Priča o Ani Božović, lekcija jedne male Une
Draga Ana,
Pišem ti ovo pismo iako znam da smo udaljene hiljade nebeskih milja. Duboko u sebi verujem da negde postojiš i da se upravo sada sećaš svih svojih drugara pa i mene. Možda vidiš kako nas dve zajedno trčimo Krašićima sa celim vozićem dece, koja jure za tobom jer te obožavaju. Vidim sve nas kako skačemo sa stena. Vidim vodu koja pršti i na suncu se presijava kao zvezdano nebo na kojem si ti sada. Čini mi se da zemlja i nebo mogu biti veoma blizu. Zato stalno mislim na tebe.
Sećam se našeg smeha dok veselo skačemo po obali i morskih ježića koje zajedno vadimo. Sećam se naših igračkica…Jednu od njih sad držim u ruci. To je sova “ušara” koju si mi izvukla iz staklene kutije, jer ja nikako nisam mogla da je “upecam”. Neću zaboraviti naš zagrljaj i veselo poskakivanje kad si uspela da ostvariš moju želju.
Nisam stigla da ti kažem da mi je ta sovica poslužila kao rekvizit na času biologije kad sam predavala lekciju o adaptacijama sove “ušare”. Nisam ti rekla ni da sa tom sivom mekanom sovicom spavam svake noći. Ona me je podsećala na leto, miris mora i tvoje prisustvo.
Sada više nije tako. Pitam mudru sovu da mi objasni zašto se svet preokrenuo. Ona samo gleda u mene svojim velikim očima, isto kao i moji roditelji kada im postavim to pitanje.
Želim da te se sećam kao i prošle godine u ovo vreme kada sam mislila da ćemo se sresti na moru. Ne znam koliko dugo mogu zavaravati sebe, ali tako mi je mnogo lakše.
Nadam se da te je plavo nebo zagrlilo kao nekada plavo more. Neću te zaboraviti. Bićeš uvek moja nebeska drugarica sa kojom se smejem i gledam zalazak sunca u Boki. Kada nestane i poslednji zrak svetlosti, rećiću ti: “Lepo spavaj!”
Voli te Una
