Jovan Bajford: Govor slika iz Jasenovca

Piše: Anđelka Cvijić. Izvor: Novi magazin

Godinama po krvavom građanskom ratu u kojem se pre tri decenije raspala bivša Jugoslavija, ovim balkanskim prostorima i dalje je mit taj koji vlada svešću većine ljudi. Političarima je mit glavno oružje kojim će zamagljivati istinu, i dobro je skrivati da se slučajno ne probudi savest. A savest je osnovni uslov buđenja kulture sećanja; i da, baš buđenja jer opasna kultura mitova danas likuje nad kulturom sećanja i tera je da utihne.

Srbija u tome, svakako, prednjači jer neće, ne želi, a možda se i stidi da se suoči sa zločinima koje je počinila u tom ratu, pre svega genocidom u Srebrenici, a potom masovnim zločinima na Kosovu, pre nego što je došlo do NATO bombardovanja. I Hrvatska ne zaostaje mnogo za Srbijom, a glavno mesto sukoba nacionalističkih mitologija je Jasenovac, najkrvaviji zločin u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu koji je Nezavisna država Hrvatska počinila nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Poći od Jasenovca danas vrlo je važna tačka u raščišćavanju mitskih naslaga kojim se hrane nacionalisti i truju buduće generacije. Za veliki broj istraživača Jasenovac je ključni momenat osvešćivanja i razvitka kulture sećanja. Upravo o tome govori knjiga „Genocid u Nezavisnoj državi Hrvatskoj na slikama: fotografije zverstava i sporno sećanje na Drugi svetski rat u Jugoslaviji“, koju je nedavno objavila „Fabrika knjiga“ iz Beograda u saradnji sa „Peščanikom.net“. Autor je Jovan Bajford, a knjigu je sa engleskog prevela Slobodanka Glišić.

Jovan Bajford (1973) je profesor psihologije i istorije na Katedri za društvene nauke Otvorenog univerziteta u Velikoj Britaniji. Iz interdiscplinarnog istraživanja nastale su njegove prethodne knjige: Teorija zavere, Potiskivanje i poricanje antisemitizma i Staro sajmište – mesto sećanja, zaborava i sporenja. Tema najnovijeg dela koje je pre dve godine originalno objavljeno na engleskom (izdavač Bloomsbury Publishing Inc), su – kako u Uvodu piše Bajford – istorija i politika vizuelnog predstavljanja najkrvavijeg, ali i najkontroverznijeg događaja iz vremena nacističke okupacije Jugoslavije, događaja koji je u političkom smislu prouzrokovao i najveće podele – reč je o genocidnom nasilju nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Knjiga istražuje kako su ustaška zlodela predstavljana na javnim izložbama, u dokumentarnim filmovima, knjigama i štampi od 1945. godine do danas, s posebnim osvrtom na političku dimenziju slika zverstava. Ona ukazuje na to kako su fotografije ustaških zločina, u različitim vremenima i među raznim zajednicama sećanja i zainteresovanim stranama, selektivno korišćene s ciljem da rade različite stvari: da neposredno posle rata opravdaju odmazdu nad kolaboracionistima i drugim saradnicima okupatora, da potkrepe diskurse o nacionalnom jedinstvu koji su bili temelj socijalističke Jugoslavije ili da u postkomunističkoj eri služe kao oslonac različitih nacionalističkih programa i postanu deo „pripreme“ jugoslovenskih ratova iz 90-ih godina.

„Genocid u Nezavisnoj državi Hrvatskoj“ ilustrovano je autentičnim fotografijama, koje pokazuju kako snaga vizuelnog u saradnji sa autentičnim argumentima značajno doprinosi kulturi sećanja.

Koja je ključna komponenta spornog sećanja na Drugi svetski rat u Jugoslaviji?

Proteklih decenija je publikovano veoma mnogo kvalitetnih naučnih radova na temu kulture sećanja na ustaške zločine. Međutim, većina njih se gotovo uopšte nije bavila ulogom fotografije u formiranju društvenog pamćenja. A radi se o važnoj temi jer u regionu postoje značajne podele po tom pitanju. Na primer, u Srbiji i Republici Srpskoj i dalje se u štampi, elektronskim medijima, dokumentarnim filmovima i na izložbama posvećenim stradanju Srba redovno pojavljuju fotografije koje krajnje detaljno prikazuju ustaška zverstva.

U Hrvatskoj se, međutim, te fotografije retko viđaju u javnosti. Stalna postavka u Memorijalnom muzeju u Jasenovcu, na primer, ne sadrži nijednu fotografiju na kojoj se vide posledice ustaških zločina. Ovo je bila svesna odluka autora izložbe koji su smatrali da eksplicitne fotografije nasilja nisu prikladan način prikazivanja prošlosti i prisećanja na žrtve. U knjizi sam pokušao da dekonstruišem ova dva izrazito različita, i svaki na svoj način problematična pristupa slikama ustaškog nasilja i analiziram njihovo poreklo, razvoj i međusobnu zavisnost. Tu se naravno postavlja i pitanje o istoriografskoj, komemorativnoj i obrazovnoj vrednosti slika nasilja, o tačnom izvoru njihove simboličke i dokazne moći, kao i o etici njihovog stalnog širenja i korišćenja.

Da li je u komunizmu bilo moguće parolom o bratstvu i jedinstvu ostvariti ideju o zaboravu? Ili oprostu?

U vreme komunizma nije moglo biti govora o „oprostu“ jer su počinitelji zločina – odnosno fašisti – predstavljani kao osobe lišene ljudskih osobina, koje, kao takve, zaslužuju najstrožu kaznu. Ali nije bilo ni zaborava. Jugoslovenskim vlastima je od samog početka bilo jasno da se istorijom etničkog nasilja i krvoprolića za vreme Drugog svetskog rata mora pažljivo upravljati, pre svega zbog krhkih međuetničkih odnosa u Jugoslaviji. Jedinstveni izazov za komunističku vlast bio je kako se sećati etničkog nasilja, saradnje s okupatorima, bezbrojnih zverstava i tome slično, a da to ne ugrozi identitet Jugoslavije kao multietničke države i ne potkopa doktrina „bratstva i jedinstva“ na kojoj su komunističke vlasti gradile legitimnost. Ovaj izazov nije prouzrokovao zaborav, već jedan složen, suštinski ambivalentan odnos prema nasleđu Drugog svetskog rata. Na primer, bilo je perioda kada je vlast u socijalističkoj Jugoslaviji izbegavala da prikazuje fotografije ustaških zverstava, iz bojazni da bi podsećanje na krvavu prošlost moglo da ugrozi ideju o zajedničkom životu Srba i Hrvata. Međutim, kada god bi došlo do porasta nacionalizma u Hrvatskoj – u vreme Maspoka, ili posle Titove smrti – eksplicitne slike ustaških zverstava postajale su vidljivije. Naime, postojalo je uverenje, još iz vremena neposredno posle rata, da vizuelna retorika koja će potresti, užasnuti i mobilisati publiku predstavlja prikladno sredstvo kojim se ljudima može usaditi mržnja prema nacionalizmu i fašizmu.

Možda je komunizam time baš ojačao nacionalizam obe strane?

Nema sumnje da je izbegavanje otvorene i činjenicama potkrepljene rasprave o etničkoj dimenziji nasilja u NDH stvorilo niz slepih tačaka koje su nacionalisti na obema stranama mogli da eksploatišu. Ali važno je reći i da su nacionalistički diskursi gradili svoj legitimitet na uprošćenoj, selektivnoj i krajnje tendencioznoj interpretaciji jugoslovenske kulture sećanja. U Srbiji se tvrdilo da je u vreme komunizma mučeništvo Srba pod ustašama bilo potisnuta tema, deo istorije koji su Josip Broz Tito i njegova klika gurnuli pod tepih. U Hrvatskoj se i dan danas smatra da su jugoslovenske vlasti namerno stvarale, podržavale i pothranjivale razne „mitove“ o ustašama i preuveličavale njihova nedela radi usađivanja kod Hrvata osećanja nacionalne sramote. Oba stanovišta sadrže element istine, ali i pojednostavljuju i pogrešno predstavljaju složenost odnosa socijalističke Jugoslavije prema genocidu u NDH.

Analizirate propagiranje ideje o „obnovljenom genocidu“ i kod Srba i kod Hrvata. O kakvoj ideji je reč?

Od samog početka rata 1991. godine, zaraćene strane su koristile veoma sličnu propagandu, i na domaćem i na međunarodnom planu. Ta propaganda je često potencirala zverstva protivničke strane, što je bilo u funkciji demonizovanja neprijatelja i izazivanje mržnje i straha, ali i za sticanje simpatija i podrške međunarodne javnosti. Strane u sukobu ne samo da su sebe videle i prezentovale kao ekskluzivne žrtve ratnih razaranja, već su zverstva neprijatelja predstavljali kao najnoviju kariku u neprekidnom lancu genocidne represije. U Srbiji se tvrdilo da Srbima preti sudbina koju su doživeli u NDH. U Hrvatskoj su „srpska hegemonija“ u Kraljevini Jugoslaviji, četnički zločini, Blajburg, komunistička represija, zločini 90-ih, itd., objedinjeni u priču o kontinuiranom genocidnom projektu Srba protiv Hrvata.

Ideje o „obnovljenom genocidu“ ostavile su trajne posledice i u Srbiji i u Hrvatskoj. U Srbiji, progon Srba u NDH postao je prizma kroz koju se i danas često posmatra, i pravda, rat iz 90-ih godina. S druge strane, u Hrvatskoj, ideja o Hrvatima kao večitim žrtvama Srba proizvela je netolerantan odnos prema svakom tumačenju prošlosti koje remeti pojednostavljeni narativ o Srbima kao počiniocima i Hrvatima kao žrtvama zločina. Posledica je trajno, zaglušujuće ćutanje o stradanju Srba.

Za učvršćivanje bratstva i jedinstva Jasenovac je bio politički „vruć krompir“. Ko je odlučio da u Jasenovcu bude podignut spomenik žrtvama ustaškog terora?

Odgovornost za rešavanje ovog „političkog“ problema preuzeo je Tito koji je 1963. godine dao saglasnost za podizanje Bogdanovićevog Kamenog cveta. Bogdanovićev spomenik smatran je za dobro rešenje jer je omogućavao da Jasenovac bude pamćen (čime se umirilo javno mnjenje) ali na način koji će politički osetljive aspekte njegove istorije gurnuti u stranu. Cvet je predstavljao, pre svega, neuništivost života, pobedu nad mržnjom, i uverenje da iz tame, patnje i smrti može nići novi zajednički život Jugoslovenskih naroda. Naravno, svrha ovakve simbolike bila je da se odvrati pažnja od strahota koje se tamo dešavale, i da se afirmiše ideja zajedničkog stradanja i preporoda jugoslovenskih naroda.

Zanimljivo je da je i pored svojih problematičnih ideoloških konotacija, Kameni cvet opstao kao vizuelni simbol i najčešća ilustracija Jasenovca. Krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina spomenik su kritikovali i srpski i hrvatski nacionalisti, pošto su i jedni i drugi u njemu videli oličenje svega što su smatrali da je problematično u vezi sećanja na Jasenovac. U jednom trenutku, Tuđman je čak morao da naredi svojim trupama da ga ne granatiraju. Međutim, poslednjih decenija se u Hrvatskoj ponovo pojavila naklonost prema Bogdanovićevom spomeniku. To nije samo zbog njegove nesporne umetničke vrednosti, već zato što su njegova apstraktna forma i poruka koja afirmiše život ponovo stavljene u funkciju estetizacije i deistorizacije Jasenovca.

Manipulacija brojem stradalih u Jasenovcu predugo traje: na nedavnoj komemoraciji žrtvama u logoru Donja Gradina u BiH Milorad Dodik predsednik Republike Srpske je ponovio da je u Jasenovcu ubijeno 700.000 Srba…

Danas nema ozbiljnog istoričara koji tvrdi da je u Jasenovcu stradalo 700.000 ljudi. Demografske studije, popisi žrtava i druga istraživanja, jasno ukazuju na to da je broj stradalih između 80.000 i 100.000, s tim da neke procene idu i do 130.000. Ali ove razlike u procenama su posledica različitih metodoloških pristupa, a ne ideologije. Dakle, za razliku od pre 30 godina, glavne polemike o broju stradalih se više ne vode između srpskih i hrvatskih istoričara, već između istoričara i mitomana na obe strane.

Procena o 700.000 se održala u određenim segmentima društva u Srbiji i Republici Srpskoj. Među političarima poput Milorada Dodika, ili Tomislava Nikolića (koji je ovaj broj pomenuo u govoru u UN 2013. godine), ona danas ima status mantre: njenim nekritičkim ponavljanjem se, pre svega, iskazuje privrženost patriotskim vrednostima. Verujem da Dodik zna da u Jasenovcu nije moglo stradati 700.000 ljudi. No on taj broj ponavlja, želeći da pokaže svima da su mu nacionalistička uverenja preča od istorijskih činjenica.

Kako objasniti da u Srbiji ni danas, citiram vas, „ ne postoji nijedan reprezentativan muzej ili nacionalni spomenik posvećen žrtvama ustaškog genocida“?

Zanimljivo je da u Srbiji ne postoji nijedan reprezentativan muzej ili nacionalni spomenik posvećen žrtvama ustaškog genocida. S druge strane, vlada Srbije nije štedela sredstva da zverstva u Jasenovcu prikaže u zgradi Ujedinjenih nacija 2019. Finansiran je i film „Dara iz Jasenovca“ s namerom da se slika o stradanju Srba pošalje u svet. Ovo ukazuje na činjenicu da je promovisanje sećanja na Jasenovac danas pre svega motivisano željom da se svet suoči sa istinom o srpskom stradanju. Ovo je važna tekovina Miloševićevog vremena.

U knjizi sam analizirao brojne izložne o NDH organizovane u Srbiji ranih 90-ih. One su sve bile namenjene, pre svega, međunarodnoj publici, u naivnom uverenju da će čovečanstvo, čim vidi upečatljive dokaze o ustaškom genocidu, bolje razumeti svrhu borbe za srpsku stvar. Od tada se nije mnogo toga promenilo. U Srbiji zapravo nema iskrene potrebe da se žrtava sećamo, da im odajemo počast i žalimo za njima. Za tako nešto bilo bi neophodno depolitizovati Jasenovac, ali nisam siguran da za to postoji neophodan intelektualni i moralni kapacitet.

U Srbiji uskoro treba da počne seminar „Učenje o genocidu počinjenom nad Srbima“ koji kao „program stručnog usavršavanja za nastavnike istorije u fokus stavlja samo srpske žrtve“. Osmislio ga je Muzej žrtava genocida. Pitanje je: Zašto samo nad Srbima?

U principu nemam ništa protiv ovakvih programa. Nije sporno da Ministarstvo obrazovanja, u okviru svojih nadležnosti organizuje seminare ovog tipa. Čak nije samo po sebi sporno sto se u fokus stavlja genocid nad Srbima, pod uslovom da postoje slični programi posvećeni edukaciji o Holokaustu ili Porajmosu. Osim toga, seminar posvećen genocidu nad Srbima ne isključuje mogućnost komparativne analize.

Na seminaru bi se moglo ukazati na specifičnosti ustaške politike prema Srbima i na razlike između sudbine Srba s jedne, i Roma i Jevreja sa druge strane. Ovo su razlike koje se često prenebregavaju kada se govori o genocidu nad „Srbima, Jevrejima i Romima“. Na primer, većina srpskih žrtava je stradala u direktnom teroru, dok su skoro svi Jevreji i Romi stradali u koncentracionim logorima. Zatim, uništavanje Jevreja i Roma, koje je bilo znatno sistematičnije, predstavljalo je deo nacističkog projekta istrebljenja ovih zajednica. Nasilje prema Srbima bilo je haotičnije, ali i odraz autohtonog oblika mržnje. Ono je sprovođeno uprkos tome što je podstrekavalo srpsku pobunu i time ugrožavalo bezbednosnu situaciju u NDH. Seminar posvećen genocidu nad Srbima mogao bi biti iskorišćen i da se ukaže na dugu tradiciju instrumentalizacije srpskog stradanja i da se nastavnicima istorije da savet kako da kod učenika razviju kritičku svest prema duboko uvreženim mitovima o sopstvenoj prošlosti. Dakle, nije problem u postojanju programa usavršavanja vezanog za genocid nad Srbima, vec u njegovom sadržaju.

No, s obzirom na to kakvu kulturu sećanja promoviše sadašnji režim, bojim se da je svrha najavljenog programa da utvrdi, a ne da preispita problematične aspekte dominantnih diskursa o istoriji stradanja Srba.

Instrumentalizacija Holokausta

Povodom Starog sajmišta govorite o instrumentalizaciji Holokausta, i izjednačavanju srpskih i jevrejskih žrtava u ovom logoru. Gde je izvor te autoviktimizacije Srba?

Poređenja stradanja Srba i Jevreja potiče iz kraja osamdesetih, kada je u svetu uopšte porasla svest o Holokaustu kao jedinstvenom primeru ljudskog stradanja i kada su pokrenute brojne inicijative vezane za memorijalizaciju Holokausta. To je prouzrokovalo pojavu retorike komparativnog mučeništva: mnoge nacije, pogotovo u istočnoj Evropi, su u to vreme potencirale svoju tragičnu istoriju i status žrtve poređenjem sopstvene prošlosti sa sudbinom Jevreja pod nacizmom. Srbija tu nije bila izuzetak, ali poražavajuće je što za sve ove godine nije napravila veliki pomak unapred. To se vidi i na primeru Sajmišta. Jevrejske žrtve se najčešće pamte tek kao „prve žrtve Sajmišta“ ili kao sapatnici Srba. Specifičnost njihovog stradanja se retko prepoznaje kao zločin bez presedana i jedinstveni aspekat istorije Sajmišta koji zaslužuje posebnu pažnju i poštovanje.

Autoviktimizacija se manifestuje i kroz tvrdnju da su, za vreme Drugog svetskog rata, Srbi bili žrtve genocida ne samo u NDH, već i u okupiranoj Srbiji. Ovo je navedeno, na primer, u Zakonu o Memorijalnom centru „Staro sajmište“. Mada nema sumnje da je nemački okupator u jesen 1941. godine počinio brojne zločine protiv srpskog naroda, ovi zločini – koji se mogu podvesti pod kategoriju ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti – nisu imali karakter genocida. Tvrdnja da se radi o genocidu, osim što nije potkrepljena činjenicama, ima za posledicu trivijalizaciju Holokausta kroz negiranje njegove jedinstvenosti. Na teritoriji okupirane Srbije, jedino su Jevreji bili žrtve genocidne politike nemačkih okupatora.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.