Patrijarh Porfirije i ja smo na sasvim suprotnim pozicijama

Autor: Vasilije Đ. Krestić

Sve koji su se s puno poštovanja i uvažavanja i pre nekoliko godina i u najnovije vreme obraćali Svetom arhijerejskom sinodu Srpske pravoslavne crkve i Njegovoj svetosti molbom da zbog neprimerenih izjava o broju žrtava u počinjenom genocidu u NDH i Jasenovcu, kao i o kardinalu Alojziju Stepincu smeni pakračkog vladiku Jovana s položaja predsednika Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida, Sinod je proglasio ”klasičnim licemerima”. Kao jedan od tih ne običnih, nego ”klasičnih licemera” koji ne samo kao pripadnik pravoslavne vere već i profesionalno kao istoričar dobro poznaje višeznačnu ulogu Srpske pravoslavne crkve tokom njene mnogovekovne prošlosti, želim da naglasim da veoma poštujem tu našu instituciju, a da njene predstavnike vrednujem po zaslugama.

Uvek sam želeo i danas želim da naša Crkva u svakom pogledu napreduje, da bude u svemu uzorna, da na najbolji način služi i Bogu i narodu. Zbog toga sam, kad primetim da u njoj nešto nije kako valja, spreman na to da u granicama svojih skromnih znanja, s najboljim namerama, ne želeći nikoga da uvredim i povredim, skrenem pažnju i javno se oglasim da kažem šta nije dobro, ko, kako i čime urušava njen ugled. Zbog takve moje osobine postao sam, po oceni Sinoda, ”žalostan primer”.

Sinod je jednostavno, s pozicija koje ima, ne mnogo racionalno i objektivno, poveću grupu intelektualaca, iza kojih stoji masa vernika, koja mu se snishodljivo i s puno poštovanja obraćala, diskvalifikovao, i označio kao neznalice. Sinod se svojim ponašanjem izolovao od vernika. Mišljenja vernika njega ne zanimaju. Od njih on traži da budu beslovesni poslušnici. Ignoriše njihove molbe. Na njih ne odgovara. Ne odaziva se čak ni na dopise Srpske akademije nauka i umetnosti koji se tiču problema falsifikovanja istorije. Takvim svojim stavom od naroda otuđeni Sinod stvorio je masu nezadovoljnika koju je nazvao ”klasičnim licemerima”.

Među tim intelektualcima, ”klasičnim licemerima”, ja sam, po oceni Sinoda, ”posebno žalostan primer”. Takav sam postao iz sledećeg razloga. Pre godinu dana imao sam čast da s nekoliko kolega budem primljen kod patrijarha. Tom prilikom bilo je reči o smeni vladike pakračkog s položaja predsednika Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida i o patrijarhovom zalaganju za to da se mi, pravoslavni Srbi, molimo i za duše naših ubica – ustaša, pošto oni, po njegovom sudu, i nisu Hrvati jer su se svojim zločinima isključili iz hrvatskog nacionalnog korpusa.

Taj razgovor nije urodio nikakvim plodom, ali je pokazao da smo Njegova svetost i ja, u vezi s oba pitanja o kojima smo raspravljali, na sasvim suprotnim pozicijama. Patrijarh nije bio spreman da smeni vladiku Jovana s položaja na koji ga je postavila crkva u Muzeju žrtava genocida, koji u nekoliko poslednjih godina, od kada je Muzej pod kontrolom pakračkog vladike, uporno radi na smanjivanju broja srpskih žrtava u čitavoj NDH i u Jasenovcu.

Posle toga usudio sam se da i o blagonaklonom patrijarhovom stavu prema vladiki Jovanu i o zalaganju Njegove svetosti da se molimo za duše srpskih ubica obavestim našu javnost. Time sam se zamerio Njegovoj svetosti, pa je on na sednici Sinoda održanoj 14. ovog meseca pokazao da je spremniji da oprosti zlodela ustaškim ubicama nego meni, koji sam se usudio da javno izrazim svoje neslaganje s njegovim stavovima, mišljenjima i preporukama.

Zahvalan sam Sinodu što mi je odao priznanje da sam ”ugledan i zaslužan”. To je prvi i jedini put da crkva posle mog duže nego poluvekovnog naučnog rada, izrekne takvo priznanje. Međutim, čudan je kontekst u kojem je to priznanje izrečeno. U celini on glasi ovako: ”Posebno je žalostan primer jednog uglednog i zaslužnog akademika koji nije osetio potrebu da se javno osvrne na ponovljene izjave predsednika SANU da su Kosovo i Metohija izgubljena stvar i da od njih treba dići ruke, ali se zato revnosno bavi temom broja jasenovačkih žrtava, što je u redu, ali uz insinuaciju da Srpska crkva institucionalno stoji iza inkriminisane izjave jednog od njenih episkopa, što nije u redu”.

Kada Sinod piše o napadima na episkopa Jovana, njemu smeta što se kritičari, koji traže smenu tog vladike, pozivaju na njegovu izjavu koju je o broju srpskih žrtava dao pre više godina. Drugim rečima, Sinod pokušava da ublaži neraspoloženje prema vladiki, da ubedi čitaoce da je to davno prošlo vreme, da njegova izjava više nije od značaja, da je treba zanemariti i zaboraviti. Međutim, vreme kao faktor koji može da posluži kao olakšavajuća okolnost za vladiku ne važi za ”uglednog i zaslužnog” akademika premda je pomenutu izjavu predsednik Kostić dao pre više od osam godina.

Da li svesno ili slučajno, Sinod je zaboravio da kaže da je akademik Krestić posle Kostićeve izjave u više navrata saopštio a u listu ”Pečat”, br. 650 od 29. januara 2021. i napisao: ”Ja ne delim mišljenje predsednika SANU gospodina Kostića da su Kosovo i Metohija i de facto i de jure izgubljeni i da Srbija zbog toga treba od njih da digne ruke, da ih prepusti Šiptarima”. Nije mi poznato da je tako nešto učinila i Srpska Pravoslavna Crkva. Štaviše, njeni najviši predstavnici su posle Kostićeve izjave bili česti gosti SANU. U svakom slučaju nisu na neki način osudili Kostića niti se ogradili zbog njegove izjave koja je izazvala buru u našoj javnosti. Jedan od prvosveštenika koji su u to vreme tražili i dobili prijem kod predsednika Kostića bio je i vladika Jovan Ćulibrk.

Posle svega rečenog, postavlja se pitanje iz kojih razloga je Sinod postavio ovo pitanje koje se tiče Kostića kad ono nema baš nikakve veze s temom o kojoj je na svojoj sednici raspravljao i odlučivao. Očigledno je da je Sinod na nekorektan način želeo da pokaže i dokaže da sam nedosledan, da sam prema Kostiću bolećiv, a prema Njegovoj svetosti oštar i hiperkritičan, da imam dvostruke kriterije, da sam, zapravo, nečastan i nepravedan.

Kad je reč o ključnom pitanju o kojem je Sinod raspravljao, o ostavci vladike Jovana na položaj predsednika Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida, Sinod je naglasio da je njegova izjava o broju srpskih žrtava, ”potpuno netačna i krajnje štetna”. Sinod uopšte nije razmatrao izjavu vladike Jovana o Alojziju Stepincu i njegovo upozorenje Srbima da budu obazrivi prema kardinalu kada o njemu budu izricali sudove. Koliko je netačna i krajnje štetna izjava vladike Jovana o broju srpskih žrtava toliko je netačno i štetno i to upozorenje o Stepincu. Ono dokazuje da vladika Jovan i u tom slučaju radi ne samo protiv interesa srpskog naroda već i na štetu istorijskih istina.

Bilo bi dobro da se taj veliki ekspert naše crkve za genocid, ali i članovi Sinoda upoznaju s tekstom pokojnog akademika Viktora Novaka, koji je napisao aprila 1935. godine. U njemu je opisao političke prilike u Hrvatskoj i Slavoniji i već tada pokazao ko je Stepinac, čime se bavi, koliko je verski i nacionalno isključiv i zagrižljiv, koje i kakve su mu sve proustaške i velikohrvatske, antisrpske, antipravoslavne i antijugoslovenske aktivnosti.

Zanimljivo je da vladika Jovan traži od Srba da prilikom izricanja sudova o takvom čoveku, budu obazrivi. Takav stručnjak kakav je pakrački vladika svojim neznanjem i postupcima nanosi štetu i našem narodu i našoj crkvi, a pred našim neprijateljima nas sramoti. Sve to našem Sinodu ne smeta i uporno odbija molbe nas ”klasičnih licemera” da ga liši funkcije koju ima u Muzeju žrtava genocida.

Sinod se okomio na ”klasične licemere” koji traže smenu vladike Jovana i zadovoljio se time što mu je zabranio da javno govori o broju srpskih žrtava postradalih u genocidu. Međutim, odlučio je da ga ostavi u Muzeju žrtava kao svog predstavnika. To ne znači ništa drugo nego da vladika ne sme javno da govori o broju srpskih žrtava, ali može da radi što mu je volja. To on i čini utoliko lakše i uspešnije što u direktoru Muzeja, kojeg postavlja Ministarstvo kulture, ima produženu ruku.

Kad ovo imamo u vidu, mi, iako ”klasični licemeri”, nismo ni slepi ni glupi da ne vidimo spoj između države i crkve kad je reč o zlonamernom smanjivanju srpskih žrtava, u ogavnom falsifikovanju istorije. Na dan zasedanja Sinoda, koji je odlučio da ne smenjuju vladiku Jovana, predsednica vlade je javno pružila podršku Muzeju žrtava genocida i izrazila je saglasnost s njegovim poslovanjem. Imam li pravo da sumnjam da ova podrška Muzeju žrtava od predsednice vlade nije slučajno izrečena baš u vreme kada je i Sinod odlučivao o pakračkom vladiki i njegovom opstanku na mesto predsednika Upravnog odbora Muzeja?

Oprostite Vaša svetosti i Vaša preosveštenstva, ne želim da vas vređam, ali vas molim da i vi ne vređate našu inteligenciju kad je reč o falsifikovanju istorije da vi niste u istom poslu s vrhom države. U sinodskoj odluci lepo nam pričate o našoj crkvi, njenom istorijskom značaju i ulozi, a sasvim drugo radite. Zašto to činite i zašto ste dozvolili da budete uvučeni u prljave političke igre, neću da nagađam, ali neću ni da ih prećutim. U svakom slučaju to nije samo vaša velika pogreška već i vaš veliki greh.

I na kraju ovog kratkog odgovora moram da se osvrnem i na to što ste u vašoj odluci ocenili da mi ”klasični licemeri” ne razumemo šta je to ”svetosavski patriotizam u crkveno – pravoslavnom ključu”. Možda bi bilo dobro da nas o tome podučite, možda baš u Muzeju žrtava genocida, gde direktor Ristić, uz suglasnost Ministarstva prosvete, održava tečajeve diplomiranim profesorima istorije o tome šta je genocid. Samo vas molim da nam za predavača ne odredite vladiku Jovana. On neka drži tečajeve o padobranstvu. Tu sigurno ne pravi takve pogreške kao kada procenjuje broj srpskih žrtava u genocidu i kada ocenjuje zlodela Alojzija Stepinca.

Ne mogu a da ne upitam članove Sinoda zašto nisu na određen način, svojim autoritetom, prilikom glasanja u Narodnoj skupštini o tzv. Smiljinoj rezoluciji, kojom je trebalo da se odredi dan sećanja na genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima, toj inicijativi pružili podršku? Možda zato što je protiv tog zahteva, iza kojeg nisu stajali ”klasični licemeri” i tutti quanti, kako se lepim srpskim jezikom izrazio Sinod, bila vladajuća koalicija?

Članak je prenet sa portala autograf.