Krug negacije loše prošlosti

Razgovarala: Anđelka Cvijić,  Izvor: Novi magazin

Koliko dugo pamtimo govore sa skupštinskih zasedanja, stavove narodnih poslanika, suočavanja i sučeljavanja mišljenja, razmimoilaženja o argumenatima i zaključcima sa sednica? Na ovo pitanje teško da će iko umeti da odgovori konkretnije, osim ponavljanja opštepoznatih mesta i, nasuprot tome, dobro zapamćenih i slikovito često oživljavanih ekscesnih primera mržnje, netolerancije, laži i izmišljotina kojima su čašćeni glasovi razuma, tolerancije i istine.

A baš suočavanje sa istinom jedna je od glavnih tema o kojima se u Narodnoj skupštini Srbije govori i danas, a govorilo se sa posebnim žarom o njoj kada je bila gotovo goruća po budućnost Srbije i srpskog naroda i par decenija unazad. Sećamo li se ondašnjih rasprava i koliko razmišljamo o njima u kontekstu sadašnjice – na zato da bismo stvarali alternativnu istoriju, jer je to iluzija, već da ne bismo ostali bez pamćenja, a za nove generacije glavni krivci za njihovu budućnost koju smo im, ne obazirući se, neodgovorno i samoživo unapred proćerdali?

O tome upravo govori delo koje je nedavno objavljeno u izdanju „Fabrike knjiga“ i Foruma ZFD, a čiji je naslov indikativan, i poziva na pomno čitanje. Reč je o knjizi U krugu negacije, sa podnaslovom „Godine parlamentarnog (ne)suočavanja s lošom prošlošću – slučaj Srbija“, koja je, prema rečima izdavača hronološko i tematsko predstavljanje diskusija o nedavnoj ratnoj prošlosti Srbije u Narodnoj skupštini u periodu od 1997. do 2020. Pisac knjige je Sofija Mandić (Novi Sad, 1986), pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova, i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a ranije je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Autorka je, koautorka i urednica brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. 

U krugu negacije Sofije Mandić je delo od izuzetne važnosti za nove generacije, rođene posle počinjenih zločina. Kako se one mogu postaviti prema istini o zločinačkoj prošlosti, ako stasavaju u laži o njoj, i žive u falsifikatu istorije? Nemačkoj je trebalo četrdeset godina posle kapitulacije da njihov savezni predsednik Vajceker „autoritetom svoje funkcije zaista preuzme krivicu u ime Nemaca“. Zbog čega je ovaj četvorodecenijski put Nemaca ka prvom izričitom prihvatanju odgovornosti važan za Srbiju? O tome za „Novi magazin“ razgovaramo sa Sofijom Mandić.

Nemačka i Srbija

Kažete da se osnov za poređenje Srbije i Nemačke u postupku savladavanja prošlosti ne nalazi u istovetnosti obima nemačkih i srpskih zločina, niti u sličnosti njihovih pravnih kvalifikacija. Ipak, jeste li razmišljali da će Vas svojim manipulacijama današnja vlast optužiti upravo za suprotno?

Na nekoliko mesta je naglašeno da se poređenje Nemačke i Srbije vrši jer je ono što zovemo linijom suočavanja sa zločinom slična u svim ljudskim zajednicama. Nemci su o toj liniji, sticajem okolnosti, ostavili ne samo skupštinske beleške već i analizu takvih beležaka, neku vrstu mape puta. Nas je u ovoj knjizi interesovala ta mapa puta, a ne poređenje Hitlera i Miloševića. Kada je reč o manipulacijama vlasti – ona se uvek može očekivati i baš zato što je tako izvesna na nju se ne treba obazirati.

Vaša knjiga govori o tome kako je Srbija u tranziciji videla Srbiju u ratu. Poslužiću se rečenicom Dejana Ilića iz Predgovora, pretvarajući je u pitanje: Šta je Srbija izabrala da vidi, a šta se potrudila da sakrije?

Ako Narodnu skupštinu i predstavnike građana u njoj poistovetimo sa Srbijom, onda možemo da kažemo da je Srbija većinski i uporno negirala da je idejno, politički i vojno bilo šta pogrešila tokom raspada Jugoslavije i ratova koji su taj raspad pratili. U većini su bili narodni poslanici i stranke koje su na otvoren ili manje otvoren način negirali činjenice koje su neprijatne i koje ukazuju da je pogrešna politika dovela do ogromnih nevinih žrtava. Dakle, Srbija je odbila da vidi nesreću koju je prouzrokovala drugima, a izabrala je da vidi samo srpske žrtve i srpsko stradanje. Izuzetaka od ovog stava je bilo, ali je glas takvih poslanika ostao u senci dominantne interpretacije o srpskom narodu kao jedinoj žrtvi.

Nesporno je da je u ratovima devedesetih bilo nevinih srpskih žrtava – bilo da se radi o ljudima koji su morali da napuste svoje domove, koji su ubijeni ili nestali. Međutim, analiza o kojoj ovde govorimo stoji na stanovištu da se do pravde za sve žrtve dolazi prvenstveno preispitivanjem sopstvene odgovornosti. 

Primera radi, tokom rasprave o usvajanju Deklaracije o Srebrenici, SPS je glasanje za tu deklaraciju uslovio naknadnim usvajanjem tzv. deklaracije o srpskim žrtvama. Jedan od opozicionih poslanika na to je rekao da su u srpskoj Skupštini uglavnom predstavljeni Srbi i da „nema smisla da sami o sebi pravimo deklaracije“.

To SPS naravno nije čuo na pravi način, ali upravo je u tome suština. Svaka strana u ratu mora da se suoči sa onim što je učinila jer je to jedini put da se rat zaista okonča. Kako se to kod nas nije dogodilo, živimo u stanju koje više liči na privremenu obustavu vatre nego na trajni mir. Srbija to trenutno jako dobro može da vidi na primeru septembarskog sukoba na Kosovu.

Ako Srbiju iz vašeg pitanja shvatimo kao građane (a ne kao njihove političke predstavnike), onda slobodno možemo da kažemo da građani zbog političkih interpretacija realnosti nisu mogli ništa da vide, da su ostali u mraku. To vidimo iz istraživanja stavova građana koja su predstavljena na kraju knjige. Građani su indoktrinirani u javnoj sferi, zbunjeni, konfuzni, ali po sopstvenom priznanju – ipak željni istine, makar ona bila i neprijatna.

Ako se od 1997. do 2020. ocenjuje odnos poslaničke većine prema odgovornosti Srbije u učešću u zločinima, može li se govoriti o kontinuitetu?

Skupštinske beleške nesumnjivo ukazuju na kontinuitet. Nosioci tog kontinuiteta su stranke starog režima – Socijalistička partija Srbije (SPS) i Srpska radikalna stranka (SRS). Vidimo da je njihova koalicija u odbrani srpske ratne politike bila jedina suštinska koalicija u posmatranom periodu. Čak i kad se od Srpska napredna stranka (SNS) odvojila od SRS, oni uprkos neprijateljstvima zbog raspada stranke ostaju deo tzv. antihaške koalicije. To utiče i na snage koje su porazile Slobodana Miloševića 2000. godine pa one, izuzev kratke Vlade Zorana Đinđića, zbog straha od reakcije već oblikovanog javnog mnjenja pozivaju na preispitivanje odgovornosti ne zbog toga što je to ispravno već zbog održavanja međunarodnog položaja Srbije, zbog ekonomske pomoći i sličnih razloga diktiranih spolja. Retko ko iz redova demokratskih snaga uspeva da smogne snage da kaže – mi ovu stvar moramo raščistiti zbog nas, a ne zbog drugih.

Znači, jedino je vlada premijera Zorana Đinđića jasno i glasno stala iza neophodnosti suočavanja sa krivicom za počinjene zločine?

Tako je, Zoran Đinđić je bio jedini predsednik Vlade koji je u svom uvodnom obraćanju poslanicima rekao da Srbija mora da savlada svoju ratnu prošlost tako što će odgovorne za ratne zločine izvesti pred sud. Iza toga nije bilo ali, nije bilo nikakvog ublažavanja. Međutim, Đinđićevu Vladu je već u novembru 2001. godine uzdrmala oružana pobuna Jedinice za specijalne operacije (JSO) koja je za neposredan povod te pobune navela hapšenja braće Banović zbog optužbi za ratne zločine. Đinđić i njegova politika su već tada razvlašćeni, a to se sve, kao što znamo, završilo njegovim ubistvom u martu 2003, u koje je direktno bila umešana i JSO.

To jeste bila jasna poruka narednim vladama – da je politika suočavanja sa prošlošću opasna, čak i po život. 

Filovanje zapisnika

I na kraju, imali ste uvid u stenografske beleške, ne sumnjajući u njihovu autentičnost. Kako će u autentičnost biti siguran neki novi istraživač, posle 22. juna ove godine kada je u stenogramu sa te sednice izmenjena izjava Nebojše Bakareca i dodat znak pitanja u govoru Bratislava Gašića kad je rekao da Nemačka krije ubicu Olivera Ivanovića?

Razmišljala sam o tome dok smo privodili kraju ovu knjigu. Novi istraživač će se možda suočiti ne se samo sa falsifikatima u okviru skupštinskih rasprava, već i falsifikovanjem sadržaja samih skupštinskih rasprava. To je situacija u kojoj se na više nivoa briše granica između onoga što je bilo i onoga što nam je predstavljeno da je bilo.

Nadam se da do toga neće doći i to – moram opet da naglasim – zavisi od toga da li ćemo na najvažnije pozicije nastaviti da biramo ljude koji su omogućili takve slojevite falsifikate ili neke bolje političare, a pre svega bolje ljude.

Po kojim ste kriterijumima birali govore?

To je dobro pitanje jer je skupštinskih govora na temu ratnih zločina bilo zaista dosta. O toj temi se govorilo u okviru dnevnog reda, ali mnogo češće van dnevnog reda. Poslanici su bili u stanju da „skrenu“ na ratne teme čak i kada se govori o kulturi, poljoprivredi i prosveti. To pokazuje koliko su ti događaji uzdrmali identitet zajednice, uprkos tome što dobar deo poslanika tvrdio da se u ratu nije dogodilo ništa sporno i da su optužbe protiv Srba izmišljene i fabrikovane. Kada kažem da je uzdrman identitet zajednice, mislim na to da su se poslanici, svako sa svojih pozicija, kontinuirano vraćali na pitanje – ko smo mi, ko su Srbi danas.

Kada je reč o kriterijumima za izbor govora, trudila sam se da u okviru određenih sednica i tema odaberem one govore koji najbolje reprezentuju pozicije konkretne političke grupacije. To nije bilo previše teško jer je uočljivo da su političke stranke, odnosno poslanički klubovi, imali visok stepen koordinacije kada je reč o zauzimanju stavova o ratnim temama. Zbog toga se u okviru jedne sednice pojavi na desetine govora koji imaju istu ili sličnu strukturu i argumentaciju. Kada je reč o izuzecima od ovog pravila, oni su lako uočljivi i tek je nekoliko poslanika nastupalo nezavisno od svojih političkih opcija, govoreći isključivo u sopstveno ime, sa humanističkih pozicija. To su Dragoljub Mićunović, Žarko Korać, Vesna Pešić, Gordana Čomić, Čedomir Jovanović, Nenad Čanak i nekoliko poslanika manjina.

Da li Vam se čini da su danas stavovi vlasti po pitanju odgovornosti Srbije gotovo izjednačeni sa mišljenjem onih koji su je izabrali?

Sve ovo što smo rekli o negaciji zločina važi za skupštinski period do 2012. godine. Kada su stranke starog režima ponovo došle na vlast, one su praktično stavile veto na ovu temu u Skupštini. Vučić 2014. godine stavlja tačku na ovu raspravu konstatacijom da ne možemo više da se vraćamo u prošlost i da je potrebno da umesto retrovizora u ruke uzmemo dvoglede. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je ova tema u stavovima građana „potonula“, da dobar deo ispitanika ništa ne zna o ratovima devedesetih (jer se značajan broj ispitanika ovog perioda i ne seća jer su rođeni devedesetih), ali da smatra da podaci utvrđeni sudskim odlukama treba da budu u obrazovnim lekcijama. Građani svih zemalja u regionu prepoznaju da se vlasti u odnosu prema ratovima devedesetih odnose sa pozicija pristrasnosti, odnosno državnog nacionalizma. Ako pogledamo te podatke, možemo da tvrdimo da su građani ispred svojih političkih predstavnika i da ipak u određenoj meri prepoznaju njihove manipulacije. 

Negacija zločina važi i za skupštinski period do 2012. godine. Kada su stranke starog režima ponovo došle na vlast, one su praktično stavile veto na ovu temu u Skupštini

Karls Jaspers razlikuje četiri vida pojma krivice: krivičnu odgovornost, političku, moralnu krivicu i metafizičku krivicu, koja je najviši stepen ispita savesti – kada ne osećamo solidarnost sa onima koji pate. Zabrinjava to da u 23 godine ni o jednom od ova četiri pojma nije razgovarano na pravi način?

To je tačno. Međutim, ne treba izgubiti iz vida da su glavnu reč u tim razgovorima imali oni koji su odgovorni i krivi za politiku koja je dovela do zločina. Mi ne možemo od njih da očekujemo da priznaju da su promašili ceo svoj život. To je nerealno očekivati i zato ova knjiga stoji na relativno optimističkom stanovištu da šanse za stvarno suočavanje sa prošlošću nisu prokockane i da će se tek pojaviti kada sa javne scene siđu oni koji su takvu prošlost kreirali. Taj silazak sa scene se mora dogoditi jer niko nije večan ni na vlasti ni u biološkom smislu. 

Naprotiv: rasprave u srpskom parlamentu od 1997. do 2020, odlikuju dva stava – negiranje krivice i relativizacija krivice. Koji su njihovi modaliteti?

Negiranje krivice i odgovornosti se pojavljuje pre svega kao stav – sve optužbe su lažne, Haški sud je pristrasan, svi dokazi su podmetnuti jer svet mrzi Srbe. Relativizacija dolazi u nešto suptilnijim, ali opet očiglednim oblicima – sve žrtve su iste i ne treba ih razdvajati, bilo je zločina ali to su bili incidenti, sudićemo ratnim zločincima samo jer je to naša međunarodna obaveza, učinićemo to zbog ekonomske pomoći. Posebnu liniju negacije vidimo u načinu na koji se koriste reči – recimo radikali će uporno biti protiv toga da se bilo koji zločin iz tog rata definiše kao genocid, dok će svojim političkim protivnicima govoriti da čine genocid otpuštanjem, da sprovode zločin protiv čovečnosti ekonomskom politikom. Postoji niz govora u kojima se jezičkim igrarijama ismeva koncept kažnjivosti zločina u ratu.

Kada pogledamo čitav posmatrani period, negacija zločina koja je dolazila od stranaka starog režima nije bila ništa drugo do odbrana sopstvenih pozicija i sopstvene politike. Braneći okrivljene za ratne zločine i interpretirajući stvarnost na najneverovatnije moguće načine, dominantne stranke su samo branile sebe.

U Srbiji danas, 30 godina posle rata, ratni zločinci se veličaju. Ima li nade da i Srbija uskoro dobije svog Vajcekera koji će probuditi moralnu svest nacije?

U istraživanju javnog mnjenja iz 2020. vidimo zanimljiv podatak – oko 80 odsto građana kaže da osuđeni i okrivljeni za ratne zločine ne treba da budu na javnim funkcijama. Vaše pitanje, naravno, dolazi iz onoga što vidimo u javnosti – da su osuđenici javni delatnici, poslanici, predavači na vojnim školama, da su njihovi likovi na zidovima naših gradova i sl. Iz ovih podataka u koje sam imala uvid mogu da zaključim da to nije realna slika. Slika koju vlast plasira kroz svoje delovanje i kroz svoje medije treba da posluži tome da mi konačno kažemo – ova stvar je završena; Mladić je za većinu heroj. To je samo još jedna podvala na koju ne treba pristati.

Ako se vratimo na vaše pitanje, svako ko nije učestvovao u pripremi i izvršenju zločina može biti srpski Vajceker. Takvih ljudi ima u Srbiji, samo im moramo dopustiti da dođu na pozicije odlučivanja.

Da li je dolaskom Vojislava Koštunice za premijera marta 2004. i vraćanjem SPS-a na političku scenu stavljena tačka na retke, ali važne pokušaje da se suočimo sa zločinima koje je Srbija počinila? 

Mislim da nije jer, koliko god da su nalazi o kojima pričamo obeshrabrujući, to je ipak sada naša prošlost. Budućnost zavisi od svih nas i izbora koje ćemo tek napraviti. Smatram da je ta vrsta istorijskog determinizma – koja tvrdi da u budućnosti možemo samo da očekujemo susret sa nekom novom varijacijom prošlosti, izuzetno opasna i da je upravo ona dovela do rata devedesetih.

Opozicija se, vidi se iz stenograma, izuzev koalicije oko Liberalno-demokratske partije, neće ozbiljnije baviti političkom i kolektivnom odgovornošću za ratne zločine. To se vidi i iz odnosa prema terminu genocid; koje su dve linije negiranja zločina u Srebrenici? 

Kada je reč o Srebrenici, većina je u Skupštinskoj raspravi potrošila mnogo sati da objasni da u Srebrenici nije učinjen genocid i da su, istorijski gledano, Srbi ti koji su bili žrtve genocida u Drugom svetskom ratu, te da ne mogu istovremeno biti i žrtve i učinioci ovog dela. 

To je, naravno, sasvim promašena rasprava u kojoj je učinjena velika podvala – stranke starog režima su se trudile da kreiraju kolektivni otpor prema reči genocid i zatim otišle i korak dalje u tvrdnji da ukoliko nije bilo genocida, da se u Srebrenici nije desilo ništa naročito zabrinjavajuće. Taj model negacije bi se mogao nazvati nema genocida – nema zločina.

Suština je sasvim drugačija. Krivičnopravna razlika između genocida i drugih oblika zločina protiv čovečnosti je pravno suptilna i svodi se na pitanje dokazivanja namere za uništenje neke etničke, nacionalne ili verske grupe. Ukoliko takve namere nema ili se ona ne može dokazati, konkretni zločin će dobiti neko drugo formalno ime – recimo zločin protiv čovečnosti, zločin protiv civilnog stanovništva i sl.

Za našu zajednicu ovo bi trebalo da bude sporedno pitanje, a postalo je centralno. Da li je bilo genocida ili nije je nešto o čemu se ljudi izjašnjavaju na nivou – da li ste za Zvezdu ili Partizan. 

Stranke starog režima su navedenim pristupom samo skrenule sa ključne tačke koju je Deklaracija o Srebrenici usvojena u Skupštini podvukla – da se ona usvaja kako se nikada više nacionalni ciljevi ne mogu ostvarivati upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem.

Većina je u Skupštinskoj raspravi potrošila mnogo sati da objasni da u Srebrenici nije učinjen genocid i da su, istorijski gledano, Srbi ti koji su bili žrtve genocida u Drugom svetskom ratu, te da ne mogu istovremeno biti i žrtve i učinioci ovog dela. To je, naravno, sasvim promašena rasprava

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.