom nivou.

1. V: Citiraću našeg prijatelja i kolegu Ivana Krasteva koji je svoj program odlučio da preimenuje „svet u komadićima“. Miša je potpuno u pravu, potrebna je puna planetarna saradnja. Ali, treba još jednom pomenuti Trampa i zaista moramo ozbiljno da razmislimo o najgorem scenariju ako Tramp pobedi. Moje predviđanje je da neće, kladio sam se na to, sledeće godine ćemo videti da li je to tačno. Ali to onda ponovo postavlja pitanje Evrope i EU i načina na koji će se Evropa izboriti za svoje mesto. Evropa je ogroman ekonomski akter, najveća ekonomija uz američku i kinesku, ali je patuljak u geopolitičkom smislu i bilo je čudno što je Žozep Borelj, na samitu s Kinezima, rekao „Molim vas, tretirajte nas kao veliku silu“. 

Pitanje za Evropu je kako da izborimo to mesto s velikim igračima? To onda postavlja pitanje za ovaj mali region od 16 miliona ljudi i za našu zemlju. Zaista moramo da stavimo prst na čelo i da kažemo o čemu se radi, i da zapravo možemo nešto da uradimo. 

Završiću pozitivnim primerom: lideri u Grčkoj i Makedoniji Cipras i Zaev našli su snage da kažu „ovo mora da prestane“. Način na koji je Evropa reagovala na to je druga priča.

1. G: Evropska unija je napravila ogromnu grešku tokom pandemije blokirajući distribuciju vakcina Globalnom jugu i zahtevajući novac za to. Izgledalo je, i to je bio zaista ciničan potez, a naplata za to došla je kada je Rusija napala Ukrajinu. Na Globalnom jugu je bilo vrlo malo podrške za evropsku poziciju o Ukrajini, na šta je uticalo i ono što se desilo tokom pandemije. Unija zaista mora da shvati da ima odgovornost i izvan one koja se odnosi samo na njene građane, jer je ona tako bogata u odnosu na druge delove sveta. 
2. G. M: Koliko je realno očekivati da bi region i Ukrajina mogli u dogledno vreme da uđu u EU? Pri tome ne mislim do kraja ovog veka, već u narednih 10 godina?
3. V: Ne dajem više datume, naučio sam lekciju. Mislim da postoji bezbednosni geopolitički aspekt, kao što sam rekao, jer se mnogo toga tiče bezbednosti Evrope i mislim da mi ovde moramo da shvatimo da se od nas traži da doprinesemo bezbednosti Evrope rešavanjem pitanja Kosova, jer ako imate akutnu situaciju u Evropi, onda ona mora da posveti energiju i pažnju vama dok postoje ove mnogo veće stvari koje treba da pomenemo: Bliski Istok, Ukrajina i Rusija… 

U mojim najluđim snovima, videli bismo Crnu Goru, Moldaviju ili možda Albaniju, barem blizu vrata EU do 2030. godine. 

Ovo postavlja i pitanje o Zapadnom Balkanu. Kolika je cena neproširenja? Šta znači imati Zapadni Balkan van Evrope? Po mom mišljenju, to znači igralište za Rusiju i za Kinu u ekonomskom smislu, a Rusija je tu da pokaže kako je EU slaba i da ne može da dovede ove zemlje u demokratsko evropsko okrilje.

1. G. M: Imate li poruku ili preporuku koju biste želeli da podelite sa svima u regionu koji veruju da su izgledi za EU ​​i usklađivanje regiona sa liberalnim poretkom mogući?
2. G: Šta god da kažem zvučaće otrcano i lažno, molim vas da mi unapred oprostite zbog toga. Ali rekao bih da ne odustajete, ali na svakom pojedincu u srpskom, bosanskom, kosovskom, makedonskom, albanskom, crnogorskom društvu je da ustane i učini šta može i stavi do znanja EU da je to i dalje cilj koji region teži.

Sudbina liberalne demokratije

1. G. M: U kojoj meri su u opasnosti liberalni poredak i demokratija u svetu? Da li će se oni svesti na Zapadnu Evropu, Anglosferu i njene saveznike ili će i dalje igrati globalnu ulogu?
2. G: Zapadna Evropa je ranjiva kao i druga mesta, ali znate, bez obzira na Bolsonara, bez obzira na krvoproliće u Kolumbiji, postoje zemlje u Latinskoj Americi koje svoju demokratiju zaista shvataju veoma ozbiljno i veoma su ponosne na to. Teže je pronaći slične delove Afrike. U Južnoj Africi, bojim se da kažem, izgledi trenutno nisu veliki. Indija je i dalje živa demokratija, ali ona koja je očigledno podložna i populističkim trupama. Dakle, teško je reći. Ono što bih rekao je da bilo da ste u Evropi, bilo da ste u Indiji, bilo da ste u Južnoj Africi ili Brazilu, morate se boriti za liberalnu demokratiju. 

Društveni mediji suštinski su promenili dinamiku demokratije. Demokratija koju imamo u ovom trenutku očigledno ima velike slabosti i moramo da kreativnije razmišljamo o tome kako da se građani uključe u politički proces. Jer, trenutno se vidi dosta otuđenja od tog procesa.

1. G. M: Ivane, isto pitanje. A uz njega molim i vaš komentar na to da se danas i SAD, koje su bile model demokratije, navode kao „manjkava demokratija“? 
2. V: Niko nije savršen. Demokratija je borba, sve demokratske koristi koje imamo kroz istoriju od Francuske revolucije, ili Engleske revolucije, ili drugih revolucija dobijene su na ulicama, a ponekad i kroz institucije. Ljudi su umirali da bi dobili pravo da glasaju, ili da bi dobili pravo na osmočasovni radni dan, ili da deca ne rade. 

Ljudi zaboravljaju da se sve ovo ne daje na srebrnom tanjiru, da mora iznova smišlja svakog jutra kada se probudite. Jer uvek ima onih koji će pokušati da je oduzmu, koji će pokušati da koncentrišu vlast u svojim rukama. 

Zato smo mi čovečanstvo preko engleskih i francuskih političkih filozofa izmislili nešto što se zove kontrola i ravnoteža, pluralizam, podela vlasti između zakonodavne, sudske i izvršne vlasti. Kako kontrolišemo predsednika, koga direktno biramo? Zato imamo parlamente i zato treba da imamo nezavisno pravosuđe koje nažalost u ovoj zemlji, kao što znamo, nemamo. Dakle, moramo da se izborimo za to, i mislim da je Miša dao veoma dobar prikaz gde je svet. A, Amerika je, kako ste i sami rekli, najbolji primer kako stvari mogu da krenu nagore i u jednoj, kako je nazivamo, staroj demokratiji.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.