Ogled: Seobe u prazninu neizvesnosti

Piše: Božidar Andrejić, Novi magazin

Navalio komšija Albanac na Srbina na Kosovu da mu proda kuću i imanje. Mira mu ne daje, stalno ga podseća, insistira. I jednom, komšiji dosadilo, a već je bila moda te vrste „pritisAka“ i ovaj šta će, video mnogi se sele, grade po Kraljevu, Kragujevcu, Beogradu… odluči. Ali će da „zacepi“ sa cenom. I kaže, može, ali da mi platiš 250.000 hiljada maraka, video sam za te pare dobro imanje u okolini Kraljeva. A komšija će – daću ti 500.000, pa kupi nešto, ali nemoj u Kraljevu nego u Sloveniji. Srbin začuđen, a Albanac mu kaže – nezgodno je da te selim dvaput!

Bavili smo se u novinama u kojima sam u to vreme i kasnije radio – pa i onima iz kojih smo, što kaže jedan urednički sapatnik, najčešće proterivani – i tim škakljivim temama, profesionalno, odgovorno, trudeći se da ne skliznemo u nacionalizam u koji se već počelo sklizavati. (Nedavno sam za potrebe snimanja jednog dokumentarca koji možda i bude emitovan, iz tih vremena, 1985, pronašao ozbiljan tematski tekst koji je analizirao „kosovski problem“, pet godina posle pominjanih demonstracija u kome je jedno od pitanja/teza glasilo – zašto je još uvek na Kosovu atmosfera i situacija posleratna!)

I desile su se, nažalost, „prave posleratne“ godine krajem prošlog milenijuma. Umnožile su se situacije iz neprijatnog vica. Pa sam i u relativno bližoj familiji imao slučaj bogate kupoprodaje gornje vrste – celokupno imanje u Kosovskom Pomoravlju procenjeno reda veličine za nekoliko stanova u jednom beogradskom „kosovsko-izbegličkom“ prstenu individualne gradnje. (Ko bolje poznaje beogradske prigradske i podgradske građevinsko urbanističke prilike ili redosled parcela za gradnju, često bespravnu, može da uoči te segmente, te prstenove – krajiški, bosanski, kosovski…)

Imali smo tih osamdesetih kao novinari izbeglice iz pomenutih redakcija sveže ideje, ponekad mnogo nadobudnije od ukolotečenog žurnalizma, poput one pomenute o „posleratnosti“. Ali tek neki problemi i situacije iz poslednjih meseci i godina pomogli su mi da formulišem još jednu tezu i pogled na te vrste pritisaka za nove i nove seobe, ne samo kosovske. U dve reči to je KORUPTIVNI PRITISAK, PRITISAK KORUPCIJOM. 

Nepristojna ponuda! Koja se ne odbija! Kako se onda toga nisam do/setio!?

Pogađate (li)!? Da mi misao ode u ovom pravcu „pomogle“ su mi nesrećne okolnosti koje su se nadvile, bogme a negde su se „podvile i podbile“, ušle i u podzemne dubine, sve do podzemnih voda. U Jadru, Nedeljicama, Levču … i na stotine mesta gde ćemo otkrivati, da samo „nas dvoje-troje znamo“ za skupocene minerale, metale, razvojne šanse, „tigrove masti“ za ekonomskog tigra. 

Uzgred, u nas takav se tigar rađa po onom receptu iz vica kako ih policajci uhvate mačku, pa je tuku dok ne prizna da je tigar. Bahata vlast koja teži totalitarnom nasilju, vidimo to i po KORUPCIJI ODREDA PRISILE oličenih i u budućim nedoškolovanim specijalcima, zapravo ne bira sredstva i načine da prisiljava mačke da budu, zapravo da poveruju da su tigrovi koji, eto, kao (mačji) narod treba odsad da brane državu.

Bahata vlast koja teži totalitarnom nasilju, vidimo to i po KORUPCIJI ODREDA PRISILE oličenih i u budućim nedoškolovanim specijalcima, zapravo ne bira sredstva i načine da prisiljava mačke da budu, zapravo da poveruju da su tigrovi koji, eto, kao (mačji) narod treba odsad da brane državu

Meni je ipak najbliži primer – Bor. Odnosno, nekad zvani Borski rudnik (RTB Bor), a sada u jetkim šalama kineska firma na prostoru „Kineske republike“, odnosno istočnosrbijanskog „kineskog kantona“. „Sličnovetnost“ s već započetim poslovima u Jadru ili nameravanim budućim „kojekude po Srbiji“ je očigledna.

Ali i analogija s pomenutim kosovskim situacijama iz opakog vica i potonje realizacije tog vica u stvarnosti nije ništa manje vredna pažnje. Iz najmanje dva razloga: dejstva koruptivnog pritiska i drugog, važnijeg – ono što se događa ili se može, a može, dogoditi sa svim pobrojanim, i Borom napose, nije ništa manje važno, štaviše, više je od problema „srca Srbije“ mereno i monetama skupoće reči i adekvatima u plemenitim metalima i mineralima.

Slušam i gledam onomad jedan prilog iz sela Krivelj – a nešto tih „lokacija“ na kojima će se širiti ili površinski kopovi ili jalovišta sam i obilazio lane – i šta se vidi i zaključuje. Meštani tog sela, doduše ne svi, nego pojedinačno, „na parče“ već su se selili devedesetih zbog širenja kopa. Bilo je toga i sedamdesetih, baš ovde u selu gde sad živuckam, još tada su se doseljavale „površinokopske izbeglice“. Isplaćene, ili besplatno.

Ali, ovo selo je postalo široj javnosti poznato po otporu i protestima s jedne, i s druge strane po odlučnosti (sad izgleda, nagrizenoj!) da se kolektivno, sa sve grobljem, sele na neku drugu bezbedniju lokaciju. Ali, ima li bezbedne!? Zamah radova – koje su već započeli i u njima odmakli novi eksploatatori rude i kolonizatori okoliša o čijim planovima vidimo onomad razgovara lično predsednik bez ikakvog obznanjivanja šta su ti planovi – takav je da se u javnosti već pomalja nesigurnost da uopšte postoji mesto koje će biti nenačeto bagerima. Ko pravi plan, i ima li uopšte plana za bezbednu lokaciju!? Ili će se ostvariti bojazan da se ovo, ali i druga sela koja su „viđena“ za relokaciju preseli negde, gde će se opet naći nešto ispod da se kopa i raskopava.

Primeri pojedinačnih seoba izuzeci su koji dokazuju pravilo – koruptivno pritisnuti ljudi, odlučuju se da se sele sami. Kupuju kuće, a i imanja, zasad blago podižući donedavno bagatelne cene nekretnina u okolini.

Ta materijalna, transakcijska i finansijska strana vredna je ozbiljnih analiza. Ali, društvena i duhovna kolektivno-psihološka dimenzija čitavog ovog problema možda je značajnija od toga. Seobe iz nestalnosti u dublju neizvesnost. U prazninu i ispraznost nesigurnih obećanja. Koruptivna isplata/nadoknada neizvesnosti, potplaćivanje za možda lažne nade.

Odavno sam smislio i kritikovao ono što sam nazvao – neizvesnokratija. Ovo je samo novi prilog. A vladavina neizvesnošću, raj je za zloupotrebe i manipulacije i još gore, za dugoročno modeliranje trajno i nepovratno oštećene kolektivne psihe.

BIOGRAFIJA

Božidar Andrejić je novinar, iako zvanično penzionisa, aktivan i dalje. Iako je tokom bogatog radnog veka sarađivao sa mnogo redakcija, potekao je u Omladinskim novinama, odatle je prešao u Borbu – nastavio u Našoj borbi, a potom bio jedan od osnivača, prvi direktor i urednik Danasa. Bavi se i izdavaštvom, a poslednjih godina je i uspešan uzgajivač lavande i ekstrakta ove čarobne biljke.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.